Spontani protesti, otpočeli nakon što je Aleksandar Vučić najavio ponovno uvođenje policijskog časa u Beogradu, sinoć su završeni u još žešćem i brutalnijem policijskom nasilju. Provokatori iz redova policije i desnice prave nerede kako bi država sutradan opravdala policijsku brutalnost prema građanima i delegitimisala narodno nezadovoljstvo. Pa ipak, bes raste, a protesti niču i u drugim gradovima Srbije, najviše protiv državne represije, odnosno policijske brutalnosti. Krajnja desnica je veoma vidljiva na ulicama, ali gde je levica?
Pristati na spin da su beogradski protesti, koji su u prva dva dana okupili između šest i deset hiljada ljudi, izrežirani (od strane CNN-ove „plaćeničke televizije“ N1, koja je prvu noć protesta predstavljala usamljen primer novinarske službe javnosti, Rusa, opozicije, ili od Vučića lično), ili da je u pitanju desničarski protest na kom levica nema šta da traži, znači otpisati široko narodno nezadovoljstvo zbog državne represije i zdravstvene krize za koju je vlast odgovorna kao nelegitimno, ili čak nepostojeće. To je suštinski defanzivna taktika koja služi kao izgovor da se izbegne potencijalni sukob sa desnicom i državom, čekajući neki naredni, politički „čistiji“, protest.
Levica koja ne obraća pažnju na razloge nezadovoljstva osuđena je na to da se njen glas i bojni pokliči čuju isključivo u njenim salonima. A u salonima, složićemo se, bojni pokliči nemaju nikakvu političku težinu niti smisao.
Pre više od sto godina Lenjin je rekao da svako ko očekuje da će se revolucija odviti po zamišljenom modelu nikada neće doživeti da je vidi (izvan svoje glave). Isto tako, ni bes koji vidimo na ulicama ne liči na snove levice o radničkom ustanku, ali on jeste stvaran, autentičan i ogroman. Ako dopustimo da bude ugušen, propustićemo priliku da pomognemo da se on usmeri i ojača sve borbe koje se u Srbiji već vode, na radnim mestima i van njih.
Za razliku od desnice koja nudi teorije zavere umesto stvarnosti, levica uvek polazi od analize stvarnosti, da bi svojom intervencijom mogla da je menja.
Stvarnost aktuelnih protesta takva je da niko od učesnika ne nudi odgovor koji bi ovo nezadovoljstvo usmerio ka realnim političkim ciljevima. Desnica ih koristi da bi pokušala da oživi svoju istrošenu agendu. Provokatori se trude da nezadovoljan narod prikažu kao razularenu masu da bi omogućili policiji da ga zastraši i ugasi njegovu pobunu. Za sada se niko ne bavi razlozima tog nezadovoljstva i njegovim usmeravanjem u konkretne borbene zahteve koji bi trebalo da se zadovolje.
Levica ima dužnost da stupi na scenu. Dužnost, jer će u suprotnom doći do brze demoralizacije ljudi koji izlaze da protestuju, ili će njihov bes zloupotrebiti oni koji se ne bore za socijalne zahteve – zdravlje, bezbednost, zaštitu od nasilja – već za jeftine političke poene.
Mi moramo naterati vlast da:
-
- prekine da nameće represivne mere kao odgovor na sopstvenu nesposobnost;
- budžetska sredstva troši pre svega na obezbeđivanje preko potrebnih besplatnih testova na koronavirus, kao i opreme za zaštitu i rad medicinskih radnika i radnica;
- javnost bude obaveštena o svim relevantnim podacima o epidemiji.
Ovakvi zahtevi, koji su u skladu sa interesima i željama najvećeg broja ljudi – da dobiju pravovremenu i adekvatnu zdravstvenu zaštitu i negu, te da im se zbog zahteva za zdravljem ne razbijaju glave – moraju biti u srži ovih demonstracija. Bez njih, demonstracije će ostati bez glasa i smera – a radni narod u Srbiji bez svog zdravlja, volje i dostojanstva.
Sada je trenutak da zahteve iznesemo na ulicu. Radnička klasa i ostali potlačeni prepoznaće ih kao izraz njihovog interesa i boriće se za njihovo ispunjenje. Gde je levica, ako nije tu?