Prošle srede, 13. maja, održali smo prvu Zoom tribinu u serijalu posvećenom borbi radničke klase na Balkanu, a posebno u Srbiji, tokom i nakon pandemije koronavirusa. Zoom tribini pod nazivom „Pandemija i radnički otpor na Balkanu“ prisustvovalo je oko 60 ljudi, a još toliko uživo je pratilo preko prenosa na našoj Fejsbuk stranici. Ovako veliki odziv dodatni je podsticaj da nastavimo sa ovim serijalom i pružanjem doprinosa diskusiji i osmišljavanju strategije radničke borbe u našem regionu.
Učesnice i učesnici regionalne diskusije bili su Katarina Peović (Radnička fronta, Hrvatska), Marina Veličković (Časopis za feminističku teoriju i umjetnost Bona, Bosna i Hercegovina), Goran Lukić (Delavska svetovalnica, Slovenija) i Pavle Ilić (Marks21, Srbija), a moderirao ju je naš član Aleksandar Matković.
Oni su govorili o problemima sa kojima se radnička klasa balkanskih zemalja susrela tokom pandemije Covid-19: o striktnim i represivnim državnim merama; o manipulativnoj retorici vladajuće klase, suzbijanju svakog vida kritike i prebacivanju odgovornosti za svakog novoobolelog ili preminulog na „neodgovorne građane“; a, iznad svega, o surovoj realnosti kapitalističkog sistema, u kome je profit uvek važniji od dobrobiti radnog naroda, pa čak i od naših života. Oštre karantinske mere rasvetlile su stvarno stanje zdravstvenog sistema, koji je decenijama unazad uništavan različitim paketima mera „štednje“ i tretiran kao sporedan, „sutrašnji“ problem. Kao i u svim zemljama sa velikim brojem prekarnih radnika i radnica, stopa nezaposlenosti u balkanskim zemljama naglo je skočila.
Na samom početku, kratkim videom obratio nam se Redi Mući iz albanske levičarske organizacije Organizata politike, koji je govorio o striktnim merama koje je albanska vlada uvela ne bi li sakrila činjenicu da njen zdravstveni sistem ne može da se nosi sa zahtevima pandemije. Dok je veći deo ljudi u Albaniji sedeo u svojim kućama, u strahu od zatvorske kazne, žarišta infekcije preselila su se u fabričke hale, gde za radnike i radnice nije postojala nikakva zaštita.
Potom je Katarina Peović govorila o rastućem trendu otpuštanja radnika i radnica u Hrvatskoj tokom pandemije. Takođe je istakla da su, po pravilu, kapitalisti ti koji vrše pritisak na vladu, dok među radnicima i radnicama i dalje vlada tišina.
Marina Veličković osvrnula se na podele unutar Bosne i Hercegovine – na različite, ali jednako represivne mere preduzete u Federaciji i u Republici Srpskoj, gde se sila i snaga prioretizuju naspram nege i brige za sebe i druge, te solidarnosti odozdo i nesposobnosti vlasti. Usled pritiska različitih aktivista i aktivistkinja, tamošnji Apelacioni sud proglasio je vladine mere neustavnim. Očigledna nesposobnost vladajuće klase, kao i brojne afere i malverzacije, dovele su do ogromnog nezadovoljstva među narodom. Marina je svoje izlaganje završila kritikom novog Zakona o radu, za koji je već izvesno da će biti usvojen, a koji će imati užasne posledice po radničku klasu BiH.
Goran Lukić, čija se organizacija bavi savetovanjem radnika i radnica, podelio je probleme s kojima su se slovenački radnici suočili: državni novac odlazi u ruke poslodavaca, dok radnici ostaju nezaštićeni i od virusa i od eksploatacije. Mnogi su dobili otkaze dok su ostali zaglavljeni u karantinu u drugim državama i zato bili sprečeni da se pojave na poslu. Međutim, Goran u ovoj situaciji vidi mogućnost emancipacije i organizovanja radnika i radnica u širi pokret, naročito u svetlu skorašnjih tzv. biciklističkih protesta u Sloveniji i potencijalnog otpuštanja skoro 1000 radnika preduzeća „Gorenje“.
Pavle Ilić istakao je nespremnost i neozbiljnost s kojom je vlast u Srbiji dočekala pandemiju, napravivši oštar zaokret od „najsmešnijeg virusa na svetu“ do dramatičnih televizijskih obraćanja predsednika države i ostalih zvaničnika. Kontradiktornost se dalje ogleda u naglom i haotičnom popuštanju mera, onda kada je postalo jasno da kapital ne sme da prestane da se obrće. Pavle je svoje izlaganje zaključio podsetivši nas na borbu za bolje uslove rada čiji su simboli u proteklom periodu postali Slaviša Pajović, radnik fabrike „Jura“, kao i radnici i radnice fabrike iz okoline Niša koja proizvodi za „Beneton“. Ovo su samo neki od primera sjajnog klasnog instinkta tokom pandemije, koji pružaju osnov za povezivanje, širenje i radikalizaciju radničkih borbi.
Opšti utisak iz svih izlaganja i diskusije koja je usledila jeste da su vlade balkanskih zemalja reagovale uspostavljanjem krajnje autoritarnih i represivnih mera, neretko kršeći pravni poredak, kako bi sprečile da se decenijama neoliberalizma uništavani zdravstveni sistemi preopterete i pretvore u pravu političku krizu. Uprkos inspirativnim primerima radničkog otpora u svim zemljama, primetno je odsustvo jasnog i borbenog odgovora sindikata na ovaj klasni napad, kao i njegove političke artikulacije.
Pandemija je još jednom pokazala da narodi Balkana dele istu sudbinu i da nam je svima u interesu zajednička borba za Balkan u kom će ljudske potrebe biti ispred neoliberalne dogme naših vlada i interesa domaćih oligarhija i stranih kreditora. U osvit nove duboke recesije, učesnice i učesnici saglasili su se da nam u drugoj polovini godine predstoji novi drastičan napad na radničku klasu i da je dužnost socijalističke levice da doprinese organizovanju njene odbrane.
Zato smo proteklih nedelja ponovo aktuelizovali i rubriku Radnički glas na našem sajtu, sa željom da prenesemo iskustva borbi na radnim mestima širom Srbije koje se u ovim uslovima vode i pomognemo njihovom povezivanju. Ukoliko želite da se i vaša iskustva o problemima i organizovanju na radnom mestu čuju, pišite nam na našu imejl adresu.
Ceo snimak tribine možete pogledati na našem Jutjub kanalu.