Osmog januara nastavljeno je suđenje Zlatnoj zori, fašističkoj partiji u Grčkoj koja je doživela uspon tokom prvih godina razorne ekonomske krize. No, nakon uspona, ova uzdanica evropske krajnje desnice doživela je i pad: prošle godine izbačena je iz parlamenta, a zaslugom neumorne antifašističke kampanje, proces suđenja ostavio je u priličnom rasulu. Sada, kada sudski proces ulazi u svoju završnu fazu, objavljujemo prevod teksta Kevina Ovendena koji objašnjava uspon i pad Zlatne zore. Tekst je originalno objavljen sredinom septembra u britanskom socijalističkom listu Morning Star, a prevod u jesenjem broju našeg lista Kontranapad.
Zlatna zora je u subotu, četrnaestog septembra, zatvorila svoje nacionalno sedište u Atini.
To je još jedan u nizu ozbiljnih udaraca koje je pretrpela grčka neonacistička partija, protiv koje je u toku suđenje za organizovani kriminal, koje se, nakon četiri i po godine, približava kraju. Ova i druge vesti iz Grčke trebalo bi da posluže kao inspiracija i smernice antifašističkim pokretima s obe strane Atlantika.
Grčki neonacisti su se u petospratnicu na atinskoj Aveniji Mesogion uselili 2012. godine.
Bio je to simbol političkog proboja Zlatne zore, koja je te godine ušla u parlament. Ulazak u parlament pratilo je jačanje njenih kapaciteta za ulične obračune, pa i pretendovanje na izgradnju masovne podrške, u pokušaju da u jeku grčke ekonomske krize postane „nacionalna partija“.
Zlatna zora sada je prinuđena da napusti ovu prestižnu lokaciju i vrati se u manje prostorije nedaleko od železničke stanice u Larisi, donedavno namenjene lokalnim organizacijama u Atini i Pireju. Usledili su otkazi, svađe i raskoli.
Ovo je samo poslednji u nizu krahova: ova partija je u protekle dve godine bila prinuđena da zatvori na desetine kancelarija širom Grčke, što zahvaljujući kampanji antifašističkih snaga, poput koalicije KEERFA (Jedinstveni pokret protiv rasizma i fašističke pretnje), što usled unutrašnjih i finansijskih kriza.
Na opštim izborima održanim u julu, na kojima je Nova demokratija, stranka desnog centra, smenila odlazeću Sirizinu vladu, Zlatna zora nije uspela da pređe cenzus od tri odsto i ostala je bez mesta u parlamentu. Fašistička organizacija preko noći se oprostila od plata svojih 15 poslanika i preko 50 članova koji su se nalazili na platnom spisku parlamenta. To je ubrzalo krizu koja je već dovela do teških raskola i ostavki poslanika, evroposlanika, odbornika i kadrova širom Grčke.
Ovo je neverovatan sunovrat, imajući u vidu da je pre nekoliko godina uspeh Zlatne zore služio kao uzor evropskoj krajnjoj desnici.
Tako je otkriveno da je 2016. godine vođe Zlatne zore posetio i Filip Devinter, jedan od lidera krajnjedesničarske partije Flamanski interes (Vlaams Belang), koja prema istraživanjima vodi u belgijskom regionu Flandrije.
Nedavno se saznalo i da je Andreas Kalbic, vođa nemačkog AfD-a u saveznoj državi Brandenburg, 2007. godine zajedno sa Zlatnom zorom učestvovao u neonacističkom mitingu u Atini.
U to vreme ova partija, čiji istorijat neonacističkog nasilja seže još do osamdesetih godina, bila je nadomak velikog proboja, do kog će doći iskorišćavanjem strahova i nesigurnosti koje je izrodila kriza koja je Grčku pogodila naredne, 2008. godine.
Zlatna zora je evropskoj krajnjoj desnici ponudila model koji je kombinovao nasilne ulične okršaje sa, od 2012. godine nadalje, velikim izbornim uspesima. Do 2015. godine postala je treća najveća partija u parlamentu.
Činilo se, stoga, da nudi put napred fašističkom krilu evropske krajnje desnice, koje je tragalo za sintezom „borbenih“ i izbornih taktika, koje su u drugim zemljama po pravilu vukle svaka na svoju stranu i dovodile do raskola.
Zlatna zora se pretežno oslanjala na taktiku stvaranja klime straha po komšilucima, napadajući imigrante, levicu, sindikate i protivnike svih vrsta. Njena osnovna organizaciona jedinica bili su „bataljonski odredi“, stvoreni po ugledu na Hitlerove smeđokošuljaše (SA odrede).
Zato su i izborni uspeh iz 2012. godine iskoristili za jačanje paravojnog dela organizacije. Usledio je siloviti talas nasilja, koji je vrhunac dostigao ubistvom antirasističkog repera Pavlosa Fisasa, u septembru 2013. godine.
Do ubistva je došlo u sklopu septemvriane – pažljivo organizovanih „septembarskih dešavanja“ – usmerenih na terorisanje protivnika, pa čak i na zastrašivanje njihovih konvencionalnijih rivala s krajnje desnice.
Antifašisti i antifašistkinje okupili su se ovog osamnaestog septembra u atinskoj četvrti Keracini kako bi obeležili šestu godišnjicu ubistva Pavlosa Fisasa. Njegov slučaj predstavlja osnovu sudskog procesa koji se vodi protiv 69 lidera i najzagriženijih članova Zlatne zore. Suđenje je otpočelo u aprilu 2015. godine, a sada ulazi u svoju završnu fazu.
Članovima Zlatne zore ne sudi se zbog njihovih ideja ili da bi se, pozivanjem na ustavne odredbe, zaštitila demokratija. U pitanju je krivični postupak.
Članovi Zlatne zore optuženi su za ubistvo Fisasa, za pokušaj ubistva i napad na grupu egipatskih ribara, kao i za napad na sindikalce iz Sveradničkog borbenog fronta (PAME) u blizini luke Pirej, sa umalo smrtonosnim ishodom.
Vođstvo je kolektivno optuženo za rukovođenje kriminalnom organizacijom koja je naručivala i organizovala ova i druga krivična dela – u stilu mafijaškog dona koji upravlja svojim podređenima.
Njihovi brojni drugi zločini takođe su dospeli pred sud i završili osuđujućim presudama. Te sudske odluke sada služe kao dokazni materijal u sklopu velikog suđenja.
Jedna od njih tiče se napada na nezavisni društveni prostor Sinergio, 2013. godine. Sedam članova Zlatne zore konačno su trinaestog septembra proglašeni krivima za taj napad. Do toga je došlo uprkos pritisku predstavnika atinskog okružnog tužilaštva da se slučaj odbaci iz tehničkih razloga, tj. usled nedavnih izmena krivičnog zakonika.
Jedan evroposlanik i jedan bivši poslanik grčkog parlamenta iz njihovih redova, optuženi takođe i u glavnom procesu, proglašeni su krivima za navođenje na delo nanošenja teških telesnih povreda, dok je još pet članova proglašeno krivima za samo sprovođenje napada.
Presuda u slučaju Sinergio sada postaje deo glavnog sudskog postupka, dok se za to vreme nastavlja proces u kom optuženi daju svoje odgovore na optužbe, takozvane „apologije“. Ova presuda od velikog je značaja, budući da je modus operandi napada na Sinergio bio istovetan i u drugim napadima koji se razmatraju u okviru glavnog postupka.
Suđenje će u oktobru ući u poslednju etapu, s apologijama glavnog rukovodstva.
Antifašistički advokati uložili su zvaničnu žalbu protiv portparola vlade zbog blatantno političke intervencije u slučaju Sinergio; portparol je, naime, pre donošenja presude izneo stav da bi taj slučaj trebalo odbaciti.
To nas upućuje na drugi aspekt ovog dugog pravnog postupka – onaj koji je u izvesnoj meri razotkrio saradnju autoritarnih delova države i „respektabilne“ desnice sa Zlatnom zorom. Ta saradnja omogućila je da se ovi zločini godinama odvijaju u atmosferi praktične nekažnjivosti. Zlatna zora priznala je da je sudski postupak, kao produžena ruka antifašističkog pokreta zastupljenog u sudnici, odigrao veliku ulogu u njenom onesposobljavanju.
Presude se očekuju početkom sledeće godine. Naravno, pretnja koju predstavljaju fašizam i nasilni rasizam neće nestati čak ni ako srce i duša Zlatne zore završe iza rešetaka. Ipak, ove vesti iz Grčke pokazuju da pobeda fašističkih snaga nipošto nije neizbežan ishod kombinacije sloma političkog sistema i ekonomskog sunovrata.
To nije poruka koju su pre četiri godine odašiljali pojedini političari. U vreme dok se grčka vlada sukobljavala s Evropskom unijom, tadašnji ministar spoljnih poslova i ministar finansija Janis Varufakis izjavili su da će jedini dobitnici od evropskog razaranja Grčke biti Zlatna zora, Marin le Pen u Francuskoj i druge fašističke ili krajnjedesničarske snage.
To je bila neodgovorna izjava. Jedno je kontemplirati o tome kako bi mogao da izgleda ozbiljan fašistički proboj. Opremljeni smo istorijskom imaginacijom i u kontaktu sa onima koji pripadaju generaciji četrdesetih a koji su još među nama, tako da to zaista ne predstavlja problem.
Sasvim je drugo, pak, zazivati fašizam kao svršeni čin – dokono i fatalistički ga zamišljati kao pobedničku silu. Nepristajanje borbenih delova grčke levice na to glavni je razlog zaustavljanja Zlatne zore i njenog povlačenja.
Grčka vlada uistinu je kapitulirala 2015. godine. Fašisti su se nadali da će uspeti da iskoriste situaciju, lažno se predstavljajući kao borbena snaga koja se suprotstavlja daljem nametanju mera „štednje“.
Vlada je naredne godine pristala na sramni dogovor između EU i Turske o sprečavanju izbeglica da utočište pronađu u Evropi. Tim potezom dala je legitimitet rasizmu, a izbeglice smestila u kampove po grčkim ostrvima, za koje su Lekari bez granica pre nekoliko nedelja utvrdili da ljude drže u potpuno nehumanim uslovima.
Nacionalistička desnica nedavno je pokrenula ogroman talas šovinističkog agitovanja oko pitanja imenovanja Makedonije. Potom je nekadašnja partija radikalne levice, Siriza, izgubila na izborima. Za sve ove faktore unapred se smatralo da pružaju veliku priliku Zlatnoj zori – što je, uostalom, bila i strategija fašista.
Pa ipak, Zlatna zora se umesto toga našla u krizi. Do toga je došlo zahvaljujući sistematskim naporima da se fašisti, putem masovnih i borbenih aktivnosti, proteraju sa radnih mesta i iz komšiluka, da se izoluju izgradnjom širokog, demokratskog sanitarnog kordona.
Do toga ne bi došlo bez jasnog antifašističkog fokusa – čime se umaklo iskušenju da se sve reakcionarne snage jednostavno proglase fašistima – uz čvrsto utemeljenje u antirasizmu koje je omogućilo ispostavljanje slučaja protiv islamofobije i antiizbegličkih mera.
Činjenica da se suđenje odvija oko tri tipa fašističke mete – radikalne omladine, imigranata i borbenih sindikalaca – istakla je to da je fašizam uperen protiv čitavog radničkog pokreta, u svoj njegovoj raznolikosti.
Ako je rasizam otrov koji otupljuje čula radničke klase, fašizam je nož zariven u njeno telo.
Politička kriza u Evropi uveliko se razvija, a da nova ekonomska kriza još nije ni počela. Unutar nemačkog AfD-a vodi se frakcijska borba oko toga da li da porast podrške na istoku zemlje pokušaju da pretvore u koalicije sa konzervativnom desnicom ili da ga iskoriste za „radikalnije“, neposrednije i fašističkije strategije.
Snage britanske tvrde desnice i oni još gori od njih nadaju se da će izvući korist iz krize prouzrokovane nerešenim pitanjem Bregzita, ukoliko se radnički pokret ne pokaže sposobnim da ponudi demokratski put napred koji bi ujedinio većinu radnih ljudi.
Veliki nemački dramski pisac Bertolt Breht naslovio je svoju satiru o Hitlerovom usponu Zadrživi uspon Artura Uija.
Zadrživi uspon. Moguće je zaustaviti fašizam.