Treći deo feljtona prati Trockog i radničke borbe u Petrogradu 1917. Piše, Vladimir Unkovski-Korica
Izbijanje Prvog svetskog rata promenilo je sve koordinate evropske politike. Širom Evrope, socijalističke partije pružale su podršku sopstvenim vladajućim klasama, sa izuzetkom ruskih boljševika, skandinavskih socijaldemokrata i balkanskih socijalista.
Tako široka podrška ratnom pokolju označila je krah Druge internacionale, organizacije koja je nasledila slavnu Prvu internacionalu još iz Marksovog vremena i okupila masovne partije radničke klase.
Trocki se u trenutku izbijanja rata našao u Beču, glavnom gradu Austrougarske imperije. Kako su Austrougarska i Rusija bile u ratnom sukobu, Trocki se sklonio prvo u Švajcarsku, a onda u Francusku.
Suočen sa krahom međunarodnog radničkog pokreta, on je prvi među ruskim revolucionarima izdao antiratni pamflet pod nazivom Rat i internacionala. Neposredno posle toga, učestvovao je u prvom međunarodnom skupu antiratnih socijalista, održanom u švajcarskom gradu Cimervaldu tokom septembra 1915. godine.
Cimervaldska konferencija učvrstila je internacionalistički princip: „glavni neprijatelj je u sopstvenoj zemlji“. Drugim rečima, okupljeni su potvrdili da radnice i radnici različitih nacionalnosti imaju više zajedničkog jedni sa drugima nego sa svojim vladajućim klasama. To je bio kamen temeljac nastanka nove internacionale, ali i početak pomirenja između Trockog i Lenjina.
Lenjinovi boljševici bili su sve odlučniji u otporu ratu, traživši od radništva da oružje okrene protiv svojih vlada, dok su se menjševici krili iza parole o „pravednom miru bez aneksija tuđih teritorija i bez ratnih odšteta“. To je u praksi označavalo podršku vladama koje su tvrdile da vode odbrambene ratove.
Ipak, do punog pomirenja između Lenjina i Trockog došlo je tek nakon Februarske revolucije u Rusiji 1917. godine. Tada su, na Dan žena, protesti i štrajkovi radnica širom Petrograda inspirisali čitavu radničku klasu ruske prestonice. Radništvo je bilo gladno i živelo na rubu propasti, usled ratnih nestašica.
Lišeni najosnovnijih građanskih prava, poput prava na glas i prava na štrajk, proleteri su do te mere uzdrmali vlast da je car Nikolaj abdicirao i niko se nije usudio da preuzme krunu. Tako je radnička klasa srušila viševekovnu carsku autokratiju.
Tokom štrajka i nereda, doduše, rodila se situacija „dvojne vlasti“. Radnice i radnici, setivši se svojih iskustava iz revolucije iz 1905. godine, ponovo su organizovali centralni organ za koordinaciju štrajka – sovjet.
Petrogradski sovjet postao je centralno veće Februarske revolucije. Ipak, u njemu je prevladalo mišljenje većine socijalista iz tog doba da se istorija razvija kroz jasne istorijske etape: robovlasništvo, feudalizam, kapitalizam i tek onda socijalizam.
Rusija je u tom trenutku bila polu-feudalna država. Njom je vladala apsolutististička monarhija, koja je, zbog potrebe za integracijom tako velike zemlje, ali i za vojnim i ekonomskim takmičenjem sa Zapadnom Evropom, na sebe preuzela veliki udeo u industrijskoj proizvodnji. Kapitalistički sloj bio je veoma mali, te nije postajala ni liberalna demokratija u pravom smislu te reči.
Za većinu socijalista, dakle, maksimalni program predstavljalo je uspostavljanje liberalnog kapitalizma i buržoaske demokratije. Tek bi nakon toga, kada proletarijat uz jačanje proizvodnih snaga i sam ojača, bio moguć socijalistički prevrat.
Stoga je vođstvo Petrogradskog sovjeta buržoaskim političarima iz raspuštenog parlamenta, ruske Dume, dozvolilo da uspostave „Privremenu Vladu“. Vlada je nastavila da vodi rat, brani kapitaliste i odlaže agrarnu reformu.
No, radništvo nije raspustilo organe koji su izneli Februarsku revoluciju. Apsurd u ovoj situaciji bio je upravo taj da su radnice i radnici već stvorili organe nesposredne demokratije, bez čijeg odobrenja buržoazija nije mogla da mrdne, dok su ih socijalisti ubeđivali da radnička klasa nije spremna da vlada.
Trocki je još 1905. godine, kada je bio izabran za predsedavajućeg prvim Petrogradskim sovjetom, razvio teoriju permanentne revolucije, prema kojoj je preskakanje istorijskih etapa shvaćeno kao ujedno i moguće i poželjno.
Rusija možda sama po sebi nije bila spremna za socijalizam, ali ona je bila sastavni deo svetskog kapitalističkog sistema. Revolucija u Rusiji poremetila bi svetske tokove i otvorila pitanje toga koja klasa vlada Evropom.
Štaviše, ruska država i kapitalisti uvozili su najsavremeniju tehnologiju i mašineriju radi takmičenja sa zapadnim silama. Ruska preduzeća bila su ostrva modernizacije u moru zaostalosti.
Osnivanje sovjeta kao organa radničke vlasti upravo na bazi tih gigantskih fabrika je, drugim rečima, u embrionskom obliku predstavljalo alternativu koja bi mogla da pridobije ne samo ruske proletere, već i sve one koji su radili u sličnim uslovima.
Trocki je što se toga tiče dobio neočekivanu podršku od samog Lenjina koji je kasnije, 1917. godine, bio zgrožen saznanjem da je boljševičko vođstvo podržalo „Privremenu Vladu“.
On se u aprilu te godine vraća u Rusiju i obraća direktno partijskom članstvu. Lenjinove čuvene Aprilske teze suštinski su prihvatile ono što je Trocki tvrdio:
„Specifi čnost sadašnjeg momenta u Rusiji sastoji se u prelazu od prve etape revolucije, etape koja je dala vlast buržoaziji usled nedovoljne svesnosti i organizovanosti proletarijata – na drugu njenu etapu, koja mora staviti vlast u ruke proletarijata i siromašnih slojeva seljaštva.“
Lenjin se dalje osvrnuo na glavnu parolu pokreta:
„Ne parlamentarna republika – vraćanje na nju od sovjeta radničkih delegata bio bi korak unazad – nego republika sovjeta radničkih, vojničkih i seljačkih delegata u celoj zemlji, odozdo ka gore. Ukidanje policije, vojske, činovništva. Plata svih činovnika, koji su izabrani i u svako doba smenljivi, da ne bude veća od prosečne plate stručnog radnika.“
Uz usvajanje parola Sva vlast sovjetima! i Hleb, mir, zemlja!, Boljševička partija je već tog meseca postala vodeća partija petrogradskog radništva. Trocki se sa svojim sledbenicima najzad i formalno pripojio boljševicima u julu 1917. godine.
Proletarijat je već tog meseca hteo da preuzme vlast u Petrogradu. Boljševici su tada pokušali da ga odgovore od toga, uplašeni da će petrogradski bunt ostati izolovan od ostatka Rusije koja još uvek nije bila spremna za revoluciju. Iako su vojnici uveliko dezertirali sa fronta i iako je seljaštvo otpočelo sa preuzimanjem zemlje od velikih zemljoposednika, jedinstven antikapitalistički pokret nije postojao van glavnog grada.
„Privremena Vlada“, predvođena umerenim socijalistima koji su ujedno imali većinu i u Sveruskom kongresu sovjeta, koristi to što se radništvo okrenulo boljševicima da bi ih zabranila. Reakcija aristokratskih i buržoaskih krugova bila je ohrabrena razdorom u revolucionarnom taboru. U avgustu je izvršen pokušaj vojnog puča, čiji je cilj bilo gušenje sovjeta.
Ako je Trocki do tada bio prorok Oktobarske revolucije, on je članstvom u revolucionarnoj partiji postao nosilac istorijskih tokova.
Boljševici su zauzeli stav da je odbrana Petrograda od generala Kornilova ujedno i odbrana revolucije. Isto tako, „Privremena Vlada“ shvatila je da mora da se osloni na radništvo glavnog grada kako bi sprečila kontrarevoluciju.
Stvaranje Crvene garde od strane Petrogradskog sovjeta, koji je u tom trenutku bio pod kontrolom boljševika, označilo je odlučujući trenutak za revoluciju. Kornilov, doduše, nije uspeo ni da stigne do Petrograda. Štrajk železničara bio je dovoljan da zaustavi njegov marš.
Sada je Lenjin prešao u ofanzivu i tražio da boljševici sami preuzmu vlast. Trocki se složio da je pravi trenutak za ofanzivu, ali ga je i nagovorio da vlast preuzmu ne boljševici, već sovjeti: reformisti možda jesu imali većinu u sovjetima na sveruskom planu, ali su mase imale puno poverenje ne u boljševike, već baš u tu instituciju sovjeta.
Zato je jedini način za pridobijanje većine za revoluciju bio upravo kroz rad u sovjetima, pod obnovljenom parolom: Sva vlast sovjetima!
Uskoro se ispostavilo da je Trocki bio u pravu. Boljševici su još u septembru preuzeli Petrogradski sovjet i Trocki je ponovo bio izabran za predsedavajućeg. On je tokom predstojećih dva meseca postao glavni organizator oktobarskog ustanka.
U oktobru se na Sveruskom kongresu sovjeta 505 od ukupno 670 delegata izjasnilo za uspostavljanje „sovjetske vlasti“ i otvaranje nove epohe u istoriji čovečanstva. „Idite tamo gde od sada pripadate, na smetište istorije!“, bile su reči koje je Trocki uputio menjševicima i svim protivnicima sovjetskog poretka koji su u znak protesta napustili salu.