Pred vama je tekst iz sedmog broja drugog izdanja časopisa Kontranapad (jul/avgust 2023).
Srbiji se sprema novi talas privatizacije. U njemu će, kao i u prethodnim talasima, vladajuća klasa napuniti svoje džepove novcem, a radnici svoje kamenjem. Možemo da izgradimo otpor ovoj pogubnoj politici. Tekst pred vama će vas naoružati argumentima za tu borbu.
Privatizacija je pojam koji se u poslednjih tridesetak godina, kako u govoru tako i u stvarnosti, odomaćio na ovim prostorima. Teško je, međutim, naći osobu koja i dalje iskreno veruje da privatizacije donose boljitak, s obzirom na to da su njihova „postignuća“ – srozavanje životnog standarda i industrijska pustoš – tako bolno očigledni. Da bi se ljudi danas privoleli ideji privatizacije, često se pribegava taktici koju srećemo i kod branitelja kapitalizma u Srbiji. Kao što se tvrdi da mi samo nemamo „pravi kapitalizam“, tako se tvrdi i da su sprovedene privatizacije bile „pljačkaške“ i zato neuspešne. U svetlu skorašnjih poteza Vlade, kojima je EPS iz javnog preduzeća pretvoren u akcionarsko društvo, a ista sudbina čeka najmanje još 23 (ako ne i svih 500 planiranih) preduzeća u državnom/javnom vlasništvu, hajde da se podsetimo zašto su sve privatizacije (kao i svi kapitalizmi) zapravo pljačkaške i loše.
Pođimo od najjednostavnijeg zapažanja: privatizacija slabi demokratski karakter društva. Drugim rečima, ona povećava društvene nejednakosti time što izdvaja i zatvara određene prostore, dobra i usluge za većinu stanovništva. Tako su, recimo, privatizacijom Doma sindikata (2017), Sava centra (2020) ili BIGZ-a (2021) većini nas postali nedostupni prostori koji su do tada imali neprocenjiv značaj za kulturni i politički život Beograda. Ako Vlada uspe da sprovede planiranu privatizaciju nacionalnih parkova (kao što je već učinila sa mnogim banjama), samo će manjina najbogatijih moći da uživa u blagodetima prirodnih bogatstava Srbije. Privatizacije nas, tako, postepeno lišavaju slobode da odmorimo u prirodi, organizujemo tribinu o komunalnim pitanjima, ili posetimo neku izložbu, koncert ili festival. To postaje luksuz rezervisan za uzak sloj onih sa dubokim džepom, dok osiromašena većina može samo spolja da posmatra svoje otuđeno bogatstvo.
Pored toga, privatizacija postepeno podređuje sve sfere društva tržišnim mehanizmima. To dovodi u opasnost one oblasti društva, poput zdravstva ili obrazovanja, koje su neophodne za reprodukciju njegovih članova. Štaviše, i za „normalno“ funkcionisanje samog kapitalističkog sistema bitno je da ove oblasti ostanu neprofitabilne. Ukoliko bi bolnice ili škole kao svoj primarni cilj postavile ostvarivanje profita, zapostavile bi osnovnu funkciju kojom doprinose kapitalizmu: održavanje novih naraštaja zdrave i kvalifikovane radne snage. Iz tog razloga su, nakon Drugog svetskog rata, brojne države ojačale svoj javni sektor i učinile njegove usluge dostupnim širokim slojevima stanovništva. Usvajanje ove, tzv. kejnzijanske doktrine na Zapadu je bilo podstaknuto ogromnom potražnjom za radnom snagom, kao i strahom od širenja „virusa socijalizma“ sa Istoka. Ovaj period je poznat i kao „kapitalizam sa ljudskim licem“ – iako je, i u takvom kapitalizmu, masa ljudi bila podređena uskom sloju na vrhu.
Situacija se pogoršava s kraja 1970-ih i početkom 1980-ih godina, prelaskom na neoliberalni model kapitalizma. Država sve više napušta svoje socijalne funkcije, smanjujući ulaganja i u zdravstvo i prosvetu. Posledice takvog „razvoja“ proživljavamo i danas. Slika javnog zdravstva u Srbiji je slika oronulih zgrada, dotrajale opreme i preopterećenog medicinskog osoblja. Slično je i u obrazovanju: premali broj nastavnika radi sa prevelikim odeljenjima, opterećen je besmislenim administrativnim zadacima i „motivisan“ mizernim platama. U takvim uslovima ni najentuzijastičniji prosvetni radnici ne mogu da posvete potrebnu pažnju svakom detetu i kvalitetno im prenesu znanje.
Usled povlačenja države iz javnog sektora, svi su na gubitku: lekari i pacijenti, učitelji i učenici. Istovremeno, u privatnom sektoru niče sve više bolnica i škola. One često zapošljavaju iste one zdravstvene i prosvetne radnike koji tavore u javnom sektoru, ali koji sada mogu da, za višestruko veće plate, pruže svoje usluge. Ko, međutim, može da ih priušti? Većina nas nije u stanju da izdvoji nekoliko hiljada dinara samo za pregled lekara opšte prakse, ili pak nekoliko hiljada evra za jednu školsku godinu. Najtragičniju posledicu ovakvog političkog ustrojstva videli smo za vreme pandemije kovida-19, kada javni zdravstveni sistem nije bio u stanju da se izbori sa naglim prilivom ogromnog broja pacijenata (i povećanom smrtnošću stanovništva), a država nije uspela da nametne mere privatnim bolnicama kako bi obezbedila adekvatan odgovor na krizu. Ukratko, posledica nesputanog širenja privatnog sektora je da država postaje nesposobna da vrši čak i svoju primarnu funkciju zaštite kapitalističkog poretka.
Ta protivrečnost je očigledna i u onim sferama koje nisu direktno „zadužene“ za reprodukciju (novih) članova društva, ali su svejedno bitne za kvalitet našeg života. Takva je, recimo, oblast energetike. Kakve bi bile posledice privatizacije EPS-a? Sudeći po sličnim primerima iz ostatka sveta, to bi dovelo do takvog rasta cene struje da bi životni standard radnog naroda u Srbiji drastično opao. Čak i kad bi ekonomske teorije neoliberala imale pokriće u stvarnosti, većina stanovništva koja živi od svog rada ne bi imala taj luksuz da čeka obećani dan kada će tržišna utakmica dovesti do obaranja cena na nivo priuštiv prosečnom čoveku. Stoga bi država morala da „uleti“ i ograniči rast cena u ovom sektoru, kao što radi i u trenutnim uslovima krize. Njene manevarske mogućnosti da to i uradi bile bi, međutim – kao što je na primeru privatnih bolnica pokazala pandemija – ekstremno sužene, a posledice po džep većine građana Srbije pogubne. Zato je od vitalnog značaja da EPS ne pređe u privatne ruke (više o situaciji u EPS-u čitati na stranicama 21–23 sedmog broja Kontranapada).
Razmotrimo, za kraj, i jedan argument koji zagovornici privatizacije često nameću, a njegovu valjanost nismo svi u stanju da ispitamo na sopstvenoj koži. Da li, naime, privatizacije nužno povećavaju profitabilnost preduzeća i dovode do njihovog oporavka i/ili napretka? U najboljoj poziciji da iznesu sud o ovome su radnici i radnice koji su se zaposlili na osnovu neke od mnogobrojnih stranih investicija u (planski urušavana) državna/javna preduzeća u Srbiji. Nasuprot obećanjima vlasti, koja privatnom kapitalu po bagatelnoj ceni ustupa proizvodne snage društva, privatizacije su jako često dovodile do potpunog kraha tih preduzeća. Deo razloga je sistemske prirode: anarhija tržišta podrazumeva da učesnici u razmeni, suprotno tvrdnjama neoliberala, nisu savršeno informisani u donošenju svojih poslovnih odluka. Pojedinačne privatne kompanije, ni sa armijama stručnjaka koji predviđaju tržišna kretanja, ne mogu da stave pod kontrolu stihijske promene u drugim delovima tržišta. Upravo zato kapitalizam po prirodi stvari zapada u ciklične krize. Država, s druge strane, na raspolaganju ima alate koji joj omogućuju da dugoročnije planira proizvodnju i stavi pod kontrolu nepredvidive „tržišne sile“. Ona je u mogućnosti da, putem nacionalizacije imovine i centralizacije funkcija planiranja i upravljanja, prevaziđe iracionalnosti tržišta. Primera radi, umesto da četiri privatne telefonske kompanije postavljaju četiri različita kabla, osrednjeg kvaliteta, i to samo u gušće naseljenim gradovima, a da onda nude dodatne usluge svojim korisnicima, jedna državna kompanija mogla bi da smanji troškove tri kabla viška i svima, pa i ljudima u „zabačenijim“ krajevima, obezbedi pouzdan i kvalitetan signal.
Ako su državna preduzeća bolja, zašto onda u tolikom broju propadaju? Opšte mesto liberala je da je to zato što njima upravljaju nekompetentni ljudi, postavljeni od strane vladajuće partije i ogrezli u korupciju, usled čega su državna preduzeća postala sinonim za javašluk i nerad. Ovi uvidi nisu po sebi netačni, ali su nedobačeni. Država je, u krajnjoj liniji, oruđe vladajuće klase. Imajući u vidu da je vladajuća klasa u Srbiji potpuno posvećena razvojnoj viziji neoliberalnog kapitalizma, i državna preduzeća se podređuju toj svrsi. Ona se već decenijama namerno razaraju, a svi koji učestvuju u njihovom komadanju gledaju da za sebe prigrabe što veći i bolji komad. Korupcija, dakle, nije uzrok sama po sebi – ona je posledica onog klasnog „aranžmana“ koji vladajuća klasa sprovodi. Pa i sa takvim državnim preduzećima nad kojima kuka liberalna opozicija, moleći se za neku „poštenu“ i „nepljačkašku“ privatizaciju, njihovi upravljači nisu u mogućnosti da akumuliraju i otuđe toliko bogatstvo kao privatne gazde.
A šta je sa radnicima u državnim preduzećima – jesu li oni, u odnosu na one zaposlene u privatnom sektoru, zaista nekakvi neradnici? Bilo koji štrajk radnika i radnica u javnom sektoru će nas uveriti da to nije slučaj. I oni, kao i njihove kolege u privatnom sektoru, gube motivaciju za rad jer znaju da će proizvodi tog rada od njih biti otuđeni; da se neće pitati o raspodeli i upravljanju bogatstvom koje su svojim rukama stvorili. Ključna razlika između rada u javnom i privatnom sektoru jeste u slobodi gazda da se bahate: privatnici nisu odgovorni nikome, pa ni državi Srbiji (koja svojevoljno povlači svoja ovlašćenja u regulisanju privrednog života), usled čega imaju veću moć da izrabljuju i potplaćuju radnike, sprečavaju njihovo organizovanje i đonom im uteruju „motivaciju“ u kosti. Štaviše, demotivisanost radnika u državnim preduzećima, čija veća profitabilnost načelno znači i više novca u budžetu Srbije, samo svedoči o tome da se država ne prepoznaje kao ikakav zastupnik radničkih interesa.
Da sumiramo: pitanje privatizacije je u osnovi klasno pitanje. Ona produbljuje nejednakosti koje kapitalizam stalno iznova stvara, i većini čovečanstva koja živi od svog rada dodatno sužava prostor za odlučivanje o pitanjima od životnog interesa i značaja. Ironično, čak je i tzv. javna rasprava koju Vlada Srbije organizuje sredinom jula, da bi nakon nje progurala predlog zakona o privatizaciji javnih preduzeća, odavno privatizovana. Glavnu reč će voditi poručeni „eksperti“ vlasti, a suprotstavljaće im se (onoliko koliko im to uopšte dozvole) pre svega liberali iz opozicije, za koje je početak i kraj svih problema u „nestručnom upravljanju“ preduzećima. Za diskusiju o klasnoj suštini privatizacijske politike neće biti ni vremena ni mesta – a ni dovoljno brojnih i snažnih glasova.
Da bismo mogli da se suprotstavimo talasu privatizacija koji nam država sprema, potreban nam je, za početak, prostor gde će se radnički glasovi čuti, moći da se povežu i otpočnu planiranje zajedničke borbe. S tom idejom organizujemo tribinu početkom avgusta (videti više na zadnjoj stranici). Pridružite nam se u diskusiji i organizovanju za društvo po našoj meri!