Uprkos apelima zdravstvenih radnica i radnika, u danima kada se (zvanično) beleži više hiljada zaraženih koronavirusom dnevno, Srpska pravoslavna crkva i državni vrh organizovali su sahranu patrijarha Irineja time ugrozivši javno zdravlje koje je već u dubokoj krizi. Milioni evra su, umesto u propadajući zdravstveni sistem, iz budžetskih rezervi odliveni u SPC. Jasno je da je državi bitnija kupovina političke podrške Crkve nego životi miliona ljudi u Srbiji. Isidora Radovanović piše o državnom skidanju odgovornosti sa sebe, pronalaženju žrtvenih jarića i hrabroj borbi zdravstvenih radnica i radnika kojima je potrebna sva naša podrška.
Ministar zdravlja Zlatibor Lončar apelovao je 20. novembra na građane da ne očekuju da policijski čas bude „čarobno rešenje“ i podsetio da je prekid kontakta jedini način da se pandemija kontroliše. Istog tog dana preminuo je patrijarh Irinej i u Srbiji su proglašena tri dana žalosti, a patrijarh je već sledećeg dana sahranjen u Beogradu. Sahrana je bila otvorena za javnost pa joj je prisustvovao veliki broj ljudi. Tri nedelje ranije, u Podgorici je sahranjen i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, a samoj sahrani prisustvovao je i patrijarh Irinej, nakon čega je testiran pozitivno na novi koronavirus. Episkop David, koji je služio opelo na sahrani Irineja, dobio je potom pozitivan rezultat na testu na koronavirus. Povodom ove dve smrti, Matija Bećković izjavio je da se „Srpska pravoslavna crkva zaljuljala i našla u velikom iskušenju, pored iskušenja u kome se našlo celo pravoslavlje“. Izdvajam njegove reči jer smatram da su precizan primer onoga što nacionalisti, desnica i država u ovom trenutku zajedno rade – koriste korona-krizu da izazovu opštu nacionalnu paniku, udaljavajući se od stvarnih problema koji trenutno čine našu stvarnost.
Ti problemi se, štaviše, njihovim zajedničkim učinkom i pogoršavaju organizovanjem jedne ovakve sahrane u trenutku kada se evidentira i do 7.000 novozaraženih dnevno. U takvim uslovima apeli ministarke rada Darije Kisić Tepačević, inače članice medicinskog dela Kriznog štaba, da sada svaka porodica mora da ima svoj krizni štab, nisu ništa drugo do potpuno skidanje odgovornosti sa onih koji su glavni odgovorni, uključujući i nju samu. Svaka porodica će se verovatno i dogovarati oko, recimo, odlaska na sahranu patrijarha, ali ukoliko sam odlazak na nju nije moguć, odluke naših mikro „kriznih štabova“ neće imati nikakav katastrofalni učinak. Ipak, u trenutku kada nikakve ozbiljne i efikasne mere nisu na snazi, odluke naših ličnih i porodičnih kriznih štabova biće ključne i čitav dalji razvoj epidemije u jednoj državi zavisiće od njihovog zajedničkog učinka.
Kada se veliki broj ljudi ne leči u sopstvenom domu, već u nekoj državnoj ustanovi, ne može ni glavno telo koje odluke donosi da bude „krizni štab našeg doma“. Nedugo nakon ove poruke članice Kriznog štaba, 27. novembra, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta, Rade Panić, podelio je informaciju kako je mladog pacijenta morao da pošalje kući jer u bolnici za njegovo lečenje u tom trenutku nije bilo kapaciteta iako mu je bila potrebna intenzivna nega. Dakle, time što su krizni štabovi premešteni u naše domove, u njih su premešteni i pacijenti kojima je neophodna bolnička nega.
Rade Panić, inače i član udruženja Ujedinjeni protiv kovida, takođe je prokomentarisao da u tom trenutku sahrana patrijarha Irineja još uvek nije imala posledice kakve se očekuju. Sahrani patrijarha prisustvovalo je nekoliko stotina ljudi, pa i sam državni vrh. Ni najmanje ne iznenađuje činjenica da je taj događaj najbolje prokomentarisao deo zdravstvenih radnica i radnika koji nisu deo režima, pa ni Kriznog štaba, već su okupljeni u udruženju Ujedinjeni protiv kovida. Oni su već na dan sahrane uputili saopštenje kojim su želeli da stave do znanja da je najavljena sahrana patrijarha Irineja sa epidemiološkog aspekta događaj najvećeg rizika za zdravlje ljudi i za čitav zdravstveni sistem. Pozvali su na odgovornost sve njene organizatore, državne organe i SPC zbog toga što ovaj događaj ni na koji način nije bio prilagođen onome što trenutna epidemiološka situacija zahteva. Kako navode u saopštenju: „Okupljanje hiljade vernika iz cele zemlje je potencijalno poslednji udarac na zdravstveni sistem koji je na izdisaju i šamar svim zdravstvenim radnicima koji se svakodnevno bore u kovid sistemu“. I ovo je verovatno najbitniji komentar na ovaj događaj jer dolazi od onih koji se „svakodnevno bore“ i jedinih koji trenutno mogu da nam daju tačne informacije. Kada se u brojke i statistike ne možemo do kraja uzdati, najbitnija informacija kojom se možemo voditi jeste ona koja dolazi od udruženih zdravstvenih radnika i radnica, a oni nam govore da je zdravstveni sistem uveliko na izdisaju. Broj obolelih će u sledećim danima rasti nakon događaja gde je na stotine ljudi pevalo, lizalo istu kašičicu, ljubilo sanduk, ikone, vrata.
Osim samog održavanja sahrane, bitno pitanje je i šta će vlasti raditi u sledećim nedeljama kada zbog ovog događaja zdravstveni sistem krene ozbiljno da puca. Ono što u sledećem periodu možemo da očekujemo od državnog vrha i onih kojima je donošenje odluka dodeljeno, jeste da nastave da određuju razne novčane kazne, da prikrivaju tačne informacije a da odgovornost sa sebe skidaju na najgore moguće načine. Jedan od tih najgorih načina su i akcije koje sprovodi žandarmerija u Šidu na čelu sa ministrom policije Aleksandrom Vulinom u cilju „pronalaska iregularnih migranata“. Vulin je najavio da će žandarmerija u sledećem periodu dežurati na teritoriji opštine Šid i „voditi računa da na ulicama ne bude onih koji ne treba na njima da budu“. Pored toga je rekao i da, „sada kada imamo krizu sa koronavirusom, ovi ljudi mogu predstavljati zdravstveni problem i za sebe i za naše građane i zbog toga moraju biti u kampovima gde su strogo kontrolisani i imaju svu moguću medicinsku pomoć i zaštitu“. Ipak, podrška migrantima i briga za njihovo zdravlje ne iskazuje se patroliranjem žandarmerije koja treba da ih „pohvata“, niti ovakvom retorikom. Žandarmerijom koja svakodnevno učestvuje u akciji pronalaska migranata sa navodnim ciljem da se suzbije pandemija šalje se poruka da su izbeglice krive za pandemiju, dok je događaj pravoslavne crkve bezbedno mesto kada su epidemiološki rizici u pitanju – makar na njemu bilo i na stotine ljudi. Ipak, prema Zakonu o azilu i privremenoj zaštiti, tražioci azila imaju pravo na slobodu kretanja i nisu u obavezi da budu u zatvorenim kampovima, pa ovakvi mehanizmi ne predstavljaju ništa drugo do ugrožavanje njihovih osnovnih prava. Kako reče ministar zdravlja, „policijski čas nije čarobni štapić“ niti najbolje rešenje, te onda logično ni zatvaranje isključivo izbeglica u kampove i onemogućavanje samo njihovog slobodnog kretanja tokom epidemije ne može biti rešenje. Posebno je problematična zabrana slobodnog kretanja izbeglica u Šidu u trenutku kada Srpska pravoslavna crkva i državni vrh u Beogradu organizuju masovno širenje virusa.
Ovih dana mogli smo od zdravstvenih radnika čuti vest da je zdravstveni sistem i zvanično pukao. Ipak to ne znači da zdravstvene radnice i radnici u takvom sistemu neće nastaviti da rade i da se bore, barem onaj deo njih koji trenutno nije zaražen. Zato je važno u ovom trenutku stati uz zahteve koje oni kao organizovani radnici u ime udruženja Ujedinjeni protiv kovida iznose, a to su: priznanje kovida kao profesionalnog oboljenja sa 100% plate, zapošljavanje nezaposlenih lekara i sestara sa biroa, uvođenje telefonske trijaže, uključivanje privatne prakse u dijagnostiku i negu non-kovid pacijenata, kao i dostupnost psihološke podrške za zdravstvene radnice i radnike.
Nakon što je lekar Rade Panić govorio o objektivnom stanju u zdravstvu prethodne nedelje, dočekali su ga napadi od strane režima. Svrha tih napada je ućutkivanje zdravstvenih radnika koji su deo borbenih sindikata i koji su spremni da sa svima nama podele prave informacije o stanju u zdravstvenom sistemu. Nakon ovih napada, Udruženi sindikati Sloga pozvali su sve sindikalne organizacije u zemlji da zajedno stanu u odbranu kolege jer je „napad na njega“, kako oni kažu, „napad na sindikate, a time i radnike koji su nam članstvom ukazali poverenje“. Ukazujući poverenje svojim sindikatima, radnici i radnice u ovom trenutku pokazuju i da su spremni da se bore, ali i da grade frontove solidarnosti među svojim sindikalnim organizacijama.
U ovom trenutku ključno je stati uz sve njih i njihove zahteve, i time podsetiti da ipak nije pravoslavlje to koje je ugroženo ovom krizom i pandemijom već radnička klasa. Upravo će klasa podneti teret toga što država organizuje skupove poput sahrane patrijarha i što ponovo daje 2 miliona evra SPC-u, dok istovremeno zdravstveni radnici i radnice podsećaju da zdravstveni sistem puca i da nema toliko stubova (a ni novca) koliko ima Srpska pravoslavna crkva.