Pre nedelju dana u Hrvatskoj su održani prvi predsednički izbori nakon 1991. godine na kojima se pojavila kandidatkinja koja se zalaže za ukidanje kapitalizma i, kako sama kaže, „demokratski socijalizam 21. stoljeća“. Katarina Peović je, kao kandidatkinja Radničke fronte i Socijalističke radničke partije Hrvatske, osvojila 21.387 glasova, odnosno 1,12% glasova. Šta nam govori rezultat i koje su dalje perspektive hrvatske radikalne levice?
Ćorsokak antipolitike
Glavni gubitnik hrvatskih predsedničkih izbora bila je antipolitika. Istovremeno, antipolitika i dalje dominira hrvatskom politikom, samo što je antipolitička „Svi Su Oni Isti“ opcija sada ostala bez prepoznatljivog lica koje tobože nije „Isto Kao Svi“. Prethodnih godina, na toj poziciji smenjivala se čitava plejada političkih partija i ličnosti, kao što su Živi zid, Most, Pametno, Darija Orešković, Mislav Kolakušić, koji su se uspinjali i padali brže nego što je Ivica Todorić pobegao u London. Svi oni predstavljali su sebe kao antipolitičke i „neideološke“ (što u prevodu obično znači liberalne i tehnokratske) opcije. Kolakušić, koji se još koliko-toliko drži u mejnstrimu i koji nije ostvario nezanemarljiv rezultat, daleko je od izbornog uspeha kakav je ostvario Živi zid na predsedničkim izborima 2014/15. godine, ili Boris Mikšić davne 2005. godine, kao tadašnja antipolitička opcija za jednokratnu upotrebu.
Jedina osoba koja bi se koliko-toliko mogla brendirati kao uspešan „antisistemski“ kandidat bio je Miroslav Škoro, HDZ-ov profiter i kriptofašista, koji je, ipak, više od antipolitike, nudio desnu opoziciju vladajućem HDZ-u, koji već godinama ne uspeva da uspešno obuzda svoje ekstremnije krilo. Zanimljivo, Škoro, kao ni drugi buržuji koji su profitirali zahvaljujući sprezi države i privatnog kapitala u poslednjih trideset godina, nijednom nije kritikovan kao „uhljeb“: ta tokom kampanje popularna uvreda prvenstveno se odnosila na prosvetne radnice i radnike, koji sa dvadeset godina staža zarađuju nešto manje od 7000 kuna, a nikako na kapitaliste. Uhljeb Škoro pokazao se kao više nego dostojan protivnik, te mu je drugi krug promakao za nešto više od 40.000 glasova. Njegov neuspeh svakako će ojačati one u HDZ-u koji bi voleli da partija nastavi po starom, odnosno da manje (otvoreno) koketira sa ustaštvom.
Izlaznost u prvom krugu bila je 51,2%, što je malo više nego prethodni put, ali i dalje u okvirima statističkog standarda kapitalističkih parlamentarnih demokratija, u kojima se izlaznost i na predsedničkim i na parlamentarnim izborima obično koprca između 45% i 55%. Od te polovine biračkog tela koje je izašlo na birališta, oko 55% glasalo je za jednog od kandidata koji čine stari duo HDZ-a i SDP-a. I jedna i druga stranka nude više istog – a to su dalje urušavanje radničkih prava, rezovi koji pogađaju zdravstvo i prosvetu, ali ne i stvarne stranačke poltrone koji koriste državni aparat za bogaćenje, te obavezno nastavljanje moralističkog lamenta nad stanjem u oblastima poput prosvete i privrede, koje HDZ i SDP ne umeju niti nameravaju da zapravo poprave. Jedina razlika jeste šta misle o zvezdi petokrakoj (korisnoj za skretanje pažnje s činjenice da je prosečna plata u Hrvatskoj 5130 kuna) i o „Srbima“, koji su odavno prešli put od nacionalne manjine do misaone imenice koja služi za nacionalističku mobilizaciju.
Najzanimljivije pitanje za drugi krug izbora, koji će se održati petog januara, ostaje kako će glasati Škorino biračko telo – koliko će se njegovih „antisistemskih“ glasača opredeliti za vrlo sistemski i Škori ekonomski vrlo blizak HDZ, a koliko će zapravo ostati kod kuće. Do sada je trend bio da izlaznost u drugom krugu bude nešto viša nego u prvom, jer mediji zarad klikova stvaraju atmosferu u kojoj je politika odjednom nešto bitno, iako se tokom ostatka godine medijski senzacionalizam u velikoj meri svodi na stvaranje „Svi Su Oni Isti“ atmosfere. Dok liberalni komentatori očekivano svode izbornu izlaznost na klišee o padanju kiše, ostaje otvoreno pitanje zašto ljudi ne izlaze da glasaju, ko su ti ljudi i kako to promeniti.
Predsednička kampanja Katarine Peović
Katarina Peović izašla je na izbore na platformi demokratskog socijalizma 21. veka, sa terminom i retorikom koji asociraju na kampanje poput one koju vodi Berni Sanders u SAD i koju je vodio Džeremi Korbin u Britaniji. Istini za volju, Katarina Peović, Radnička fronta i SRP eksplicitno su radikalniji od Korbina ili Sandersa, ali u državi u kojoj se ideja „socijalizma“ svesno i sistematski svodi isključivo na preuveličavanje broja navodnih žrtava Titovih partizana na kraju Drugog svetskog rata, te nijanse poprilično su nevidljive široj javnosti. Kao neko ko je i sam učestvovao u kampanji, u ovom odeljku prvenstveno ću izneti svoje subjektivne utiske.
Najjača strana kampanje i njen najuspešniji deo svakako je bilo prikupljanje potpisa za kandidaturu Katarine Peović. Prilika za razgovor sa ljudima, ma koliko kratak, bila je prilika za lično predstavljanje bauka socijalizma potencijalno zainteresovanima i onima koji nikada nisu čuli za Radničku frontu niti znaju šta je to socijalizam ili komunizam. Razgovor je prilika ne samo za izlaganje programa, nego i za slušanje – kroz razgovor smo saznali, recimo, kako žive radnici gradske čistoće u velikim gradovima, ili kako preživljava samohrani otac podstanar sa 4800 kuna mesečno. Ti ljudi klasnu borbu svakodnevno osećaju na svojoj koži, jer su oni ti koji tu borbu konstantno gube dok neko drugi profitira na njihovom radu. Kampanja je bila prilika ne samo da im se ponudi političko vođstvo, nego i da im se predstavi politička organizacija. Kampanja je omogućila da im se pruži preko potrebna podrška za borbu na radnom mestu, a potom i za uključivanje u širi politički pokret i njegovo dalje građenje.
Druga velika snaga kampanje bili su medijska prisutnost RF-a i nastupi Katarine Peović. Pažnja kakvu je dobio RF, i to u najvećim hrvatskim medijima, za radikalnu levicu u Srbiji i dalje je nešto nedostižno. Bilo je pravo osveženje slušati, na nacionalnoj televiziji, kandidatkinju koja objašnjava da je nacionalizam samo laž koja se servira da se ne bismo pitali kolike su nam plate, te da je periferni položaj Srbije i Hrvatske u globalnom kapitalizmu i u okviru EU razlog za saradnju, a ne za nadmetanje.
Ipak, uprkos probijanju medijske blokade, koje je RF često isticao kao jedan od glavnih razloga izlaska na izbore, nije došlo i do probijanja izbornog praga. Katarina Peović osvojila je 21.387 glasova, odnosno 1,12%. To je, svakako, najbolji rezultat RF-a i SRP-a na bilo kojim izborima do sada, i deset puta više od broja glasova na izborima za EU parlament pola godine ranije. S druge strane, ovakav rezultat ne ukazuje na ozbiljno oživljavanje radničke borbe u Hrvatskoj. Prema podacima izborne komisije, Peović je više od 1% osvojila samo na području Grada Zagreba (1,41%), Splitsko-dalmatinske županije (1,02%), Primorsko-goranske županije (2,21%) i Istre (2,92%). Vredi napomenuti da je u Puli Peović osvojila 4,14%, u Rijeci 2,9%, a imala je više od 1% u većim gradovima kao što su Šibenik, Osijek, Split i Zadar. Broj glasova za Katarinu Peović bio je za oko 6.000 veći od 14.000 prikupljenih potpisa. Postavlja se pitanje zašto taj rezultat nije bio bolji, i kako da on bude bolji u budućnosti? Možda još značajnije pitanje jeste – da li je bolji izborni rezultat sve što nam je potrebno, ili nam treba borbena levica koja se neće oslanjati isključivo na uticaj u postojećim institucijama predstavničke demokratije?
Kako izgraditi politiku i stvoriti socijalistički pokret?
Drugarice i drugovi iz Radničke fronte ranije su već izneli svoje viđenje problema s kojima se antikapitalistička levica danas suočava i koji nam znatno otežavaju rad. Pored tih, mahom globalnih problema koje oni ističu, dodao bih još i sledeće: izvan većih gradova, društveni život u Hrvatskoj organizovan je oko lokalne partokratije (najčešće HDZ-a, u Istri i na Kvarneru SDP-a ili IDS-a), te Rimokatoličke crkve, koja igra bitnu kohezivnu ulogu i na ideološkom i na materijalnom planu, vodeći dobrotvorne organizacije, omladinska i ženska udruženja i slično. SDP, koji RF snažno i argumentovano napada sleva, nije dovoljno diskreditovan, jer je SDP, za razliku od drugih neoliberalnih „socijaldemokratskih“ partija u Evropi, skoro uvek u opoziciji, te nije mogao da prođe kroz proces koji je pogodio njemu bratske partije u Nemačkoj, Grčkoj, Francuskoj ili Italiji. Nedostatak vizure proboja u manjim mestima, u kombinaciji sa i dalje nedovoljnom kompromitacijom SDP-a, čine da za većinu ljudi RF, socijalizam i radničko organizovanje još uvek ne deluju kao kredibilne opcije.
Najvažnija lekcija ovih izbora, relevantna za ponovnu izgradnju levice i radničkog pokreta na čitavom Balkanu, jeste da puko probijanje medijske blokade nije dovoljno. Veće prisustvo radikalnih ideja i politike u medijima nije zamena za konkretnu izgradnju pokreta – a pokret se mora graditi odozdo. Jedino direktan kontakt sa radništvom, slušanje i razumevanje njihovih svakodnevnih životnih problema, te povezivanje tih problema sa širom političkom slikom društva, mogu biti put ka organizaciji i radikalizaciji. To je posao koji mediji neće uraditi za nas, ma koliko intervjuisali Katarinu Peović.
Direktno uključivanje u radničku borbu, poput nedavnog štrajka u prosveti, te agitovanje među kolegama i koleginicama u tim i drugim situacijama, kao i podsticanje na političko organizovanje, od suštinskog su značaja. Pedeset odsto onih koji nisu glasali, te oni koji glasaju za antipolitičke opcije poput Živog zida, ljudi su koje treba pridobiti za ideju socijalizma. Posredna agitacija, poput medijske pažnje ili letaka u poštanskim sandučićima, može da doprinese širem plasiranju naših ideja, ali poverenje i samopouzdanje klase možemo da gradimo jedino kroz zajedničku borbu. U vremenu kada većina ljudi ni ne zna šta je stvarno socijalizam, neophodno je raditi postepeno, pridobijajući radništvo lično, uključujući i one koji još uvek nisu svesni da su deo radničke klase.
Tek tako će Radnička fronta, Socijalistička radnička partija Hrvatske, kao i bilo koja druga antikapitalistička organizacija, prestati da bude statistička greška i postati masovni pokret. Pokret sačinjen od aktivnih i svesnih ljudi biće stvarni garant uspeha, a izborna arena samo jedna, ali nikako najvažnija, sfera borbe. Bogati nikada nisu dozvolili da radništvo izglasa ni radikalnu preraspodelu bogatstva, a kamoli ukidanje privatne svojine. To može učiniti samo organizovana radnička klasa, kroz vanparlamentarne metode borbe – štrajkovima, protestima i, u konačnici, revolucijom. Izborni uspeh može potpomoći radničku borbu, ali je nikada neće moći zameniti.