Južnoafrička policija je u četvrtak pobila rudare štrajkače. Čarli Kimber objašnjava kako je došlo do masakra – i koji se poslovni interesi nalaze u njegovoj pozadini. Južnoafrička policija otvorila je vatru na šrajkače u rudniku platine Marikana, nedaleko od Rustenburga, ubivši najmanje 18 ljudi. U proteklih nekoliko dana još desetoro je umrlo u sukobima.
Ovaj odvratni pokolj prizvao je sećanja na ophođenje policije tokom aparthejda. Sve nade u okončanje tog gnusnog rasističkog režima svele su se na ovo.
Nedavno postavljena šefica policije Mangvaši Viktorija Fijega posetila je pre nekoliko dana rudnik. Veruje se da je ona bila zadužena za koordinaciju jučerašnje akcije.
Ipak, odluka da teško naoružana policija iskoristi živu municiju morala je doći sa više instance – možda čak i od samog predsednika Jakoba Zume, iz partije Afrički nacionalni savet (ANC).
Zuma je izjavio da žali zbog ubistava. Posve sramotno, nije se ni osvrnuo na ponašanje policije.
Mora biti pravde za štrajkače ubijene kod Marikane – a oni koji su naredili njihovu smrt moraju da plate.
Ovo je još jedna krvava stranica u istoriji južnoafričkog rudarstva, istoriji ogromnih profita za gazde, rasizma i herojskog otpora.
Štrajk se dešava u trenutku u kom cena platine, koja je bila izvanredno profitabilna pre izbijanja svetske finansijske krize, pada. To smanjuje profite i gazde pokušavaju da radnicima podele otkaze. Rudari koji ionako rade veoma opasan posao, sada su suočeni s još većom nesigurnošću.
Ekonomski bum platine, ključnog sastojka u automobilskoj industriji, transformisao je neke delove Južne Afrike. Malom broju ljudi to je donelo veliko bogatstvo – ali je većini donelo bedu. Masakar otvara prozor u stvarnost mineralskog buma, koji je usled potražnje iz Kine trebalo da Afriku izdigne iz bede.
Ovonedeljni izveštaj Benč Marks fondacije prenosi da se, uprkos vrednosti iscrpljenoj iz iskopavanja platine, lokalne zajednice suočavaju sa štetnim posledicama po ekonomiju i životnu sredinu.
„Zabrinuti smo jer privatne korporacije, često uz podršku vodećih ličnosti iz vlade, prave ogromne profite, dok zajednice pate od visokog stepena nejednakosti i siromaštva. Stanje u Marikani svedoči ovome,” izjavio je predsedavajući Benč Marksa, Jo Seoka.
Policija je napala rudare koji su štrajkovali gotovo nedelju dana, zaustavivši proizvodnju na mestu koje zapošljava 28,000 ljudi. Rudnikom upravlja „Lonmin”, naslednik „Lonroa”, kompanije koja je duže od jednog veka sarađivala sa svim zlikovačkim režimima u Africi.
Borbeni
Štrajk je organizovan zbog visine nadnica. Radnici su opravdano zahtevali njihovo povećanje. To je dovelo do rascepa izneđu tradicionalnog južnoafričkog rudarskog sindikata Nacionalnog sindikata rudara (NUM) i Sindikata rudara i građevinara (AMCU), koji insistira na borbenijem pristupu.
AMCU nije žuti sindikat. Nastao je 1998. spajanjem radnika koji su bili nezadovoljni rastućom birokratizacijom i „partnerskim” pristupom NUM-a. Mnoge vodeće ličnosti AMCU-a su nekadašnji aktivisti NUM-a.
NUM je odigrao centralnu ulogu u borbi protiv aparthejda i predvodio je hrabre štrajkove. Ipak, sada ga mnogi vide kao desničarski sindikat koji šuruje sa upravom.
Kakve god im bile namere, AMCU je povremeno umeo da širi razdor u trenutku u kom se radnici suočavaju sa velikim izazovima. Bilo bi bolje da su radnici koji su oformili suparnički sindikat ostali u NUM-u i izborili se za svoju politiku zalaganjem za svoje ideje odozdo, među običnim članstvom. Sve to ni na koji način ne opravdava policijska ubistva.
AMCU se izdigao na talasu rastućeg nezadovoljstva NUM-om. Poslednjih godina NUM je blisko sarađivao sa gazdama, što je krunisano postavljanjem Sirila Ramafose, prvog vođe NUM-a, na mesto ne-izvršnog direktora i „predsedavajućeg transformacionim komitetom” u „Lonminu”.
U ovom konkretnom slučaju, AMCU je podržao zahteve bušača stena za povećanjem nadnice, dok vođe NUM-a nisu. Bušači rade ekstremno opasan posao i teško ih je zameniti. Zbog toga mogu da pritisnu gazde. Jednom kad oni stanu s radom, ceo rudnik staje.
NUM je blizak i vladajućoj partiji ANC, i to u trenutku u kom vlada postaje veoma nepopularna. U Južnoj Africi je više protesta po glavi stanovnika nego bilo gde drugde u svetu, često zbog problema sa smeštajem i drugim bazičnim uslugama.
Krajem prošle godine AMCU je odigrao veliku ulogu u štrajku u „Impala platini”, nekoliko kilometara od mesta jučerašnjeg masakra. NUM se 1993. godine izborio za ugled u „Impali” nakon žestoke borbe protiv „domovinskog” režima Lukasa Mangopea. Ipak, deo radništva je smatrao da ih je NUM u poslednjem štrajku izdao.
Gazde su otpustile oko 13,000 radnika i mnogi su osećali da je NUM trebalo da učini više od toga da ih krotko uputi natrag na posao. AMCU je narastao u „Impali”, a potom i u rudnicima „Lonmin”.
Bušači
Poslednji štrajk u Marikani počeo je među bušačima stena. NUM ih je optužio da rade na svoju ruku, dok je AMCU rekao da se oni bore za sve.
Policija i gazde odabrali su četvrtak za „Dan D” slamanja štrajka. Napali su hiljade štrajkača koji su se okupili na obližnjem brdu. Štrajkači su se branili – a policija je otvorila vatru.
Postoje čvrsti dokazi da je stav NUM-a ohrabrio zločin policije. Obraćajući se u četvrtak ujutru, generalni sekretar NUM-a, Frans Baleni, apelovao je „na sve radnike da se vrate na posao i na snage zakona da slome krivce za nasilje i ubistva”.
„Naši članovi su više nego spremni da se prijave na radna mesta,” dodao je, pozvavši policiju da prokrči put kroz štrajkače.
Nakon masakra, portparol NUM-a, Lesib Sešoka, rekao je da je, iako sindikat osuđuje nasilje, zadovoljan zbog toga što se policija obračunala sa „kriminalnim elementima koji su provocirali nasilničko ponašanje u rudniku”.
Gazde će biti vrlo zadovoljne ovim rascepom među radnicima i dokazom da je država spremna da stoji rame uz rame s elitom. Gazde će se radovati i zbog ove poslednje predstave smrtonosne podrške privatnim rudarskim kompanijama. U Južnoj Africi je u toku velika debata o nacionalizaciji rudnika.
Eksploatisani
Trebalo bi da se prisetimo kako je kapital eksploatisao crne rudare u Južnoj Africi. Sistem aparthejda, sistematskog rasizma koji je opljačkao i ponizio crni narod, oduzevši mu sva politička prava, bio je rezultat razvoja kapitalizma – a posebno rudarskog kapitala.
Sindikalni savez Kosatu je 1997. godine ponudio dokaze Komisiji za istinu i pomirenje, na saslušanju o odnosu biznisa i aparthejda.
„Daleko od toga da su nevini po pitanju rasne opresije, upravo su vodeći industrijalci – a posebno oni povezani sa industrijom iskopavanja dijamanata i zlata – bili ti koji su uveli mnoge od temeljnih činilaca onoga što će kasnije postati poznato kao aparthejd,” poručili su.
Oko 69,000 rudara umrlo je usled „nezgoda” između 1900. i 1993. godine – a preko milion je ozbiljno povređeno. Čak i sada, gotovo 20 godina od ukidanja aparthejda, oko 40 rudara umrlo je samo ove godine.
Suočeni s brutalnošću kapitala i države, rudarima je potrebno borbeno jedinstvo. Ova stravična ubistva uzrokovaće bes i proteste.
Najbolji način da se sećamo ubijenih radnika biće izgradnja snažnijeg otpora gazdama rudnika – i vođama ANC-a koji ih podržavaju.