Neda Đorđević piše o najskorijim razvojima na sindikalnoj sceni u Srbiji. Da li se prave prvi koraci u borbi protiv mera štednje?
Kada u Srbiji spomenete sindikat1 nekoj običnoj radnici ili radniku oni će se samo kiselo osmehnuti i odmahnuti rukom. Razgovor može da se nastavi na dve strane. Ili će vam reći da su godinama u članstvu nekog od dva jedina reprezentativna sindikata (Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati „Nezavisnost”), ali da to osećaju samo preko mesečnog odbijanja članarine od njihovih zarada. Na drugoj strani su oni koji nisu članovi/ce nijednog sindikata, niti uviđaju na koji način bi im to u životu značilo. Kako je došlo do ovakvog nepoverenja?
Odgovor možemo započeti osvrtom na visoko hijerarhijsko uređenje sindikata. Oba ova sindikata imaju centralne organe već dugi niz godina predvođene poznatim figurama Ljubisava Orbovića i Branislava Čanka. Za vreme Miloševića, a posebno nakon Petog oktobra, ova vođstva su se vidljivo slizala s državnim vrhom, u ma kakvom sastavu on bio, i dozvolila podešavanje neoliberalnog kursa. Jedino što je trebalo da rade bilo je da ćute. To su i radili dok je država rasprodavala svoju i društvenu svojinu. Privatizacije vođene poput uličnih licitacija stavile su gotovo sve što je moglo uglavnom u ruke domaćih tajkuna koji su bogatstvo sticali malverzacijama tokom devedesetih. Time je država sebe lišila gotovo čitavog proizvodnog sektora koji bi joj punio budžet.
Privatizovana preduzeća ubrzo bi se zatvarala, njihova imovina rasprodavala, džepovi tajkuna punili a radnice i radnici ostajali na ulicama. Dugotrajni i mučni štrajkovi nicali su širom zemlje, a sindikalne centrale nastavile su da ćute. Štrajkačice i štrajkači bili su otuđeni od ostatka društva, upućeni samo jedni na druge. Njihov očaj dovodio je do ekstrema, kada su štrajkovali glađu i dizali ruku na sebe.
Sindikati se nisu potrudili da im daju do znanja da nisu usamljeni, nisu ih naučili da se zajedno bore. Orbović i Čanak bi dali izjavu povodom Prvog maja kako je radništvu u Srbiji teško, najavljivali proteste i na tome bi ostalo. Oni koji su svojim delovanjem uspevali da probiju medijsku blokadu i bar na trenutak sruše barijeru koja ih je odvajala od ostatka društva postajali bi predmet delovanja represivnih snaga. Veliki broj požrtvovanih radničkih lidera je zbog pritisaka ostao bez posla i napustio zemlju ili se povukao da živi u izolaciji. Njihovi sindikati ih nisu zaštitili.
Uzroci najnovijeg napada na radnička prava i sindikalni odgovor
Država bez prihoda je, kako bi izdržala budžet, morala da se zadužuje. Kako bi vratila dugove zaduživala se još više. To je dovelo do jačanja pritiska stranih kreditora na vladu da se troškovi smanje, kako bi mogla dalje da se zadužuje. Ovo je konačno rezultiralo donošenjem paketa mera štednje.
Međutim, bez obzira na to koliko se uštedi, bez proizvodnje nema ubiranja poreza koji mogu napuniti budžet. Kako bi privukla strane investitore država čini sve da za njih napravi „savršenu poslovnu klimu”. Shodno tome, jedna od najvažnijih stavki mera štednje je donošenje novog Zakona o radu. Bude li usvojen, zakon će poslodavcima dati mogućnost da zapošljavaju i otpuštaju kako im volja, da teraju zaposlene da rade prekovremeno kad god se za to ukaže potreba, da zapošljavaju na nepuno radno vreme, da vrše pritisak na trudnice da skrate trudničko bolovanje, da ne plaćaju otpremnine…
Ovaj postupak države doveo je do toga da sindikati najave prestanak zaveta ćutnje. Verovatno delom i zbog toga što bi novim velikim talasom otpuštanja i promenom strukture radne snage izgubili značajan deo članstva i, samim tim, izvora prihoda.
Prvo je UGS „Nezavisnost” organizovala protest pod parolom „Dosta”. Zatim su se SSSS i UGS prvi put od osnivanja Nezavisnosti ujedinili u pružanju otpora usvajanju novog zakona. Jedan od uzročnika toga sigurno je i Srpski sindikalni front (SSF) koji su 29. oktobra osnovala četiri nereprezentativna sindikata (Konfederacija slobodnih sindikata2, Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata, Udruženi sindikati Srbije „Sloga”, Industrijski sindikat Srbije). Oni su prvog novembra potpisali Protokol o zajedničkom delovanju.
Za sada vidimo da će se borba protiv novog zakona odvijati na dva fronta. SSF je pozvao dva reprezentativna sindikata da im se pridruže, kao i sve ostale grupe, neformalne i registrovane organizacije i udruženja, kako radnička tako i penzionerska i studentska. SSSS i UGSN odbili su poziv smatrajući sebe jedinima koji imaju legitimitet da se bave radničkim pitanjima. SSF s druge strane tvrdi da dva reprezentativna sindikata nemaju prava da govore o Zakonu o radu jer su njihovi predstavnici učestvovali u njegovom sastavljanju.
SSF su osnovali sindikati nastali nakon Petog oktobra koji se već godinama bore za dobijanje reprezentativnosti i mesta u državnim telima poput Socijalno-ekonomskog saveta, ravnopravno sa SSSS i UGSN. Zakon o sindikalnom organizovanju im to onemogućuje, pa između ostalog veruju da će sa blokadom moći da se izbore zajedničkim snagama jer okupljaju preko 350,000 članica i članova. Zbog toga njihovo zajedničko delovanje ne predviđa kratkoročnu saradnju po jednom pitanju, već nešto mnogo trajnije. Za 10. decembar najavili su protest u Beogradu, koji se neće ticati samo Zakona o radu već i ostatka paketa mera štednje, s posebnim osvrtom na preduzeća u restruktuiranju koja, kako je Aleksandar Vučić obećao, sva treba da dobiju isti tretman kao pribojski FAP. Njihova inicijativa je vrlo brzo proizvela reakciju. Posle devet meseci pauze sazvan je sastanak Socijalno-ekonomskog saveta na kom se govorilo o Zakonu o radu.
Put napred: jedinstvo i borba
Ovo ujedinjavanje u dva fronta ohrabruje, ali je nedovoljno. Antiradničke, antisocijalne i, kako ih je okarakterisao Ivica Cvetanović (predsednik KSS), anticivilizacijske mere koje sprovodi država, reanimirale su sindikate i primorale ih da se bore. Međutim, verovatnoća da će ova dva fronta, sama od sebe, doći do sporazuma i ujediniti snage veoma je mala. Animozitet između njih je prevelik. Reprezentativni sindikati ne žele da izgube svoju poziciju jedinih koji mogu da se bave radničkim pitanjima u najvišim vrhovima, a SSF želi pogodnosti koje ta pozicija pruža.
Ipak, budući da do sada u Srbiji saradnja sindikata nije bila uobičajena, treba pozdraviti obe inicijative i nadati se da će one, kroz svoj primer i veći kontakt sa bazom koje će njihove planirane aktivnosti zahtevati, naučiti radništvo zajedničkoj borbi. Baza će ovde morati da preuzme ulogu kontrolora kako njihove međusobne nesuglasice ne bi odvlačile previše energije i vremena od problema zbog kojih su se i ujedinili. Naravno da oportunizam sindikalnih vrhova ostaje prepreka ostvarivanju osnovnih ciljeva i zadataka sindikata, a to je pre svega zaštita radništva, posebno sada kada je ono na udaru neoliberalnih reformi. Istovremeno, i minimalni koraci ka jedinstvu otvaraju vrata za agitaciju za šire i borbenije akciono jedinstvo u sindikalnom pokretu.
To daje nadu svima koji su pod udarom štednje: studentima, penzionerima, samohranim majkama, nezaposlenima… Sindikati najzad daju znake života i treba im pružiti solidarnost, da dignu glavu i povedu odlučnu borbu za odbranu radničkih prava i radnih mesta.
1. Pod sindikatom se podrazumeva reprezentativni sindikat
2. Iako je Konfederacija slobodnih sindikata dobila reprezentativnost maja prošle godine to se zadržalo na formalnoj reprezentativnosti jer ne mogu da učestvuju u razgovorima i pregovorima sa državom poput SSSS-a i UGS-a