Kada je Tviter pre dve nedelje trajno uklonio Trampov nalog, za čim je usledio čitav niz privremenih ili trajnih „banovanja“ na različitim društvenim mrežama, mnogi su se obradovali što je virtuelni prostor ostao lišen jednog multimilijardera koji se nije štedeo u sipanju rasističkih i ksenofobnih komentara, teorija zavere i zapaljivih apela svojim desničarskim pristalicama. Međutim, da li su proizvoljne odluke velikih tehnoloških korporacija o političkoj cenzuri nešto što bi levica trebalo da pozdravi? Jordan Grujić pokazuje da nije tako.
Tviter, Fejsbuk i druge slične platforme imaju već dugu tradiciju suzbijanja antifašističkih i socijalističkih stranica i naloga. Razmere tog suzbijanja kreću se od smanjivanja dometa koji ove stranice i profili imaju (npr. onemogućavanjem da budu pronađeni u pretrazi, ili odbijanjem da njihove objave budu „bustovane“ i tako izreklamirane), pa sve do njihovog potpunog blokiranja.
Tako je Tviter u petak suspendovao više antifašističkih naloga koji su imali preko 71.000 praćenja, navodno zbog „kršenja pravila Tvitera“. Na Fejsbuku je privremeno oborena stranica britanske revolucionarne socijalističke organizacije SWP (Socijalistička radnička partija), koja je u međuvremenu, zahvaljujući brzoj reakciji niza organizacija i aktivista/kinja, vraćena, iako su nalozi različitih lokalnih ogranaka SWP-a i pojedinačnih aktivista/kinja partije ostali ugašeni. Ni u jednom od ova dva slučaja ni Tviter ni Fejsbuk nisu ponudili objašnjenje zašto je do gašenja naloga došlo, tj. koja su to pravila ovih društvenih mreža navodno prekršena.
„Big Tech“ kompanije učestvovale su i u osmišljavanju veštačke inteligencije koja se stavlja na raspolaganje firmama kako bi svojim zaposlenima blokirale sve objave i vesti koje sadrže reči „sindikat“ ili „štrajk“. Uvođenjem tzv. crnih lista omogućeno je da se, shodno potrebi, određeni sadržaji na internetu ili potpuno cenzurišu, ili da se „samo“ uspori njihovo širenje.
Činjenica je da onima koji žele da uguše prostor za demokratsku diskusiju i za radničko organizovanje – a to su u pravilu fašističke snage – ne treba davati platformu. Međutim, možemo li imati poverenje u sisteme veštačke inteligencije ili u individualne odluke administratora kojima su multimilijarderi iz „Big Tech“ sektora dali moć da sude šta je vredno političke cenzure, a šta nije? Ubrzo nakon kaskadnog gašenja Trampovih naloga, pokazalo se da „liberalne“ tehnokrate nisu selektivne: centristička logika izjednačavanja „dva ekstrema“ vrlo brzo je poslužila za obračun sa antifašistima kao da su u pitanju fašisti. Delovi levice koji čestitaju Tviteru na pokazanoj „progresivnosti“ u banovanju Trampa kao da nisu svesni da će se ova širokopotezna cenzura njoj prvoj obiti o glavu – i već se obija. Na kraju krajeva, Tramp je bogataš koji ima mnoštvo drugih mogućnosti da širi politički uticaj; levica po pravilu ne raspolaže podjednakom moći.
Uprkos popularizaciji trenda tzv. „kenselinga“ (engl. cancelling), tj. kulture „otkazivanja“ ličnosti koje deluju u javnom prostoru zbog – po vrlo neodređenim merilima – neprimerenih stavova koje su iznele, levica je ta koja se istorijski zalagala i koja mora da nastavi da se zalaže za što širu, slobodniju i demokratskiju diskusiju. Gašenje prostora za raspravu i organizovanje je odlika fašističke politike i isključivo protiv fašista i treba da se upotrebljava. Prepuštanje moći odlučivanja o tome multimilijarderskim korporacijama, njihovim algoritmima i „nezavisnim proceniteljima“ samo će sporadično targetirati one reakcionarne snage koje guše tuđu slobodu govora – ali će na njihovoj listi za odstrel mnogo češće završavati one društvene snage koje žele da iz temelja sruše kapitalistički sistem i njegove uzuse: snage radikalne levice. „Big Tech“ nam ne može biti saveznik u borbi za socijalističko društvo.