Politička scena u Srbiji sve je udaljenija od naroda i njegovih potreba. O tome svedoči i činjenica da većina građana ne očekuje mnogo od predstojećih izbora. Rezultat je svima unapred poznat: neće biti nikakvih suštinskih promena.
Koja god koalicija da pobedi na predstojećim parlamentarnim, lokalnim i predsedničkim izborima, predsedavaće nad daljim zaoštravanjem napada na životni standard građana, srozavanjem demokratskih prava i povampirenom partokratijom, produbljivanjem moralne krize u društvu i učvršćivanjem vlasti krupnog kapitala, domaćeg i stranog. Balon kreditne ekonomije će pući, uprkos fondovima koji se Srbiji otvaraju s početkom procesa pregovaranja o članstvu u Evropskoj uniji.
Tako možemo da očekujemo dalju privatizaciju i seču javnog sektora, pad zaposlenosti i smanjenje ekonomske aktivnosti, brutalizaciju svakodnevnog života.
Zato ne čudi da su oni koji su zemlju doveli u krizu u strahu od gubitka vlasti i da su spremni da pred demokratske izbore stvore izrazito nedemokratsku atmosferu. Vladajuća koalicija, na čelu sa Demokratskom strankom, koristi sve poluge državne vlasti, a posebno medije, kako bi sebi osigurala svaku moguću reklamu: odjednom se otvaraju mostovi, putevi i fabrike, uz osmehe i obećanja predsednika i raznih ministara na državnim TV ekranima.
Usput se hapse kosovski sindikalci koji prolaze kroz Srbiju na putu za svetski sindikalni skup, kako bi se dokazalo da Srbija nije odustala od Kosova, dok se istovremeno policija koristi za sprečavanje srbijanskih sindikalaca i zemljoradnika da dođu na protest u Beograd. Ministru policije i tzv. socijalisti, Ivici Dačiću, radnička prava nisu sveta: pitanje je samo da li da se ona krše kako bi dospela ili kako ne bi dospela na TV ekrane, u zavisnosti od potreba njegove predizborne kampanje.
U krajnoj liniji, „žuti režim” ponovo pokušava da na izborima stvori referendumsku atmosferu. Oni poručuju: ili mi, ili povratak u devedesete. Ovo postaje već pomalo dosadno, ista mantra se ponavlja već dvanaest godina, a partije koje su odbacivale petooktobarski proboj demokratskih snaga više nisu ozbiljna pretnja novom poretku.
Sama činjenica da je režim odlučio da celoj priči doda novu nedemokratsku dimenziju, tj. da održi prevremeno i predsedničke izbore, te da i oko svog najpopularnijeg aduta u izbornom smislu, Borisa Tadića, stvori referendumsku atmosferu, pokazuje da se vlast održava na bajkama i mitovima, stvaranjem nepostojećih neprijatelja, pre nego pravim programom za izlazak iz krize. Njihova obećanja i program nisu se suštinski promenili od prošlih izbora. Priča o radnim mestima, investicijama i sigurnosti je priča iz 2008. Čak su i akcenat na značaj „Fijata” i Tadićeve slike iz Kragujevca gotovo identični.
Koga bi uopšte čudila njihova nervoza? Od 2008. apsolutno nijedan problem nisu rešili. Investicije su pale, kao i zaposlenost i, u krajnjoj liniji, poverenje naroda. Korupcija, bes i nezadovoljstvo su porasli.
U takvim okolnostima očekivala bi se lagana pobeda opozicije. Međutim, i ona je relativno slaba i podeljena. Glavna prepreka vladi čije bi glavne stubove ponovo činili DS i SPS je, naravno, SNS Tomislava Nikolića, koja uistinu jeste jedna od naslednica Šešeljevog SRS. Pa ipak, ona je već uspela da se dokaže kao verni sluga poretka. Dok iza DS stoji Mišković, iza SNS stoji Beko. Obe su, dakle, tajkunske partije.
Štaviše, onda kada je bilo najteže Nikolić je radio sve da narodu ne ponudi pravu alternativu. Dok je samoubistvo jednog Tunižanina podstaklo narodni pokret koji je srušio diktaturu Ben Alija i započelo revolucionarni talas na Bliskom istoku, tzv. Arapsko proleće, narodni bes u Srbiji naveo je Nikolića na pokušaj političkog samoubistva navodnim štrajkom glađu i žeđu kako bi održao Tadićev režim. Naravno, rejting im je od tada pao. Sada svakako znamo i šta da očekujemo ako neverni Toma dođe na vlast: on će pozvati narod da se žrtvuje u ime preporoda tajkunske ekonomije i otplaćivanja dugova prethodnog režima. Dakle, sjaši Kurta, da uzjaše Murta!
LDP takođe pripada koaliciji vernih opozicionih partija. Iako je njihova priča da se predstavljaju kao radikalni diskontinuitet sa devedesetim godinama, tvrdeći da kontinuitet predstavlja de facto koalicija Tadić-Nikolić-Dačić, oni u ekonomskom smislu predstavljaju još oštriju verziju MMF-ovskog programa za Srbiju: seci dublje, brže i brutalnije kako bi se narodni znoj i imovina servirali našim međunarodnim kreditorima kao nagrada za velikodušnu pomoć iz prethodnih godina. Čeda halucinira da će se Srbija oporaviti tek kada prođe kroz grčki tretman EU, MMF-a i Svetske banke. A taj program ponovo vodi ceo region na ivicu propasti i rata.
Nelojalna opozicija, tj. DSS i SRS, suštinski se razlikuju od ovog bloka po tome što su okrenuti ne Evropskoj uniji, već Ruskoj federaciji. Opet, na tom planu ništa novo od 2008. SRS je, međutim, mnogo slabija nego tada, zbog unutrašnjih raskola i formiranja prorežimskog SNS. Kontekst je ovde svakako bitan: čišćenje držvnog aparata od policijskih elemenata iz devedesetih, jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, hapšenje Radovana Karadžića u ulozi nju-ejdž gurua i nemogućnost da se heroj srpske desnice Ratko Mladić održi na slobodi, sve to demoralisalo je tvrdo krilo SRS. Njihova uloga u devedesetim godinama, u ratovima i uništavanju privrede, još uvek se pamti i upućuje na težak oporavak te partije. Ona ostaje na marginama.
DSS je naizgled drugačiji, zato što je Koštunica 5. oktobra odigrao ključnu ulogu u obaranju autoritarne vlasti Slobodana Miloševića. Koštunicu je, dakle, teže okarakterisati kao nedemokratskog kandidata iz prošlosti. Ipak, on jeste nakon 2000. branio Miloševićev aparat, što se više puta pokazalo kao antidemokratski trenutak i što je pripremilo teren i za kasnije vlade – od ubistva vodeće ličnosti novog režima, premijera Zorana Đinđića, do državne zabrane Parade ponosa u dva navrata u mandatu Vlade iz 2008. Dakle, ni DSS ne predstavlja suštinsku opoziciju i raskid sa dužničkom ekonomijom, koju je, uostalom, i Koštuničina vlada kultivisala, niti predstavlja demokratsku alternativu „žutom režimu”.
Ni Tadić, ni Nikolić! Ni evropski, ni ruski tabor! To je poklik onih koji žele drugačiju Srbiju. Umesto da tonemo u dugovima i deindustrijalizaciji, umesto da se gušimo u korupiji i klijentelizmu, umesto da ćutimo i trpimo nepravdu i represiju, vreme je da krenemo da gradimo istinsku alternativu.
Ta alternativa se zasniva na odbijanju da platimo strani dug, na borbi protiv predstojeće budžetske seče i na podršci radničkim borbama za održavanje radnih mesta i proizvodnje. Isto tako, alternativa se ne može izgraditi ako ne gradimo najširi narodni front svih obespravljenih i potlačenih protiv represije i suzbijanja demokratskih i građanskih prava. Ne smemo dozvoliti da nas dele, da zavade, pa vladaju. Potrebno je graditi solidarne mreže u svim borbama i povezivati se širom regiona, prvenstveno sa pokretom u Grčkoj, kako bismo ponudili konkretnu pomoć i stvarnu nadu u bolje sutra.
Moramo se boriti i moramo pobeđivati. U suprotnom će mnogo mračnije sile bedu i očaj kanalisati u destruktivnom pravcu mržnje i rata. Sâme kandidatura i kampanja ekstremne desnice su poraz za prograsivne snage. Kandidovanje Dveri na republičkim i predsedničkim i 1389 na lokalnim izborima je upozorenje svima: radništvu, lezbejkama i gejevima, ženama, omladini, Romima, susedima. Nakon što se kriza dodatno produbi, te snage će moći da se pozivaju na mreže koje sada stvaraju, kako bi mobilisale nove ulične brigade za ono što su radili protiv Parade ponosa ili studentskih protesta – da patroliraju javnim prostorom i „uspostavljaju red”. Oni koji budu hteli da dignu glas za socijalna i građanska prava neće moći ni da pisnu u čitavim krajevima gradova i sela naše zemlje.
Zbog toga danas učestvujemo u izgradnji kampanje protiv državne represije i desnice, Pravo na protest. Danas branimo prostor za alternativu koja će sutra doći – za buduću revolucionarnu radničku partiju. Zato je potrebno raditi – i zato je danas neophodno odbraniti ugroženo pravo na protest, kako bismo sve progresivne inicijative odbranili od nasrtaja državne represije i fašističkih džukela. Da bismo izgradili partiju i stvarali konkretnu solidarnost u pravcu povezivanja borbi u regionu u Balkansku federaciju, danas moramo da se odbranimo.
Mi u Marks21 nemamo iluzije – mi smo mali, ali to za nas nikad nije bio izgovor za nerad. Svuda oko nas vidimo narodnu borbu, duh i bes. Uvek smo se trudili da budemo u srcu te borbe, od štrajka zaposlenih u „Ikarbusu” protiv gašenja fabrike i za raskid ugovora o privatizaciji u IP „Prosveti”, pa do borbe za oslobođenje šestoro anarhista i protiv državne represije uopšte. Od studentskih protesta, pa do manifestacija protiv NATO-a. Od Parade ponosa, do 8. marta. Od Beograda do Atine. Mi smo jasni i glasni: solidarnost je naša snaga! Branimo pravo na protest kao preduslov izgradnje nove revolucionarne partije. Za novu levicu, za narodnu demokratiju! Za Balkansku federaciju!