Putin, Navaljni i ruski protesti[6 min. za čitanje]

Prevod: Nemanja Stanimirović

Protesti protiv Putina koji su započeti prošlog vikenda nude priliku ruskoj levici, tvrdi Dragan Plavšić.

U Rusiji su ovog vikenda održani protesti protiv hapšenja Alekseja Navaljnog, najuticajnijeg Putinovog protivnika. On je uhapšen na moskovskom aerodromu odmah po povratku iz Nemačke, gde je bio na lečenju zbog trovanja nervnim agensima za šta su najverovatnije odgovorni ruski državni agenti.

Zaista, ne izgleda kao slučajnost da je Navaljni otrovan baš u avgustu prošle godine, u trenutku kada su se odvijale masovne demonstracije protiv Lukašenkovog režima u susednoj Belorusiji.

Nema sumnje da su napadi od strane Navaljnog na Putinov režim sve više pogađali metu, te otuda i njegovo trovanje, hapšenje, a sada i pritvaranje mnogih demonstranata, uključujući i njegovu suprugu.

Navaljni protiv Putina i ruska levica

Putinova represija je još jedan korak ka njegovom cilju monopolizovanja političkog života u Rusiji i gušenja svake druge alternative, posebno one koju nude liberali poput Navaljnog, koji trenutno predstavljaju najveću pretnju njegovom režimu.

Upravo je prošle godine Putin izmenio ruski ustav kako bi omogućio sebi da ostane na vlasti i posle 2024. godine, kada bi po starom bio zakonski obavezan da je napusti. (Putin je takođe iskoristio priliku da zabrani istopolne brakove ustavnim članom koji je brak definisao kao odnos između muškarca i žene.)

Kao posledica toga, Rusija je danas praktično izborna diktatura u kojoj demokratski izbori i osnovna ljudska prava zavise od hira izvršne vlasti, a ne institucionalnih garancija.

Optužbe protiv Putina za represiju i izbornu prevaru koje je Navaljni izneo su sigurno pogodile živac, ali najveći efekat su verovatno imale optužbe za korupciju i razmetljivu potrošnju Putinove elite i samog Putina.

Ubrzo nakon njegovog hapšenja, tim Alekseja Navaljnog je objavio video o Putinovoj luksuznoj palati na Crnom Moru, vrednoj milijardu funti, za koju su tvrdili da je plaćena korumpiranim sredstvima. Od trenutka objavljivanja, video je pregledalo preko 50 miliona ljudi.

Pitanja koje Navaljni postavlja su, pak, ograničenog dometa.

Pre svega, on demokratiju razume u konvencionalnom smislu kao političku demokratiju bez prevara i korupcije (što je svakako bitno samo po sebi), ali u njegovom razumevanju demokratije nema mesta za ideju demokratije na radnom mestu.

Iako njegovi napadi na korupciju mogu biti privlačni u kontekstu pritajene klasne ogorčenosti duboko podeljenog društva, oni se zasnivaju na moralističkom principu poštenja pojedinca, a ne na bilo kakvom širem zahtevu za preraspodelom bogatstva koji bi mogao da probudi interesovanje radničke klase. Uostalom, Navaljnog velikim delom podržavaju i mnogi ultrabogataši.

Ovakva ograničenja nisu iznenanđujuća za liberala poput Navaljnog. Ipak, bila bi greška zbog njih odbaciti trenutne proteste.

Upravo suprotno, i Navaljnijevi uspesi a i ograničenja predstavljaju priliku za one na ruskoj levici koji su spremni da je iskoriste.

Uspešno adresiranje problema demokratije i bogaćenja koje je Navaljni izvršio pruža veoma plodno tlo za širenje levičarske agitacije, dok su sa druge strane njegova ograničenja upravo mesto gde levica može da interveniše i pomeri granice njegove liberalne politike. Taktički gledano, takvi argumenti će biti najefikasniji ako budu postavljeni od strane ruske levice unutar protesta, a ne izvan njih.

Rekavši to, kako ovde postoje istinske prilike za rusku levicu, isto tako postoje i stvarne opasnosti.

Navaljni, zapad i ruski nacionalizam

Nije iznenađujuće da su proteste pozdravili zapadni mediji, kao i zapadne vlade koje prećutno žude za promenama u Rusiji koje bi im išle u korist. Ne po prvi put, oni se nadaju da će protesti pokrenuti proces koji će potkopati Putina ili ga čak svrgnuti sa vlasti.

Navaljni je samo poslednji u nizu ruskih opozicionara na koga se sa Zapada polažu nade.

Njegov prethodnik u toj ulozi bio je Boris Nemcov, liberal poznat po tržišnim reformama koje su devastirale živote mnogih ljudi tokom devedesetih pod vladom Jeljcina. Čečenski plaćenici su na njega 2015. godine izvršili atentat, vrlo verovatno na podsticaj proruskog režima u Čečeniji.

Uprkos svojoj popularnosti, Nemtsov nije uspeo da zadobije pravu podršku masa. To je bilo delom zato što je bio povezivan sa Jeljcinovim tržišnim reformama, ali mnogo više zbog boljke koju su delili i mnogi njemu slični liberalni političari – Nemcov je bio prozapadno orijentisan. Podržao je evropske integracije Ukrajine i protivio se Putinovoj aneksiji Krima, što se nije dopalo mnogim Rusima.

Iako je Navaljni nastavio koracima Nemcova, on je uvek težio drugačijem pristupu ovom pitanju, itekako svestan da su prozapadne simpatije bile kamen spoticanja za Nemcova.

Kao posledica takvog shvatanja, Navaljni je svoju liberalnu politiku pomešao sa pozamašnom dozom ruskog nacionalizma, koji se povremeno pretvarao u nasilno rasistički oblik (i zbog čega se Navaljni jednom prilikom izvinio). Navaljni je podržao rat Rusije sa Gruzijom i Putinovu aneksiju Krima, i takođe je bio glasnogovornik neophodnosti da se spreči ilegalna imigracija. Na kraju, njegov nacionalizam je bio previše za jednu liberalnu stranku, koja ga je izbacila.

Ruska levica mora biti spremna da kritikuje nacionalističke tendencije Navaljnog. Takođe, sa druge strane, mora biti spremna i da upozori na njegove prozapadne naklonosti. Efekat ovih kritika i upozorenja biće pojačan i efektan isključivo ako levica učestvuje u protestima.

Zaključak

Navaljni je liberal koji se našao u uslovima gde je masovna mobilizacija politički neophodna. To je jedini način na koji Putinov režim može biti uklonjen sa vlasti.

S obzirom na to da su ruski parlamentarni izbori ove godine, veoma su realni izgledi da se ponove masovni protesti protiv izbornih prevara, poput onih 2012-13. godine. Masovni protesti mogu biti eksplozivni i otići u nepredvidljivim pravcima.

Ruska levica ne bi trebalo da stoji po strani u odnosu na ove događaje. Ona mora biti uključena u proteste uprkos njihovom liberalnom vođstvu. Zapravo, ako se nada da će izaći iz političkog geta u kojem trenutno živi, levica će morati da preduzme određene proračunate rizike.

Iako učešće levice u protestima pod sopstvenim obeležjima nosi određene rizike, oni su zanemarljivi jer učešćem levica postaje mnogo bolje pozicionirana da se istovremeno efektivno suprotstavlja i hapšenju Navaljnog i njegovoj politici.

Dokle god bude jednim okom pratila prilike koje joj se ukazuju a drugim rizike koji joj prete, postoji nada da će levica moći da stupi u kontakt sa masama te počne da širi svoj politički uticaj.