Tako se potrefilo da na današnji dan obeležavamo neke značajne datume: levičari, liberali i nacionalisti, svako na svoj način. Sva sreća pa ne verujemo u postmodernistička sranja o podjednakoj relevantnosti različitih pogleda na svet, pa ćemo ovde ponuditi neke istorijski validne interpretacije koje se mogu lako primeniti u raspravama tokom porodičnih ručkova, prepirki među sapatnicima koji čekaju red u pošti, obeležavanjima godišnjica mature i sl.
Idemo hronološki.
VIDOVDAN a.k.a. dan Kosovske bitke, 1389. godina
Goran Stojčetović, Implozija simbola (Facebook)
Liberali o ovome uglavnom biraju da ćute ili da ističu samo mitski segment ove hteli-ne hteli centralne teme koju su velikosrpski intelektualci još od XIX veka koristili za politizovanje srpskog etničkog svojstva među seljačkim masama. Za naše liberale ovde je reč o manje-više precenjenom sukobu koji nam danas više šteti nego koristi, usled kontinuiteta dnevnopolitičkih zloupotreba od strane konzervativaca. Liberal voli da natrlja na nos nacionalisti da je Kosovska bitka zapravo bila poraz i da tu nema šta da se slavi. Osmanski imperijalizam i borba za slobodu manje ih zanimaju od samozadovoljnih rasističkih konstatacija da naš glupi narod i dalje nije prevazišao osmanlijski mentalitet, pa je to suštinski razlog zbog kog Srbija i dalje kasni 10 godina za svetom, nije članica EU, NATO-a, mladi idu iz zemlje, seljaci prosipaju mleko pred Vladom, Stefanović je i dalje ministar, vraća se Šešelj, a Mimi Oro snima film.
Nacionalista na to može da odreaguje burno, skače pritisak, a ruka mahinalno poseže za staklenom pikslom. Ako je dovoljno pribran ili/i nedovoljno pijan (zavisno od prilike u kojoj se rasprava odigrava), odgovoriće povišenim tonom da je Kosovo kolevka srpskog naroda, da je slavni knez Lazar na Kosovu Polju ostavio svoj docnije osveštani život, te da je moralna pobeda uvek važnija od faktičke. Afektivna politika kod liberala i konzervativaca pogađa različite mete. Naš nacionalista verovatno je bar u nekom trenutku svog života pomislio da je ultra-desničarska banda sa Novog Beograda (SNP) 1389 zapravo bar ekipa koja je srcem na mestu. Pa ipak, ono što najviše podseća na masovni slučaj grafitiranja puškica iz istorije srednjovekovne Srbije u javnim prostorima, zapravo je početak i kraj poznavanja istorije i okolnosti pod kojima je došlo do porobljavanja naroda Balkana od strane kako Osmanske, tako i Habzburške imperije. Za 1389 i njihove sličnomišljenike Albanci su uglavnom = Osmanlije = gejevi = komunizam = …znate već. Neka od tih kombinacija često ume da iskoči iz ljudi kao opšte mesto vladajuće ideologije. Ovo su, priznaćete, prilično frustrirajuće situacije u kojima se malo ko snalazi a da ujedno sačuva i živce – posebno imajući u vidu opštepoznat zavidan nivo činjenične distorzije prisutan u školskim udžbenicima iz istorije i, ne zaboravimo, omiljenoj pesmi svakog đaka, Himni Svetom Savi – pa se ljudi uglavnom povuku u kuhinju da popuše cigaretu na miru i maštaju o godišnjem odmoru. Iako volimo i odmor i odabir iole smislene ekipe za vođenje političkih polemika, nije red ostavljati porodicu i prijatelje na milost i nemilost zabludelih pijanih rođaka i školskih drugova zaglavljenih u Zvezda/Partizan ili NSPM/Peščanik binarnostima.
Levičari/ke među nama mogli bi zato da ukažu na činjenicu da su se u Kosovskoj bici Srbi i Albanci borili rame uz rame protiv Osmanske imperije. Neprijatna informacija za svakog plaćenog beogradskog patriotu sa jarinjskih barikada? Za komšiju može biti otrežnjujuća. Takođe, moglo bi se reći i da veroispovest u toj situaciji nije igrala ama baš nikakvu ulogu, jer su lokalni vladari mobilisali svoje vojske u pokušaju da odbrane sopstvene privilegije, nasuprot u najboljem slučaju statusu vazala koji im se smešio. Od koje mučene raje da skupljaš porez ako ti je glava na kocu? Ko da ti gradi crkve i zamkove kojima zapišavaš upravo osvojenu teritoriju ako se pojavi neko jači, sa pritom drugačijim arhitektonskim sklonostima i planovima za konsolidaciju fiskalne politike? Na kraju krajeva, zašto bi se iko odrekao ručkanja praseta srebrnim escajgom (dok narod napasa malo mršavu stoku, malo sebe)? Mnogi po svim osnovama različiti ljudi izginuli su u Kosovskoj bici, tako da – ne svi iz istog razloga. Neko je branio privilegije vlasti, neko ono malo slobode što je imao. Ko za ovim stolom jede kavijar srebnom kašičicom? Tako smo i mislili.
GAVRILO PRINCIP i Sarajevski atentat na Franca Ferdinanda, 1914. godina
Nacionalističkim ideolozima svih srpskih zemalja su puna usta Gavrila Principa. Za njih je u pitanju rabri heroj oslobođenja svih srpskih zemalja, rodoljub, patriota i jedan pre svega gospodin čovek (jedna hipstersko-patriotski orijentisana robna marka ga je čak nedavno na svojoj novoj majici predstavila ni manje ni više nego sa velikom leptir mašnom oko vrata). Princip se razvlači do te mere da mu je pred sâmo obeležavanje stogodišnjice atentata, predsedavajući etnički prilično čistom Republikom Srpskom, Milorad Dodik, otkrio spomenik u Istočnom Sarajevu, sve uz zvuke Bože pravde („Ja sam ateista,” koga je uopšte briga što je Princip izgovorio na suđenju. Nejednom.). Srpski nacionalizam kao poslednji branik imperijalizmu, mislim da smo to već negde čuli. Ipak, male su šanse da ćete čekati u redu sa Dodikom ili ambasadorom Rusije tako da nećemo ovde više trošiti reči na kretene.
Liberalima je ovo još jedna neprijatna tema. Oni zato uglavnom biraju da se zanimaju dilemama poput – da li je Princip bio heroj ili terorista, ko je kriv za rat i sl? Tu se onda pozove jedan srpski etno-nacionalista, jedan pro-evropski nastrojen građanski nacionalista i eventualno neki zalutali ekstrem uveren u progresivnu ulogu Austro-Ugarske monarhije i neupitnu vrednost ljudskog života (posebno ako je u pitanju život uglađenog gospodina sa čudnom kapom). Slično kao i u slučaju NATO bombardovanja, koktel u narodu instinktivne težnje za slobodom i šovinističke propagande ovu debatu u startu gura u pravcu zauzimanja prave strane, iako ne nužno potkrepljene validnim i proverljivim podacima. Tačno tu liberal nalazi priliku za intervenciju, pa svoju principijelnu servilnost i strahopoštovanje prema snažnijem i tržišno razvijenijem suparniku pokušava da uklješti u formulu: to što ga razumem ne znači da ga i opravdavam. Gavrila, ne Franca. Liberal je ovde pre svega realan. Pobogu, pa šta bi bilo sad kad bismo svaki sukob rešavali atentatom? Ništa, verovatno bismo im samo dali još više prilike da se posipaju pepelom i glume zlatnu sredinu. Imate institucije sistema, parlament, pravila igre koje važe za sve, mora se znati neki red. Tamo gde jahač velikosrpskog nacionalizma pokušava da Principovo ime izmanipuliše u cilju pravdanja militarizacije sopstvenih ekspanzionističkih stremljenja (poput suprotstavljenih kolega iz zapadnog sveta sa kojima deli politički svetonazor, od kojih neki idu tako daleko da Principa okrivljuju za nacističke logore!), liberal ga pacifikuje i od njega pravi nezrelog klipana. Nacionalista dopisuje, liberal briše ono što je već tu. Ipak, teško da bi se moglo reći da i jedan i drugi baš uspevaju, pa nam je ovde vazduh nešto čistiji.
Levičar – to je po sopstvenom svedočenju, kao i svedočenjima njegovih saboraca iz Mlade Bosne, bio Gavrilo Princip. U trenutku (pripreme) atentata, Princip je sebe smatrao anarhistom i Jugoslovenom, odnosno preciznije – „Srbohrvatom”. XIX i početak XX veka bili su zlatno doba anarhizma, visoko-moralne – koliko god u konačnici, dozvolite, pogubne – teorije oslobođenja potlačenih klasa od terora kapitalizma i imperijalizma. Možda i najpopularniji metod borbe sledbenika anarhizma, ali i nekih drugih pokreta oslobođenja, u to doba bili su upravo politički atentati, ili ono što je jedan od vođa Oktobarske revolucije Lav Trocki – inače poznanik jednog od članova Principove ekipe, Vladimira Gaćinovića – sa kritičkim simpatijama nazivao „individualnim terorizmom“. To je, dakle, neki neizbežan širi kontekst i političke pozadine Principovih ideala, ali i same odluke na čin atentata. Prema svedočenju doktora Martina Papenhajma, koji ga je u nekoliko navrata posećivao u zatvoru, Princip je u međuvremenu napustio svoje anarhističke pozicije i zauzeo pozicije revolucionarnog socijalizma. „Danas misli drugačije. Misli da je u čitavoj Evropi moguća socijalna revolucija, pošto se stvari izmjenjuju.” Individualistički heroizam zamenila je vera u kolektivnu akciju. Ovo bi trebalo da je sasvim dovoljno informacija, makar čekali red u Glavnoj pošti.
STOUNVOLSKA POBUNA i obeležavanje dana LGBTQ ponosa, 1969. godina
Nacionalisti u Srbiji prema LGBTQ ljudima, kamoli pokretu, generalno govoreći gaje širok dijapazon mržnje: od gotovo autentičnog straha za zdravlje nacije, do otvorene mržnje i poziva na istrebljenje. Njihov strah je sveobuhvatan, brinu se za decu, brinu za budućnost roda, brinu za uzrok poplava, brinu kako da objasne, brinu za gradsku i privatnu imovinu, brinu za eroziju statusa Evrovizije, brinu za eroziju kulturnog nasleđa Srbije i posledice globalizacije. Oni žive – mi brinemo. Državnici, pop zvezde, intelektualci, manekeni sa belim pertlama na martinkama, svi su jednostavno zabrinuti. I zabrinuti su po ovom pitanju isto koliko i njihovi ljuti protivnici s one strane Drine, Save ili Ibra. Katkad samima sebi zvuče prizemno i racionalno (pa ni ja se ne PONOSIM go sa svojom devojkom na sred ulice!), ali im je ponekad jednostavno dosta svega pa „očajna vremena zahtevaju očajne mere”. Uostalom, šta se ti pederi bune kada narod gladuje? SFRJ „socijalizam” koji je ovo pitanje herojski rešavao don’t ask – don’t tell politikom, ostavio nam je u nasleđe jednu veliku saznajnu rupu i dosta prostora za politizovanje ovog pitanja na način koji odgovara onima sa zagarantovanim pristupom medijima. „Strpljivo objašnjavati,” ponavljao je Lenjin leta 1917, usred prve faze revolucije i svetskog rata u kom je Rusija i dalje učestvovala.
Liberal će ovde dosledno poštovati Ustav i verglaće nestrpljivo kako mu neki komad papira koji je u trenutku proviđenja sastavio Vojislav Koštunica garantuje pravo na slobodu okupljanja. On je iskreno nezainteresovan za strukturna pitanja formiranja i reprodukcije rodnih uloga, za crnu rupu nezaposlenosti koja svakodnevno guta na stotine novih gej, strejt, bi, trans i svih drugih ljudi, ne zanima ga saradnja sa drugim pokretima eksploatisanih i do zla boga potlačenih društvenih grupacija. On bre hoće svoje pravo i ima da ga dobije. Do tada nećemo biti normalna zemlja. Ako je te sreće da sudeluje u nekom recimo Organizacionom odboru ili dobro plaćenom projektu, tim bolje jer će njegova pravedna i idealistička težnja za vladavinom prava i jednakosti svih pred Zakonom konačno biti na ovaj ili onaj način prepoznata i nagrađena. Nije važno ako ga po ramenu tapše ambasador zemlje koja u tom trenutku okupira 3/4 regiona, ili neki Visoki izaslanik (!!) EU koja na primer već godinama u Grčkoj izaziva humanitarnu katastrofu. Nije važno ako sklapa pakt sa državom i policijom koja istim tim svima nama od gejeva do strejtera uništava svaku šansu za život dostojan čoveka. Važno je da se nečije pravo ispoštuje. Ok, srećno s tim.
Levica će ovde tek imati šta da baci na sto. Možete početi od razjašnjavanja toga da su u ovom slučaju i nacionalista i liberal dva umišljena ignoranta koji bi, ako bi kojim slučajem malo poskočili, verovatno ostali da lebde u vakuumu nekog paralelnog univerzuma. To je uvek dobar početak diskusije. Nemojte se prepirati: oboje ste kreteni. Ok, ok, šalim se; strpljenja! Prvo, neka terminološka razjašnjenja. Ponos je termin koji je pokret za gej oslobođenje u i dalje rasno segregiranim Sjedinjenim Državama preuzeo od pokreta za crnačko oslobođenje. Dve muve jednim udarcem: niko nije posebno ponosan što se ljubi sa pripadnikom/com istog pola, već izraz ima značenje duboko ukorenjeno u istoriji borbi za ljudsko oslobođenje; Black Pride –> Gay Pride analogija, takođe, ukazuje na težnju za saradnjom između po različitim osnovama ugnjetavanih i diskriminisanih grupacija. Nastavak ove teške za svariti istorijske lekcije upućuje na 28. jun 1969. godine, kada je policija upala u njujorški kvir pab Stonewall Inn i počela da mlati pendrecima samo na osnovu toga ko se u koga zaljubljuje. LGB, a posebno T, populacija uzvratila je žestokim otporom koji se pretvorio u dane šibanja sa pandurima. Dan gej prajda, u Srbiji pod vođstvom liberala dislociran u bilo koji termin koji bi možda odgovarao Državi, a po nazivu (Povorka/parada ponosa) orobljen bilo kakvog sećanja na ovu za njih neprijatnu epizodu neprijateljstva sa institucijama kapitalizma, od naredne godine nadalje proslavlja se upravo u sećanje na ovu borbu koja je postala inicijalna kapisla LGBTQ oslobođenja kako u SAD, tako i širom sveta. Prve organizacije koje su odatle proistekle – poput Gay Liberation Front-a – vukle su korene u tradiciji levičarskog otpora rasizmu, američkom imperijalizmu i patrijarhatu i bile eksplicitno antikapitalističke i pro-socijalističke. Nažalost, generalna sudbina pokreta oslobođenja druge polovine XX veka u velikoj meri je ugušila ove progresivne tendencije i smenila ih poslušnim, komercijalizaciji i tržištu okrenutim snagama. Ali sada ponovo stvaramo priliku da se borimo zajedno; na svim frontovima. Kome od toga ne presedne ručak, šapnite mu nešto nežno na uvo.
Nota bene: da ne bih zakasnio na tribinu povodom stogodišnjice Sarajevskog atentata na kojoj izlažu drugovi Vladimir Unkovski-Korica, Srećko Horvat i Filip Balunović, postavljam za sada tekst bez zgodnih fusnota, ali obećavam da ću to prvom prilikom ispraviti.
APDEJT: nakon nekih korisnih komentara po netu (hvala!) i odličnih izlaganja na tribini o Principu, malo sam proširio tekst i ubacio obećane fusnote. Tokom dana stiže i snimak tribine, pratite nas na FB.