Višenedeljno političko klackanje države oko održavanja Evroprajd šetnje, glavnog događaja u Nedelji ponosa, prevagnulo je u korist desničarskih snaga u društvu. Stavljajući LGBT populaciju i krajnju desnicu u isti koš izazivača nereda, policija je zabranila i Prajd i „porodični“ kontraskup. Šta, međutim, stoji iza zabrane Prajda, i zašto na nju ne pristajemo?
1) Zabrana Prajda danas, zabrana svakog nepodobnog protesta sutra.
Država zabranjuje Prajd pod izgovorom čuvanja mira u trenutku velikih pritisaka i tenzija. Ako danas pristanemo na tu ucenu, sutra ćemo pristati na zabranu ekoloških borbi, radničkih štrajkova i svih drugih protesta koji zažuljaju režim u sve dubljoj krizi.
Zimus smo pogazili državne pretnje i blokirali auto-puteve, jer smo znali da kršenjem te zabrane branimo svoje živote od uticaja Rio Tinta. Ove subote kršimo zabranu Prajda, jer tako branimo pravo na političko organizovanje, protest i slobodan život!
2) Vetar u leđa desnici, nož u leđa borbama za bolje društvo.
Zabrana Prajda direktan je ustupak litijama za „spas Srbije“ i ekstremnoj desnici koja ih predvodi. Ako se fašistima dozvoli da biraju ko su državni neprijatelji, neće se zaustaviti na LGBT zajednici: svako ko ne predstavlja većinu, ko se buni i diže glas, može postati meta.
Poljoprivrednici, radnici stranih i domaćih kompanija, studenti, komšije u naselju, svi koji izlaze na ulice u borbi za bolje sutra već su iskusili pretnje batinaša na državnoj uzici. Ove subote zajedno poručujemo da ekstremna desnica ne predstavlja većinu u Srbiji i da smo spremni da porazimo njene mračnjačke ideje!
3) Borba na ulicama, a ne lobiranje.
Zabranjujući Prajd, država zatvara glavnu arenu svih uspešnih društvenih borbi, a to je ulica. Iako je, zahvaljujući višegodišnjem oslanjanju organizatora Prajda na dobru volju državnog aparata i na birokratiju Evropske unije, Prajd u Srbiji pretežno izgubio svoj protestni karakter, ova godina može predstavljati prekretnicu.
Svi gejevi i lezbejke koji se ne pronalaze u Prajdu kao karnevalu, koji žele da osete poboljšanje sopstvenog položaja svakoga dana, a ne jednom godišnje pod budnim okom policije, imaju razlog da se suprotstave državnoj zabrani čak i ovakvog, minimalnog protesta za LGBT prava. Ove subote dokazujemo da se LGBT oslobođenje ne dobija u Briselu ili ljubaznošću premijerke Brnabić, već se osvaja samo zajedničkom borbom na ulicama!
Vidimo se 17. septembra u 17 časova ispred Narodne skupštine. Državna represija neće proći!
Solidarnost je naša snaga!