Tokom narednih nekoliko nedelja po delovima ćemo objavljivati članak britanskog marksiste Dankana Blekija, „Put u pakao“, prvi put objavljen na zimu 1991. godine u časopisu International Socialism. Ovaj članak originalno smo objavili 2011. godine u svom listu Solidarnost, u pokušaju da doprinesemo razumevanju krvave propasti „jugoslovenskog puta u socijalizam“. Kvalitet jedne analize najbolje se ogleda u tome kako prolazi test vremena – verujemo da je, gotovo trideset godina kasnije, Blekijeva analiza jugoslovenskog sistema i činilaca koji su doveli do njegovog raspada i dalje vredna čitanja.
Dvostruka kriza: propast plana i tržišta
Ako se u stvaranju savremene Jugoslavije i postigao početni uspeh, ona je uskoro naišla na izvestan broj problema koji će napokon dovesti do njenog raspada. Prvi problem bio je taj što je za nezavisnost od Sovjetskog Saveza, kao što smo videli, plaćena visoka cena. Jugoslovenska vladajuća klasa bila je prinuđena da krene sopstvenim putem, pokušavajući da oponaša Staljinove uspehe u zemlji deset puta manjoj od Sovjetskog Saveza. To je nužno iziskivalo izlazak na svetsko tržište uz sve s tim skopčane opasnosti. Godine 1956. dinar je devalviran i započet je proces dopuštanja stečaja nekih od kompanija koje nisu mogle da se održe na svetskom tržištu.
Drugi, u većoj meri strukturalni problem bio je taj što je vladajuća klasa, iako je u svojim rukama držala uzde planske privrede, ubrzo otkrila da je to nedovoljno za obezbeđenje uspeha.
U okviru upadljivog ciklusa periodičnih ekonomskih zastoja dolazilo je više puta do trgovinskih kriza. Suštinska nesposobnost centralnog rukovođenja da obezbedi postojan rast dovela je do onoga što je u jednoj od ranih studija nazvano „jugoslovenskim poslovnim ciklusima […] Zbog dominantnog položaja industrije u jugoslovenskoj privredi industrijski ciklusi uslovljavaju cikluse u svim ostalim ekonomskim kretanjima […].“[1]
Svaki pokušaj planskog sprovođenja rasta odvajanjem centralnih fondova u jednom smeru izazvao bi nestabilnost i nestašice na nekom drugom polju. Početkom šezdesetih godina pojavio se problem inflacije koji se održao do kraja decenije. Poraz centralnog rukovođenja pogoršali su frakcionaški interesi raznih delova birokratije od kojih se svaki borio za sredstva na štetu ostalih.
Vladajuća klasa je u šezdesetim godinama reagovala tako što je pokušala sa nizom reformi, u nadi da će se pronaći novi mehanizam koji bi dopunio neefikasnu strukturu rukovođenja. Novim Ustavom iz 1963. godine smanjen je budžetski uticaj federacije i data veća vlast republikama. Ukinut je specijalni investicioni fond koji je imao za cilj da iz naprednijih privrednih sektora izvlači novac za razvoj zaostalijih krajeva. Takve mere često se uzimaju kao dokaz da su se preduzeća zaista oslanjala sama na sebe, da je svako i pored birokratskih deformacija bilo pod samostalnom kontrolom onih koji su u njima radili.
Međutim, takve odlike decentralizacije mogle su predstavljati potpunu sliku samo u jednom rudimentarnom sistemu malih proizvođača. Čak ni u privredi na stepenu razvoja na kome se jugoslovenska nalazila u šezdesetim godinama takav sistem nije imao izgleda da mobiliše sredstva potrebna za akumulaciju kapitala velikih razmera.
U skladu s tim, čim je zvanično centralno rukovođenje smanjeno, druga centralizujuća grupa institucija – banke – dobila je istaknutiju ulogu u mobilisanju i usmeravanju sredstava.
Oko banaka koje je osnovalo nekoliko kompanija izrasli su industrijski konglomerati. Ta džinovska preduzeća držala su 50 odsto privrede. Prema tome, u Jugoslaviji je stalno vladala takmičarska napetost između dveju tendencija – pritiska decentralizacije, koji su vršile birokrate zadužene za uspeh sopstvenih preduzeća, i potrebe da se mobilišu centralna sredstva.
Tu nikada nije mogla da zavlada stabilna ravnoteža, ako ni zbog čega drugog a ono zato što je orijentacija na svetsko tržište stalno nametala nove prioritete i unosila nove napetosti.
Birokratsko planiranje, sa kojim se nastavilo tokom čitavog razdoblja, neprekidno su podrivali i lokalni interesi birokratije i uticaj tržišta. Tako se razvila endemska kriza u kojoj je prioritet međunarodne konkurencije davao veći uticaj preduzećima koja su unosnije poslovala, što je opet delovima birokratije koji su njima rukovodili omogućavalo da traže veću autonomiju i, prema tome, veću decentralizaciju. Istovremeno su na taj način slabiji delovi privrede dospeli u još gori položaj i birokratija se uplašila da će, ako ne interveniše, doći do opšteg kolapsa. Ali svaki put iznova pokazala bi se nesposobnost birokratije da na centralizovanoj osnovi izvrši privrednu ekspanziju, pa bi se ona opet okrenula uključivanju u svetsko tržište: „Tako se oko osnovnog usmerenja na centralizaciju“, po rečima jednog posmatrača, „uspostavio niz ciklusa – ciklusa liberalizacije, ekonomske nestabilnosti i dalje liberalizacije.“[2]
Doduše, do tih nestabilnosti je gotovo dvadeset godina dolazilo u opštim uslovima privrednog rasta. U razdoblju od 1947. do 1952. godine bruto nacionalni proizvod rastao je u proseku za 2,3 odsto godišnje, od 1952. do 1960. za 9,8 odsto, a onda za 6,8 odsto od 1960. do 1968. godine.[3] Uz to je birokratija u tom periodu mogla da uživa u još dva uspeha. Ona je radničkoj klasi praktično uskratila sve plodove tog rasta, a da pritom nije naišla na veliki otpor. Posle 1965. godine izbio je niz štrajkova, ali su oni pretežno bili malih razmera i brzo bi se postigla pogodba. U gotovo dve trećine štrajkova učestvovalo je manje od sto radnika, a u svega 11 odsto više od tri stotine. Tri četvrtine štrajkova trajalo je dan ili manje, a pet odsto duže od četiri dana.[4] Procenjeno je takođe da su 1960. godine radnici sa porodicama uživali neznatno viši standard nego pre rata, dok je samcima bilo gore nego pre rata.[5]
Do sredine šezdesetih birokratija se podelila oko načina na koji bi trebalo reagovati na nestabilnost. Jedna frakcija, na čelu sa Aleksandrom Rankovićem, zalagala se za poništavanje decentralizacije i još čvršću političku i ekonomsku vlast, koju je sam Ranković sprovodio iz svog beogradskog sedišta. Međutim, dominantna struja koja je uživala Titovu podršku zalagala se za dalju decentralizaciju, veće prisustvo tržišta i proširenje republičkih ovlašćenja.[6] Povećano oslanjanje na tržište moglo je pod određenim uslovima da dovede do uspostavljanja otvorenog svejugoslovenskog tržišta. Međutim, nastupila su ekonomska previranja koja su tržište okrenula drugom pravcu – ka takmičenju između republičkih privreda.
Tokom kasnih šezdesetih, a potom u sedamdesetim i osamdesetim godinama, uz državnu krizu, koja je najpre došla do izražaja u porazu birokratskog planiranja, postojale su još dve krize. Svaka od nacionalnih frakcija vladajuće klase otrgla se, rukovođena drugačijim ekonomskim prioritetima, a dalje rastrzanje izazvale su svojim pokušajima da upotrebe nacionalizam za kanalisanje gneva koji je odozdo rastao zbog njihovih stalnih neuspeha.
Generalna proba
Integracije u svetsko tržište imale su dva rezultata. Jedan je bio da se sudbina jugoslovenske privrede spojila sa opštom sudbinom ostatka sveta. Uskoro ćemo videti kako je zla sudbina sveta imala pogubne posledice u Jugoslaviji. To je značilo i da su razni delovi jugoslovenske vladajuće klase, koji su šezdesetih godina sve više izražavali svoju volju, sada pali u daleko veće iskušenje da se izdvoje.
To je naročito bio slučaj u severnim republikama. S obzirom na svoje naprednije privrede one su dugo priželjkivale mogućnosti ostvarive na Zapadu. Tako su, na primer, na republičkim kongresima u Bosni i Crnoj Gori 1968. godine usvojene rezolucije kojima se tražila „naknada za nepoželjne posledice pojedinačnih mera i odnosa na integrisanom tržištu“. Na drugom kraju spektra nalazilo se slovenačko rukovodstvo koje se zalagalo za tešnju integraciju sa Zapadnom Evropom, pa čak i u prilog tome podsticalo masovne demonstracije na ulicama Ljubljane. Savezna vlada umalo nije pala pre nego što je kampanja obustavljena.[7]
Ista kampanja je, međutim, doslednije sprovedena u Hrvatskoj. Tu su pokrenuta pitanja savezne kontrole deviznih zarada Hrvatske, kanalisanja novca iz republika poput Hrvatske u siromašnije krajeve putem investicionih fondova i dominantnog ekonomskog položaja beogradskih banaka, koje su navodno favorizovale ulaganja u Srbiji.
Ti događaji nagovestili su većinu elemenata tekuće krize: u pitanju su bile stare pritužbe. Ipak, bilo je novih činilaca koji su ih činili opasnijim. U prvom redu vladale su okolnosti rasta inflacije, ogromnog deficita u platnom bilansu, porasta životnih troškova i sve veće nezaposlenosti. Istina je da je industrijska proizvodnja između 1968. i 1971. godine porasla za 43 odsto, ali se čak i zvanični indeks životnih troškova izjednačio sa tim porastom. Do 1971. godine deo uvoza nadoknađen izvozom iznosio je svega 55,5 odsto (84,7 odsto u 1965. godini), a broj jugoslovenskih radnika u inostranstvu popeo se na 800.000 – više od petine broja radnika zaposlenih u zemlji. Stoga je delovalo da je ekonomska kontrola iz centra neophodnija nego ikad. Istovremeno je postalo jasnije da je savezna mašinerija nakon 1969. godine postajala sve neefikasnija, čak i kada je nisu blokirala republička veta. Na primer, u zimu 1970–71. preduzeća su osujetila pokušaje zavođenja kontrole cena, proglasivši svoju robu novim vrstama proizvoda koji, prema tome, ne podležu propisima.[8]
Hrvatski komunistički prvaci tog vremena (uključujući i izvesnog Franju Tuđmana) naumili su da se pogode sa centrom o povoljnijem položaju u federaciji. Kriza za njih svakako i dalje nije bila dovoljno ozbiljna da rizikuju gubitak bezbednosti svog položaja u federaciji za ljubav opasnog i ničim poduprtog izleta na svetsko tržište. Međutim, njihovo poigravanje nacionalističkim zahtevima ubrzo je stvorilo situaciju koja ih je prinudila da se opredele između Beograda i otcepljenja.
Hrvatski nacionalizam procvetao je nakon 1967. godine. Godine 1968. Matica hrvatska počela je da objavljuje Kritiku. Do 1970. organizacija je raspolagala masovnom bazom. Nacionalisti nisu bili jedina opoziciona struja koja je u to vreme izrastala. Tokom 1968. godine na Kosovu se razvio, a zatim je ugušen, bezmalo ustanički pokret. Na ulicama Beograda, koji je bio centar radikalnog liberalizma, studenti su uzvikivali: „Dole crvena buržoazija“.
Radikalni intelektualci u svim glavnim centrima, izuzev Ljubljane, okupili su se oko časopisa Praxis. Međutim, dalji razvoj pokreta je poučan. Nacionalistički pokret koji se zalagao za zajedničku borbu sa tim drugim opozicionim grupama, udruživanjem borbe zagrebačkih i beogradskih radnika protiv centralne birokratije, mogao je da parališe državnu mašineriju. Međutim, za to je bilo potrebno da se nacionalisti usredsrede na politički otpor postojećoj strukturi i da ponude alternativu koja bi istinski udovoljila interesima radnika svih narodnosti.
Umesto toga, Matica je krenula drugim putem – prema kulturnom nacionalizmu. Stavila je naglasak na sve po čemu su Hrvati drukčiji. U tome je bio njen slom, jer je centralna birokratija sada mogla da poseje razdor između nje i beogradskih radnika. Čak je mogla da mobiliše Srbe u Hrvatskoj oko straha od nacionalističkog progona. To ne znači da su Matica i njene pristalice bili „fašisti“ (mada je tačno da su glavne emigrantske organizacije tog vremena u Minhenu proslavile tridesetu godišnjicu fašističke države iz vremena rata); ali jeste značilo da su neki Srbi u Hrvatskoj postali dovoljno podozrivi prema hrvatskim nacionalistima da počnu da se naoružavaju: „Kako se pojačavalo izražavanje hrvatskog nacionalizma, tako je srpsko stanovništvo Hrvatske ponovo počinjalo da se priseća jezivih pokolja iz 1941. godine i da se priprema za samoodbranu.“[9] Teške Titove pretnje, uključujući i aluzije na poziv Brežnjevljevim tenkovima, bile su dovoljne da zastraše hrvatske komunističke prvake. Represija sprovedena krajem 1971. i početkom 1972. godine, uz oko četiri stotine hapšenja i zabranu Matice, bila je dovoljna da slomi pokret. Međutim, Tito je takođe morao da sprovede i reforme kako bi sprečio ponavljanje krize. Te reforme bile su sadržane u Ustavu iz 1974. godine kojim je u Srbiji proširena autonomija Kosova i Vojvodine i data je veća vlast republičkim vladama.
Ponovila se, dakle, šema prodora na tržište koji bi vodio ekonomskoj decentralizaciji, što je sa svoje strane povećavalo iskušenje političkog separatizma. Na to se reagovalo kratkoročnom represijom posle koje bi sledila dalja decentralizacija. Ipak, jedna od ključnih karakteristika tih događaja razlikuje se od onoga što će se dogoditi krajem osamdesetih godina. Godine 1971. komunisti su flertovali sa nacionalističkim pokretom, ali su ga onda ugušili kada im više nije služio svrsi. Uslovi koji su vladali u osamdesetim godinama stvorili su drukčiju šemu: komunistički prvaci upotrebili su nacionalizam da spasu živu glavu, ali onda nisu bili u stanju da ga zaustave.
Naftna kriza iz 1973. godine smanjila je efektivnu vrednost izvoza za jednu četvrtinu, što je iznosilo tri do četiri odsto bruto društvenog proizvoda. U to vreme cenilo se da četvrtina domaće radne snage radi u inostranstvu. Kriza je ove radnike pogodila tako što su mnogi bili prinuđeni da se vrate u domovinu, dok su oni koji su sačuvali zaposlenje kućama slali manje novca.
Nezaposlenost je 1973. godine porasla na 4,2 odsto, a 1976. na 11 odsto. Ipak, izgledalo je da je kriza u sedamdesetim godinama rešena inostranim zajmovima.[10] Upravo u tom razdoblju ušao je u upotrebu izraz „privredno čudo“. Godine 1979. ponovo je zavladala teška kriza: deficit platnog bilansa dostigao je šest odsto bruto društvenog proizvoda i stimulisana je nova runda zajmova.[11] Svaki novi krizni trenutak pogoršavan je nesposobnošću državnog centra da efikasno reaguje: „Unutrašnji jugoslovenski politički i socijalni stresovi u toj meri su pogoršali postojeće ekonomske probleme da su bacili zemlju u trajnu krizu i vratili je kroz vreme, na životni standard iz 1967. godine.“[12]
Vladajuća klasa odgovorila je na krizu investicionom kampanjom, ali ova nije dovela do privrednog oporavka. Kriza platnog bilansa se pogoršala. Jedino rešenje bilo je ponovno okretanje zapadnim bankama, što je početkom osamdesetih iziskivalo ogromne otplate – do 1982. godine je na servisiranje dugova odlazilo već 23 odsto prihoda od izvoza. Sve veći deo tih zajmova poticao je od MMF-a, koji je u skladu s tim postavljao sve više zahteva u pogledu ekonomske politike, uključujući smanjenje domaće potražnje, usmeravanje investicija na izvoz, smanjenje trgovinskog deficita i kreditnu reformu.[13] Pad se nastavio, a svaki niz privrednih problema dovodio je do sve većeg međusobnog udaljavanja republičkih privreda. Programi stabilizacije ostali su mrtvo slovo na papiru.
„Stvarno je sprovedeno svega nekoliko privremenih i ponekad kontraproduktivnih mera, često prilagođenih pritiscima inostranih poverilaca.“ U isti mah došlo je do „krupnog opadanja životnog standarda“, a privredna kriza postala je „politička i društvena kriza i kriza poverenja“.[14] U svim centralnim pokušajima planiranja naišlo se na „dugotrajnu autarhičnu tendenciju na nivou republika i pokrajina […]“.[15] Do 1981. godine 66 odsto sve trgovine bilo je unutar regiona, 22 odsto bilo je međuregionalno, a 12 odsto obavljalo se sa spoljnim svetom. „Manje od četiri odsto investicija prešlo je republičke odnosno pokrajinske granice… saradnja u vidu zajedničkih privrednih poduhvata bila je veoma retka pojava.“
Treba na ovom mestu zastati da bismo sabrali realnu korist od jugoslovenskog „čuda“ za masu stanovništva. Njegov neuspeh bio je potpun. Setimo se da plate radnika u 1961. godini nisu bile ništa veće nego u tridesetim godinama. Situacija se popravila u šezdesetim godinama, a u sedamdesetim se nije pogoršala. Međutim, otada se neprekidno išlo nizbrdo, a radnici u zaostalijim krajevima prošli su još gore od jadnog proseka:
REALNI RASPOLOŽIVI PRIHOD IZMEĐU 1963. I 1985. GODINE[16]
| čitava Jugoslavija | Hrvatska | Srbija | Crna Gora | Makedonija | |
| 1963. | 100 | 100 | 100 | 100 | 100 |
| 1973. | 170 | 171 | 171 | 154 | 156 |
| 1979. | 204 | 199 | 211 | 179 | 174 |
| 1982. | 172 | 175 | 181 | 155 | 143 |
| 1984. | 144 | 146 | 154 | 117 | 114 |
Posle 1984. godine životni standard je, prema zvaničnim statističkim podacima, samo u 1988. opao za 24 odsto.[17] Prema tome, radnici su posle četrdeset godina zarađivali gotovo tačno koliko i pre rata. Dodamo li pritom pravi kolaps do kog je došlo u poslednje dve godine, radnicima je gore nego u tridesetim godinama.
Jugoslovenski model, sa svojim spojem birokratske kontrole i tržišta, sve više je srljao u privrednu katastrofu. Rukovodeće grupe su jedna za drugom isprobavale raznovrsne trikove za izlazak iz krize, a da nijedan nije urodio plodom. Do sredine osamdesetih godina postalo je očigledno da se radi o vladajućoj klasi koja je u dubokoj krizi.
[1] B. Horvat, Business Cycles in Yugoslavia (1971), s. 228–229.
[2] M. Haynes, „Nightmares of the market“, International Socialism 41, s. 19.
[3] B. McFarlane, n. d., s. 114.
[4] Yugoslavery, n. d., s. 16.
[5] M. Miller, T. Piotrowicz, L. Sire, H. Smith, Communist Economy under Change (London 1963), s. 162.
[6] B. McFarlane, n. d., s. 25.
[7] D. Wilson, Tito’s Yugoslavia (Cambridge, 1979), s. 96.
[8] Ibid, s. 196–197.
[9] Ibid, s. 202.
[10] International Socialism 41, s. 20.
[11] International Socialism 41, s. 20.
[12] D. Rusinow, n. d., pxiv.
[13] International Socialism 41, s. 21.
[14] D. Rusinow, n. d., s. 1.
[15] S. Burg, „Political structures”, u ibid, s. 12.
[16] B. MacFarlane, n. d., s. 203.
[17] L. J. Cohen, n. d., s. 439.