Za širenje pobede na ulicama i radnim mestima nakon 17. juna!
Grčka pred izborima: sudbonosni dani za Balkan i Evropu
Čitav svet izveštava o izborima koji će se održati u Grčkoj 17. juna. Narod bira između koalicije desnice ili levice, a odluka će imati dalekosežan uticaj na političku scenu na Balkanu, u Evropi i šire.
Razlog za to je prilično prost. Nemogućnost Grčke da plati spoljni dug već neko vreme preti jedinstvu evrozone i Evropske unije, jer na ovaj ili onaj način dovodi u pitanje likvidnost mnogih banaka u Evropi. Agencija za kreditni rejting „Fič” je u proteklim danima izjavila da će već teška situacija Italije i Španije, koja je prošlog vikenda tražila hitnu pomoć od 100 milijardi evra od Evropske centralne banke samo da bi sprečila bankarski kolaps, drastično pogoršati u slučaju bankrota Grčke.
Pucanje grčke privrede će poljuljati i Balkan. Grčka drži veliki udeo bankarskog kapitala u susednim zemljama: četrvtrinu ili više u Bugarskoj i Makedoniji, a 16 odsto u Srbiji. Dakle, pretnja da će Grčka doživeti krah može da otvori pandorinu kutiju u našem regionu.
Štaviše, neuspeh mera evropskih i svetskih moćnika da preokrenu situaciju u Grčkoj sada se nalazi pred sudom naroda. Politika štednje, koju je tzv. Trojka Evropske centralne banke, Evropske komisije i MMF-a nametnula grčkim vlastima, srozala je grčku privredu za dvadeset odsto, a digla javni dug sa 130 odsto na 160 odsto BDP-a u proteklih tri godine. Sve to uz strahovitu patnju naroda.
Ukoliko se većina u Grčkoj ponovo oglasi protiv mera štednje, kao i prošlog meseca, to će u prvom redu neposredno zaoštriti ekonomsku krizu. Dalje, to će širom kontinenta otvoriti pitanje: da li štednja zaista nema alternativu? Jer, ako Grci kažu „ne”, mnogi drugi će se pobuniti protiv vladajuće i nepopularne politike „neoliberalizma”.
Marks21 je do sada izveštavao o borbi u Grčkoj na svom sajtu i u glasilu Solidarnost. Smatramo da situacija dolazi do prekretnice i da je zato bitno da obavestimo javnost u Srbiji šta se u Grčkoj zbiva. Kod nas se priča o „grčkom scenariju” kao o pretnji: gledajte šta će se dogoditi ako ne štedimo! To je politika naredne vlasti, ko god bude oformio vladu. Istina je prilično drugačija.
Mi smo stalno potencirali da za nas „grčki scenario” predstavljaju dve stvari. S jedne strane, to je neuspeh politike vlasti i kapitalizma kao takvog, ali je takođe i uspeh narodnog pokreta da se suprotstavi sve otvorenijoj diktaturi kapitala.
O tome ne možete čuti u režimskim medijima, ali ćemo mi o tome izveštavati. Takođe, smatramo da je veoma bitno ne samo detaljno izveštavati, već i jasno zauzeti stranu i učiti na uspesima i greškama grčkog levičarskog pokreta protiv desničarskih mera štednje i odbrane kapitalističkog sistema.
Za vlast levice u Grčkoj! Za masovnu borbu protiv štednje na ulicama i radnim mestima!
Neosporno je da je levica već pre mesec dana bila na pragu vlasti. Njena razjedinjenost nije joj dozvolila da oformi vladu. No, bilo je dovoljno da koalicija radikalne levice Siriza uzme drugo mesto sa 16.8 odsto glasova, gurnuvši tako na treće mesto socijaldemokratski vladajući PASOK, koji je 2009. imao 43.9 odsto, kako bi se čitava politička scena radikalno transformisala.
Politika se sada jasno polarizovala. Na prethodnim izborima nijedna snaga nije imala više od 20 odsto, a više koalicija je prešlo cenzus. Većina glasača bila je protiv seče, ali je izborni sistem većinskoj partiji dao 50 dodatnih sedišta u parlamentu, tako onemogućivši oformljavanje vlasti.
Sada je mnogim partijama opao rejting, jer je biračima jasno da imaju izbor između suštinski dve politike: jedna je politika štednje koju brani desničarska Nova demokratija. Druga politika je odbijanje mera štednje i otplate duga, čiji je najprepoznatljiviji faktor bila Siriza. Obe koalicije kreću se između 25 i 30 odsto podrške, prema istraživanjima javnog mnjenja. Ostali su daleko iza.
Nije svejedno ko će na tim izborima pobediti, jer će rezultat uobličiti teren borbe nakon samih izbora.
Ukoliko glas za levicu na idućim izborima poraste u poređenju sa prethodnim, to će otežati vladajućim krugovima da sprovode brutalne mere štednje koje svetski moćnici traže. Možda će i ponovo onemogućiti formiranje vlade koja bi poslušala „savet” šefice MMF-a da je „vreme za naplatu”.
Jer, kada narod čuje takve izjave i od ljudi poput šefice MMF-a, bankara, brodovlasnika-tajkuna, ili crkve, koji ne plaćaju poreze, sluša da običan čovek treba da stegne kaiš i plaća sve više, onda ne čudi da je veliko pitanje da li će vlast formirati desničarska koalicija ili ne.
Naprotiv, neuspeh desnice, ili još više uspeh levice, da oformi vlast digao bi elan svih koji su učestvovali u 17 generalnih štrajkova, nizu okupacija radnih mesta i trgova, ustudentskim okupacijama, blokadama puteva i drugim manifestacijama nezadovoljstva naroda Grčke od početka krize.
Izvesno je da će Grčka nakon 17. juna izgledati potpuno drugačije. Sa jasnim pobednikom ili bez njega, jedna strana će morati da veoma brzo nanese drugoj smrtonosan udarac, kako bi sprovela svoj program.
Niti desnica može da prevaziđe krizu, a da ne natera narod da otplati dug vladajuće klase, niti levica može da zaustavi mere štednje, ukoliko ne krene da nacionalizuje banke i radikalno preraspodeljuje bogatstvo u društvu.
U tim okolnostima, ni strani kreditori neće stajati po strani – radiće sve da slome radništvo i njegove predstavnike, kako bi sprečili kolaps privrede svetskih razmera. Već smo videli reakciju svetskih berzi na ideju da narod treba nešto pitati: berze su srušile prethodnog demokratski izabranog premijera kada se ovaj prisetio da bi možda trebalo sprovesti referendum o prihvatanju dogovora o merama štednje sa Trojkom.
Pritisak vladajućih kapitalističkih centara, kao i vladajuće klase u Grčkoj, na vladu levice bio bi enorman. Demokratija bi u toj situaciji bila nešto čega bi vladajući krugovi bili spremni da se reše, ukoliko bi im to odbranilo privilegije i vlasništvo.
Puštanjem fašista sa lanca postaje jasno da oni sada i pripremaju takav scenario. Dovoljno je bilo videti kako se jedan nacista ponašao na televiziji kada se fizički obrušio na parlamentarke levice u trenutku u kom nije znao kako da odgovori na njihove argumente.
Fašistička partija Zlatna zora uspela je da na prošlim izborima uđe u parlament, uz više nego polovinu glasova iz redova policije. U svetlu takvih ispada i antifašističkih mobilizacija na ulicama, ekstremna desnica predstavlja ekstreman vid potencijalne diktature nad radništvom.
No, postoje i druge forme diktature nad radništvom. Grčka je, na primer, pre par decenija trpela vojnu diktaturu desnice, za koju bi se vladajuća garnitura lako opredelila ako bi joj to bio izlaz protiv levice.
Dakle, kada su ne samo socijalna prava, već i demokratska prava građana da biraju kojim putem žele da im ide država, pod ovako ogromnim napadom od strane stranih i domaćih elita, borba za socijalno blagostanje pretpostavlja borbu za odbranu demokratije od kapitalizma kao takvog.
Odbrana socijalne države i leve vlade vodi ka narodnoj demokratiji – i antikapitalističkom povlačenju iz evrozone!
Nije moguće predvideti ko će pobediti na izborima, niti koliko će proći pre nego što dođe do većih konfrontacija. No, do njih će neminovno doći. Glavno je pitanje koja je perspektiva za pobedu levice i šta bi ona dalje trebalo da radi.
Siriza je najavila radikalne mere, koje, doduše, odražavaju kompromis sa narodnim raspoloženjem, između želje za raskidom sa politikom koja privileguje mere štednje i raskidom sa evrozonom. Većina jeste za prvu stvar, ali ne i za drugu. Međutim, prva je gotovo nemoguće bez druge: grčka privreda ne može da se takmiči sa nemačkom ukoliko imaju istu valutu, jer je nemačka privreda daleko produktivnija. Oporavak je jedino moguć ukoliko grčka vlast može da devalvira svoju valutu.
Ipak, Siriza najavljuje pokušaj pregovora sa EU zvaničnicima, kako bi ih ubedila da obustavljanje diktata Trojke i pravljenje radikalnog preokreta u njihovoj dosadašnjoj politici štednje ide u prilog samoj evrozoni. Malo je verovatno da će ovi to i prihvatiti, na čelu sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel.
Siriza nije obelodanila šta joj je plan B. Ostatak levice je zato unapred proziva za izdaju. Iako je to preuranjeno, jer je Siriza predvodnica nove radikalne levice u Evropi poput Levog fronta u Francuskoj i Leve partije u Nemačkoj, koja postavlja na dnevni red radikalan plan preraspodele bogatstva u korist naroda i diže borbeni duh čitave klase, istina je da postoji opasnost u takvoj politici.
Moguće je da je takva politika samo pokušaj da se izlaz iz evrozone predstavi kao ono što jeste: odluka moćnika da neće da odgovaraju za svoje greške iz prošlosti, da neće ni da pomisle da postoji drugi način da se izađe iz krize, a da običan narod ne plati, već da to urade bankari i tajkuni, kojima je već dato više od hiljadu milijardi evra iz javne kase od početka krize.
Neko relativno primirje važiće samo dok većina u Grčkoj nije spremna da napušta evrozonu i dok evrozona ne bude primorana da Grčku odseče. To može da potraje par nedelja, par meseci, ili par godina. Ali je velika verovatnoća da Grčka, imala čak i desnu vladu, ili hipotetički govoreći kompromitersku i oportunističku levu vladu, koja vidi ostanak u evrozoni kao najviši moralni standard, neće moći da otplati dug i ostane u evrozoni.
Opasnost je u tome da narod nije spreman za opciju u kojoj će u narednom periodu biti primoran na još žešće korake i metode odbrane osnovnih socijalnih i demokratskih prava. Ukoliko se oformi leva vlada, pritisak revolucionarne levice, pogotovo unutar, ali i van Sirize, da se ostane na radikalnom kursu, u narednom će periodu biti presudan za uspeh pokreta.
Iskušenje vlasti je velika prilika, ali i veliki rizik. Levica ne bi smela da misli da će držanjem državne vlasti uspeti da reši krizu. Državni aparat je pun činovnika koji su saveznici vladajuće klase, jer su zahvaljući njoj na svojim pozicijama. Vezani su za nju porodičnim vezama, poreklom, brakom, školovanjem, socijalizacijom itd. Kao što se u istoriji više puta pokazalo, možda najdramatičnije u Čileu sedamdesetih, ali i u samoj Grčkoj u istom tom periodu, delovi državnog aparata su spremni da koče, sabotiraju, pa i preuzimaju vlast vojnim pučem kako bi je sprečili da služi najširim slojevima društva, a ne vladajućoj garnituri.
Ukoliko pobedi, doduše, levica bi mogla da iskoristi svoje pozicije u državnoj vlasti kao defanzivne pozicije u ratu koji će morati da se odvija na ulicama i radnim mestima, gde će u toku borbe da se izgrade nove institucije vlasti neposredno odgovorne narodu, a koje će postepeno preuzimati funkcije postojećeg, kapitalističkog državnog aparata.
Jedino uz trijumf ove nove, narodne demokratije levica bi uspela da porazi vladajuću garnituru. To bi, naravno, podrazumevalo dugu seriju protestnih i štrajkačkih akcija, okupacija i blokada, uspotavljanja novih institucija, pa naposletku i naoružavanje naroda, narodni ustanak i razvlašćivanje kapitalističkih moćnika u sklopu procesa socijalističke revolucije.
Sve bi to bilo lakše ukoliko bi Siriza na vlasti paralizovala određene poluge kapitalističke vlasti i olakšala narodu borbu: nacionalizacijom krupnog kapitala, banaka i medija pod radničkom kontrolom, demokratizacijom javne sfere i olakšavanjem prava na štrajk, raspuštanjem profesionalne vojske i policije i drugih aparata represije, obrazovanjem naoružanih radničkih milicija, razbijanjem fašista itd.
Neminovno je da bi u tom procesu bilo postavljeno i pitanje strane intervencije. Ona možda ne bi uzela formu vojne intervencije, ali ni to nije isključeno. Jer, izazov stabilnosti evrozone i zapadnog bankarskog sistema je isto tako izazov vlasti međunarodnog kapitala.
On će zato biti primoran na ofanzivne mere protiv narodne borbe u Grčkoj i protiv sopstvenog stanovništva. To smo već videli u merama štednje duž gotovo čitavog kontinenta i u nametanju neizabranih državnika, poput bivšeg bankara Montija u Italiji.
Dakle, Grčku u prvom redu, ali i Evropu, čekaju drastične socijalne i političke borbe. Za sve nas koji želimo da vidimo trijumf snaga koje bi stavile čoveka iznad profita, a demokratiju iznad diktature kapitala, borba u Grčkoj je naša borba. Ishod te borbe će u velikoj meri odrediti tempo, žestinu i potencijal naših borbi protiv seče i za narodnu demokratiju.
Solidarnost sa narodom Grčke je naša prva i osnovna dužnost. Zato smo pozvali na protestni skup 17. juna, kako bismo započeli diskusiju sa drugim levičarima i progresivnim ljudima na koji način možemo dalje zajedno u pružanju pomoći narodnom pokretu otpora u Grčkoj.
Ali bez izgradnje masovnih levih i narodnih pokreta širom Balkana i Evrope, koji bi bili spremni da stanu na put pljački naroda i preuzmu kontrolu nad bogatstvom kojim dominiraju isključivo male klike velikih pohlepnika, suočićemo se sa ranjenim i još opasnijim neprijateljem, što je zver kakvu nismo videli još od uspona Musolinija i Hitlera.
Evropski kapital se neće zadovoljiti samo porazom grčkih dužnika, već će tražiti žrtvu radnog naroda širom kontinenta kako bi se izvukao i uspešno takmičio na svetskoj areni. Putem izgradnje mreža solidarnosti sa narodnim otporom u Grčkoj, borbe protiv anti-demokratskog diktata politike seče, te i širokih antifašističkih mobilizacija, levica svuda mora da inspiriše ceo narod na herojsku borbu za revolucionarnu demokratiju i socijalnu pravdu.
Pobedićemo ili izgubiti zajedno. Zato pozivamo na pobedu grčke levice na ovim izborima, a nakon izbora na ulicama i radnim mestima: Grčka je predvodnica Balkanske federacije i okidač evropske revolucije! Pobeda za grčku levicu 17. juna!