Odlazeći američki predsednik Donald Tramp je u sredu po drugi put impičovan, nakon što je 232 poslanika/ca Predstavničkog doma Američkog kongresa glasalo za njegov impičment (a 197 protiv), po optužbi da je hteo da poništi rezultate predsedničkih izbora i da je podstakao upad u zgradu Kongresa nedelju dana ranije. Iza zahteva za impičmentom glasno su stali i tzv. demokratski socijalisti/kinje u redovima Demokratske partije, čiji je, međutim, odgovor na divljanje Trampovih fašističkih i krajnjedesnih pristalica ostao naglašeno legalističkog karaktera, bez pozivanja na antifašističko organizovanje protiv radikalizovane desnice. Kevin Ovenden u članku za Counterfire (objavljenom pre nego što je do impičmenta došlo) piše zašto se levica u SAD mora nametnuti kao nezavisna snaga i zašto ne sme stati iza pokušaja da se rehabilituje politički status quo.
Efekti fašističkih nereda koji su, na podstrek Donalda Trampa, prošle srede izbili u Vašingtonu, šire se kroz američko društvo na svim nivoima.
U ponedeljak je čelnica poslanika/ca iz redova Demokratske stranke u Predstavničkom domu, Nensi Pelosi, rekla da će demokrate „pod hitno“ nastaviti sa procesom impičmenta[1] protiv Trampa, iako će Džo Bajden preuzeti funkciju za devet dana. Šanse da im to pođe za rukom sasvim su druga tema.
Ovo je drugi put da se Tramp suočava sa procesom impičmenta, koji može dovesti do smene predsednika i zabrane kandidovanja za državne funkcije u budućnosti. Povod prvog impičmenta, 2019. godine, bili su navodi o korupcionaškim pokušajima da se utiče na ukrajinsku vladu – tzv. „Rašagejt“ (engl. Russiagate). On je prošao u Predstavničkom domu, ali nije uspeo u gornjem domu, Senatu, gde je potrebno 67 od 100 glasova da bi se donela osuđujuća presuda.
Prilikom mnogih drugih opasnih i represivnih poteza koje je Tramp povukao tokom svog mandata nije bilo pokušaja da se on smeni. Tu spada i hvaljenje ekstremno desničarskih i fašističkih huligana u Šarlotsvilu 2017. godine, koji su bili odgovorni za ubistvo antirasističke demonstrantkinje Heder Hejer.
Kao ni prošli put, ni sada do pokretanja novog procesa impičmenta nije došlo zato što je Tramp kršio prava rasnih ili etničkih manjina, naredio ubistva dronovima u inostranstvu ili napadao građanske slobode običnih Amerikanaca i Amerikanki, već zbog toga što je poremetio konsenzus među vladajućom klasom – podrivajući američke inostrane saveznike (Russiagate) i odobravajući nerede u Kapitol hilu, pod krovom onoga što ta klasa naziva „hramom američke demokratije“.
Mnogi na američkoj radikalnoj levici hitro su istakli da je to „sveto mesto“ izgrađeno robovskim radom, održano pljačkom američkog radništva, koja je često bila sprovođena uz ekstremno nasilje, te da predstavlja sedište projektovanja interesa velikih sila protiv slabijih zemalja.
Sve podseća na impičment republikanskog predsednika Ričarda Niksona 1973. godine. On se nije desio zbog toga što je Nikson bacio više bombi na Vijetnam i Kambodžu nego što je ukupno bačeno tokom celog Drugog svetskog rata; niti zbog smrtonosnog gušenja pokreta za crnačko oslobođenje, kao i drugih društvenih pokreta tog vremena – uključujući i odobravanje ubistava.
I jedno i drugo uživali su podršku obeju partija. Nikson je impičovan zbog toga što je odobrio upad u glavni štab suparničke partije establišmenta (demokrata) ili, kako se često kaže, drugog krila iste partije vladajuće klase. Vrana vrani oči ne vadi.
Otud i reakcija političara iz Demokratske stranke, nekoliko republikanaca i većine velikih kompanija i institucija establišmenta.
Međutim, cela halabuka oko državnog udara (koji se nije desio) i pobune (da bi se izbeglo da se demonstranti nazovu pravim imenom – fašistima) svodi se na igranje političkih igara. To je manevar čiji cilj nije da se ova kriza iskoristi za obračun sa nasilnom ekstremnom desnicom širom američkog društva, već da se ojačaju država i dolazeća vlada.
Džo Bajden priča o „lečenju podela“ i „jedinstvu“ nakon Trampovog odlaska. Pod time misli na povratak sklapanju dilova u Vašingtonu između vodećih ličnosti iz obe stranke, čemu je posvetio poslednjih četrdeset godina svog života. On se nada da će tako sprovesti svoj skromni program reformi – ne putem radikalnog raskida sa američkim političkim sistemom koji je sada još više izgubio na ugledu u odnosu na pre.
I pored svih Pelosinih priča o hitnosti impičmenta, Džimu Klajbernu, glavnom parlamentarnom organizatoru demokrata u Predstavničkom domu, omaklo se da kaže da će možda odložiti prosleđivanje procesa impičmenta Senatu sve do Uskrsa. To bi Bajdenu dalo vremena da završi svojih „prvih 100 dana“ kao predsednik koji će stvari obavljati uobičajenim kanalima.
Ukratko, establišment se ne ponaša kao da zaista misli da je ovo bio pokušaj državnog udara.
Prestiž američke države toliko je uzdrman da je ona morala da odgovori na ovu fašističku provokaciju talasom hapšenja, pri tome koristeći neka od ovlašćenja iz svog arsenala koja su obično rezervisana za razbijanje levice i borbenih društvenih pokreta. S druge strane, raste broj dokaza o učešću bivših ili trenutnih vojnih i policijskih službenika u samim neredima.
Za ovim će morati da uslede i tužbe protiv određenih bitnih ličnosti. Već su podeljeni otkazi i suspenzije među policijom Kapitola zbog bezbednosnog propusta, ali ono što dolazeća vlada nema nameru da obavi jeste čistka represivnih organa države od članova ili simpatizera rasističke desnice.
Uraditi tako nešto u policijskim službama širom SAD samo po sebi bi značilo otpustiti toliki broj ljudi da bi bilo nužno raspustiti policiju i obnoviti je na drugačijim osnovama.
Dakle, svedočimo tranziciji iz Trampovog perioda na vrhu piramide moći, uz istovremene napore da se ona ograniči tako da se ne dotakne suštinskog problema ekstremne desnice i državnog autoritarizma usmerenog protiv američke radničke klase i, naročito, crnačkog stanovništva. I sve to usred pandemije.
Zaista, poziva se na više ovlašćenja za FBI, policiju i sudstvo. Demokratska predstavnica s levog krila partije, Aleksandrija Okazio-Kortez (na engleskom poznata po svojim inicijalima, AOC), koja je deo „ekipe“ socijaldemokratskih političara/ki u Kongresu, s pravom kaže da nema potrebe za proširenjem ovih ovlašćenja. Problem leži u tome protiv koga su ovlašćenja do sada korišćena, a ko prolazi gotovo nekažnjeno.
Međutim, i ona i Berni Senders su se do sada isključivo usredsredili na ovaj kontrolisani i teatralni proces impičmenta. Oni su ponavljali izjave demokratskog rukovodstva i nisu izistinski ponudili nezavisni socijalistički glas – bilo kroz postavljanje zahteva za istinski radikalnim raskidom sa trampizmom, bilo pozivanjem na mobilizacije kojima bi se on ubacio u političku debatu i za njega se izborilo na terenu.
Neke leve demokrate smatraju da stvari moraju otići dalje. Robert Rajh je obavljao funkciju državnog sekretara za rad pod Bilom Klintonom, ali je podržao Sendersove predsedničke kampanje 2016. i 2020. godine. On je s pravom istakao da odgovornost desnice daleko nadilazi Trampa i da obuhvata sve one političare i biznismene koji su ga podržavali ili mu se povinovali zato što je, pored haosa, takođe osigurao i smanjenje poreza za bogataše i usvajanje mera koje su išle u korist privatnom sektoru.
Ali to je strašno mnogo ljudi. Obaviti nekakav „impičment“ svih njih zahtevalo bi gigantsku borbu. A demokrate to jednostavno neće uraditi, što Rajh u suštini i priznaje.
Još jedan značajni levo-liberalni intelektualac, Kori Robin, kaže da ovo ne bi trebalo da bude trenutak za normalnu smenu vlasti, niti čak samo za napad Kongresa na Trampa, već za raskid sa onime što on naziva „Reganovim režimom“. Što će reći – sa neoliberalnom dominacijom u politici i ekonomiji koja je karakterisala svaku vladu u SAD u poslednjih 40 godina.
On takođe zna da ništa slično nije u planovima demokrata, iako su krize režima velike koliko i one koje su sedamdesetih godina prošlog veka razbile posleratni kompromis i dovele do regano-tačerizma.
Ovako izgleda politička stvarnost u kojoj razne snage na američkoj socijalističkoj levici pokušavaju da ostvare uticaj.
U SAD je tokom protekle decenije došlo do velikog porasta popularnosti opštih socijalističkih ideja, što je počelo sa pokretom „Okjupaj“ (engl. Occupy), koji je inspirisala Egipatska revolucija 2011. godine. Njegovi uzroci mogu se pronaći i dalje u prošlosti, na samom početku ovog veka. Pod Trampom je takođe bilo velikih borbi – počevši od ženskih marševa i borbe protiv zabrane ulaska muslimana iz raznih zemalja u SAD.
Do najveće borbe došlo je s obnavljanjem pokreta „Crni životi su važni“ (engl. Black Lives Matter). Procenjuje se da je u njegovim demonstracijama učestvovalo 25 miliona ljudi, uz još širu popularnost.
Izraz toga bio je i rast Demokratskih socijalista Amerike (DSA), koji sada okupljaju 80.000 članova i članica. U članstvu se nalaze ljudi sa različitim socijalističkim uverenjima, a ova organizacija je naglo narasla tokom dve predsedničke kampanje Bernija Sendersa. Uz to je uspešno podržala kampanje pojedinih levih demokrata za izbor na državne funkcije.
U DSA-u tvrde da žele da operišu i unutar i izvan Demokratske stranke kako bi sproveli široku socijalističku strategiju, ali je ta organizacija sve više fokusirana na partiju koja će sada držati sve tri birane grane vlasti (predsedničku funkciju i oba doma Kongresa).
Nažalost, prijatelji socijalisti/kinje raznih usmerenja, širom Sjedinjenih Država, kažu mi da iz DSA-a, otkako je kriza izbila, nisu pružili jedinstveni odgovor na nacionalnom nivou, niti bilo šta što bi imalo za cilj pozivanje na agitaciju širom zemlje – ili što bi razradilo zahteve za raskidom sa godinama pod Trampom dalje od Bajdenovog mandata i uskih debata o tome koje će mere doneti.
Usled toga razvila se velika diskusija. Neki lokalni gradski ogranci pokušavaju da daju socijalistički fokus – za mobilizaciju protiv desnice nezavisnu od liberalnih igrarija u Vašingtonu.
Istini za volju, mnogi američki antikapitalisti i antikapitalistkinje ističu da DSA teško da je nacionalna organizacija – uprkos svojoj istorijski značajnoj veličini i geografskoj rasprostranjenosti. To je pre skupina lokalnih koalicija.
Takođe, previše se oslanja na ličnosti kao što je AOC. Njihove izborne pobede možda će pokrenuti društvene borbe ili biti njihov glas; ali one isto tako mogu, kao što je bio slučaj sa progresivcima pod Obamom pre 12 godina, da kanališu želju za promenama u zvaničnu politiku Vašingtona i nezanemarljiv pokušaj da se nakon Trampa stvari „vrate u normalu“. Izgledno je da će se desiti i jedno i drugo – ali upravo je ova stara normala pružila osnov da se Tramp i druge, istinski fašističke snage, pretvore u tako opasnu silu.
Socijalisti i socijalistkinje javljaju da određene lokalne vođe DSA-a u Čikagu i drugim gradovima sprečavaju pokušaje da se ova kriza pretvori u trenutak za mobilizaciju i za isticanje nezavisnosti u odnosu na demokrate. Protesti se dešavaju – poput ovog, koji je organizovala inicijativa „Ujedinjeni protiv rasizma i fašizma“ (engl. United Against Racism and Fascism) u Njujorku – ali oni za sada nisu ni približno dovoljno brojni da bi predstavljali adekvatan odgovor na ono što se desilo, te na činjenicu da se tome protivi svakih osam od deset Amerikanaca i Amerikanki. Međutim, 45 odsto republikanaca podržava nemire od prošle srede. Dakle, ova politička kriza, kao ni trampizam (u ovom ili onom obliku), neće nestati.
Majk Dejvis, pisac i veteran marksističkog aktivizma, istakao je zaoštravanje političke nestabilnosti u SAD. Odbivši da se, poput demokrata, igra rečima kao što je „državni udar“, on je ipak naglasio ozbiljnost situacije i založio se za hitnu praktičnu inicijativu socijalističkih snaga širom zemlje.
To znači hvatanje ukoštac sa ogromnim pritiskom da se prihvati konvencionalna liberalna politika, koja ovu krizu ne koristi da povede radikalni pokret za promene i protiv ekstremne desnice, već da obnovi svoj politički autoritet usmeren i protiv borbene levice.
Od miliona koji su marširali protiv rasističkog policijskog nasilja sada se očekuje da podrže „red i zakon“ u ime borbe protiv opasne desnice kojoj mnogi u policiji i vojsci pripadaju.
Antikapitalističke snage u SAD nalaze se u stanju značajne rascepkanosti.
S druge strane, postoji i nakupljeni socijalistički „zdrav razum“, koji je proizašao ne samo iz intelektualnih debata na levici već i iz iskustava miliona koji su učestvovali u nekom obliku protesta ili političkih akcija tokom proteklih nekoliko godina. One sežu od organizovanja protiv gušenja biračkog prava crnaca u mestima kao što je Džordžija do brojnih uspešnih štrajkova.
Postoji velika opasnost da se sve ovo može poništiti i rasuti ako se upadne u klopku agresivnog pokušaja da se ponovo izgradi „ekstremni centar“ – manevra koji je već usmeren protiv kritičkih glasova sa levice.
Odupreti se tome svakako znači uvesti socijalističku analizu događaja i argumente u političku debatu na nacionalnom nivou. To podrazumeva i ključni faktor borbe – da se značajan deo levice okrene od demokrata i izbornih kampanja u kojima su već pobedili prema masovnim borbama i politici koja joj pogoduje, kao što ovaj tekst zaključuje.
Nalik trenutnim dešavanjima u SAD, i ekstremni centar u Grčkoj pokušao je da prisvoji zasluge za pobedu nad neonacistima iz Zlatne zore i njihovu osudu na zatvorske kazne. To mu u najvećoj meri nije pošlo za rukom.
Prvo, zato što postoji masovni i borbeni antifašistički pokret koji mnogi vide kao zaslužan za ovakav rezultat. Međutim, još više zato što je deo levice – koja je pomogla da se taj pokret izgradi – sve vreme dosledno iznosio nezavisnu liniju koja je mogla da odgovori na sve pokušaje da se leve snage utope ili satanizuju.
Među svim nepredvidljivim previranjima koja se upravo odvijaju u SAD – podelama na vrhu političkog sistema, te očajem radnog naroda, pritisnutog pandemijom i ekonomskom krizom, na njegovom dnu – mnogi američki antikapitalisti i antikapitalistkinje ovo vide kao ključno pitanje za čitavu levicu.
Takva levica mora biti zasnovana na borbenoj politici i masovnoj aktivnosti i sposobna da promeni sveopšti politički odnos snaga.
Svi bi trebalo da poželimo svojim drugovima i drugaricama u „utrobi zveri“ sve najbolje i da odradimo sve što možemo kako bismo im pomogli. Najveći deo toga podrazumeva da, gde god da smo, delamo tako da stvorimo sopstvenu borbenu levicu u masovnim pokretima otpora koji se neće zadržati u okvirima stare politike.
[1] Impičment (engl. impeachment) predstavlja posebnu proceduru u političkom sistemu SAD kojom se visoki zvaničnici, uključujući i predsednika, pozivaju na odgovornost pred Kongresom. Nakon što se Predstavnički dom prostom većinom odluči za pokretanje postupka, predsednik se smatra „impičovanim“ i proces se prenosi na Senat, čiji članovi dvotrećinskom većinom glasaju o krivici po tačkama optužbe koju je Predstavnički dom podneo. Ukoliko se dvotrećinskom većinom predsednik proglasi krivim, biva smenjen sa dužnosti i moguće je glasanje kojim bi mu se zabranilo da se ikada ponovo kandiduje za bilo koju državnu funkciju. Impičment nije isto što i opoziv s funkcije, iako se ovaj pogrešan prevod neretko sreće na našem govornom području. (Prim. prev.)