Kevin Ovenden analizira dublje trendove iza rezultata francuskih predsedničkih izbora, održanih 10. (prvi krug) i 24. aprila (drugi krug). Uprkos ponovnoj pobedi Emanuela Makrona, Ovenden objašnjava zašto politika centra nastavlja da se urušava, rađajući – ne samo u Francuskoj – nove-stare podele na levi i desni pol politike. Tekst je originalno objavljen 25. aprila na sajtu organizacije Counterfire.
Gospođa Le Pen je poražena. Francuska je očigledno odbila da joj poveri svoju budućnost i to su jako dobre vesti za jedinstvo našeg naroda.
Ipak, Emanuel Makron je ostvario najneubedljiviju pobedu na predsedničkim izborima u istoriji Pete republike. Njegova vlast se jedva održava u moru nevažećih listića i bojkota izbora.
U ovim rečima Žan-Lika Melanšona, radikalnog levičara koji je pre dve nedelje za dlaku porazio fašistkinju Marin le Pen u prvom krugu predsedničkih izbora, može se naslutiti sve izraženija kriza francuskog političkog sistema. Ona se produbljuje, bez obzira na činjenicu da je Makron pobedio Le Pen osvojivši 58,5 odsto glasova naspram njenih 41,5 odsto.
Evropski lideri i komentatori s političkog centra sinoć su odahnuli. Kada je pre pet godina Makron prvi put izabran za predsednika, oni su likovali i predviđali da će žustri liberalni modernizator raskrstiti s politikom kakvu znamo i poraziti „populističku“ pretnju i sleva i zdesna – ne samo u Francuskoj, već i širom Evrope.
Sada su srećni što se samo održao na vlasti. Pređašnji zanos je ustupio mesto zakasnelom i nejasnom shvatanju dubine društvene i političke krize s kojom se zemlja suočava.
Trenutno vlada iskreno olakšanje među svima koji su se u praksi suprotstavljali ne samo Le Pen, već i njenom rasizmu i autoritarizmu, koje je Makronova vlada dosledno oponašala. Istovremeno, među narodom vlada i velika zabrinutost zbog Le Peninog kontinuiranog uspona.
U radničkoj klasi postoji svest o velikom postignuću Melanšona, koji je u prvom krugu osvojio 7,7 miliona glasova. On sada poziva da se na tom uspehu dalje gradi, kako bi radikalna levica osvojila mnogo više mandata na parlamentarnim izborima u junu.
Pojedini komentatori koji su se proteklih pet godina pravili da radikalna levica ne postoji sada su prinuđeni da je barem pomenu.
Evo kako izgledaju finalni rezultati drugog kruga predsedničkih izbora:
Makron: 18.779.641 glas – 58,54 odsto (važećih listića)
Le Pen: 13.297.760 glasova – 41,46 odsto (važećih listića)
Nije glasalo: 13.655.960 – 28,01 odsto
„Beli listići“: 2.228.012 – 6,35 odsto
Nevažeći/poništeni listići: 790.987 – 2,25 odsto
Izlaznost: 71,99%
Zajedno sa rezultatima iz prvog kruga, ovi rezultati otkrivaju dublje trendove. Tako je Makron izgubio oko dva miliona glasova u odnosu na 2017. godinu, dok je Le Pen dobila preko dva miliona novih.
Iako su predizborne ankete predviđale tešnju razliku nego 2017, ovoga puta je više ljudi odlučilo da ne glasa ili da preda beli/nevažeći listić. Oni su i sada bili brojniji od Le Peninih glasača. Više istraživanja ukazuje na to da je većina ljudi glasala za Makrona kako bi zaustavili Le Pen, a ne iz iskrene podrške Makronu. Agresivni pokušaji da se protivnici Le Pen koji sada nisu želeli da glasaju za Makrona nateraju da to urade naišli su na zid, jer se mnogi ljudi sećaju kako su 2017. godine uradili upravo to, da bi narednih pet godina trpeli žestoke napade na radnička prava. Ovo je društvena pojava koja se ne može svesti na partikularna objašnjenja ove ili one socijalističke grupacije.
Problem ne leži samo u „neoliberalnim reformama“ koje je ovaj bivši bankar i neskriveni elitista nametnuo – i nastavio da obećava nove i dublje. Ne, problem leži u činjenici da su ovi ekonomski napadi izvršeni uz potporu gvozdene pesnice države. Makronova vlada je najpre usmerila svoj autoritarizam i nasilje na Pokret žutih prsluka (fr. Mouvement des gilets jaunes), koji je nastao u maju 2018. godine protiv najavljenih povećanja poreza na gorivo i energiju; s vremenom, pokret je počeo da izražava i niz drugih nezadovoljstava.
Kao da nebrojene telesne povrede koje je policija nanela demonstrantima/kinjama nisu bile dovoljan povod za narodni bes i nezadovoljstvo, Makronovi ministri i pristalice njegove vlade pokušali su da predstave šarenolike proteste i njihove učesnike/ce jednostavno kao fašističke. Bio je to poklon oportunistkinji Le Pen.
Evropska komisija je u ovom periodu imala običaj da osuđuje rastući autoritarizam pod krajnjedesničarskim vladama u Poljskoj i Mađarskoj. Autoritarizam francuske države, koja je policiji i obaveštajnim službama dala vanredna ovlašćenja, sasvim je uporediv s ovim, ali on nikada nije naišao na osudu.
Stoga ne iznenađuje što je dvoje predstavnika Pokreta žutih prsluka, koji su deo mreže koja izričito osuđuje Le Pen, reklo novinarima da, iako za nju ne bi trebalo glasati, oni ne zagovaraju ni glasanje za Makrona.
Njihovo mišljenje dele i mnogi iz muslimanskih i imigrantskih zajednica u Francuskoj, koji su 2017. godine takođe glasali za Makrona u drugom krugu izbora. U prvom krugu je najveći procenat glasova (40 odsto) otišao Melanšonu. Makron je opravdao njihovo poverenje tako što je od 2017. naovamo zatvorio preko 700 džamija u okviru svojevrsnog krstaškog pohoda protiv, kako ga je nazvao, „islamskog separatizma“. Pod tom krinkom doneseni su rasistički zakoni „protiv separatizma“, koji nisu stavili van zakona nasilni ekstremizam, već građanski i politički angažman muslimana; tako je zabranjeno okupljanje muslimana kao pripadnika islamske vere, što prethodno nije spadalo u ingerencije državnog aparata.
Time je dodatno legitimizovan rasizam, a samim tim i Le Pen. Štaviše, politika Makronove vlade omogućila joj je da u jednom trenutku i sama osudi set vladinih mera kao rasistički! U međuvremenu je, s izvesnim uspehom, pokušala da se predstavi kao glasnogovornica običnih ljudi koji su, na primer, učestvovali u Pokretu žutih prsluka, ili su smatrali da vlada nema nikakvu predstavu o tome kako ljudi žive. Njeni glasači su skoncentrisani u siromašnijim, privredno devastiranim gradićima.
Le Pen je dobila vetar u leđa i od Makrona lično. Njegov izborni štab jasno je stavio do znanja da bi se Makron u drugom krugu radije suočio s njom nego sa bilo kojim drugim kandidatom ili kandidatkinjom. S jedne strane, bio je to čist elektoralizam. Makron je znao da samo protiv fašistkinje u drugom krugu može da poveća broj svojih glasova, jer je među ljudima i dalje izražen jak antifašistički sentiment. U suprotnom je rizikovao da postane još jedan „jednokratni“ predsednik.
S druge strane, on sa Le Pen deli dublju izbornu strategiju, iako su im startne pozicije različite. On ne smatra da je politički spektar i dalje podeljen na levicu i desnicu; ona takođe želi da uništi stare polarne pozicije – ali pre svega levi pol organizovane radničke politike. Le Pen je savremena fašistkinja. Makron se zalaže za povampireni, autoritarni neoliberalizam; ona stremi nečem gorem.
Ovo je donekle artikulisano u ozbiljnijim medijskim analizama izbornih rezultata, koje primećuju da je francuska politika sada podeljena između „antiglobalizacijski nastrojenih populista i nacionalista“ i globalno orijentisanih, internacionalističkih modernizatora. Slično su pisali i pre pet godina.
Ovakve analize pak više skrivaju nego što otkrivaju. Tačno je da su atrofija zvanične politike i postizanje konsenzusa oko „ekstremnog centra“ od devedesetih naovamo stvorili jaz između tehnokratskih vlada i narodnog sentimenta. Ovo je imalo najrazličitije manifestacije u zadnjih petnaestak godina, od početka globalne privredne krize.
Ne samo to, već je i najnovija, katastrofalna kriza pokrenuta pandemijom kovida-19 pokazala koliko je globalizovana privreda nestabilna, iako je svojevremeno predstavljana kao uvod u novo, prosperitetno doba. Da, bilo je odgovora na krizu, ali se oni ne mogu svesti na „globalističke“ nasuprot „nacionalno-populističkih“. Za početak, navodni „globalista“ Makron vodi politiku koja umnogome stavlja Francusku na prvo mesto, kako u pogledu razvoja strateških industrijskih grana, tako i u pogledu obnove imperijalističke moći Francuske u Africi i Sredozemlju. Le Penin rastući uspeh nam pak govori da je na putu ka vlasti spremna da sve više izlazi u susret krupnom kapitalu – istoj toj eliti protiv koje se navodno toliko bori – po pitanjima kao što su njen ekonomski program ili odnosi sa Evropskom unijom.
Još je značajnije to što snagama koje su posvećene održavanju kapitalističkog statusa kvo odgovara da tvrde kako stara podela na levicu i desnicu više ne važi i kako ju je zamenio racionalni, tehnokratski centar. Paralelno sa njim razvija se i rudimentarna antielitistička orijentacija, koja je u svojoj biti reakcionarna. Tako imamo političke članke koji tvrde da opasnost po francusku politiku leži u činjenici da je u prvom krugu izbora 61 odsto glasova otišlo „antielitističkim kandidatima“.
To zaista svedoči o neverovatnom krahu mejnstrim političkih partija, kao i o Makronovoj stagnaciji. Međutim, „antielitistička“ etiketa prikriva činjenicu da je barem 25 odsto tih glasova otišlo radikalnoj levici.
Braniocima propadajuće politike centra možda odgovara da Melanšona stavljaju u isti koš sa Le Pen; međutim, on je prvi francuski političar koji ju je otvoreno nazvao fašistkinjom, koji se priključio velikim demonstracijama protiv islamofobije i koji je ujedinio antifašiste i antifašistkinje u apelu da se u drugom krugu ne glasa za Le Pen. Među onima koji su glasali, 70 odsto muslimana je u prvom krugu izabralo Melanšona.
Postoji levica i postoji desnica. Postoji, s jedne strane, internacionalistički, antirasistički sentiment među onima koji su razjareni sistemom i, s druge strane, set rasističkih ideja koje proizvodi centar, a koje podjednako razjarene ljude mogu privući krajnjoj i fašističkoj desnici.
Zapravo, francuski izbori potvrđuju da se na ruševinama partijskog političkog sistema koji je dominirao poslednjih pola veka produbljuje polarizacija između levice i desnice.
Pedeset godina unazad, partijska politika u Francuskoj podrazumevala je po jednu veliku partiju sa svake strane spektra: Socijalističku partiju na levom centru i degolističku partiju na desnom, u svojim različitim fazama. U njihovoj orbiti nalazila se i po jedna ili više manjih partija koje su, zahvaljujući dvokružnom izbornom sistemu za predsedničke i parlamentarne izbore, mogle da, posredstvom lokalnih dogovora i trgovine glasovima, obezbede sebi veću vidljivost i zastupljenost u strukturama vlasti. One su sve vreme ostajale u okrilju partija establišmenta koje su organizovale politički život u Francuskoj.
Takva struktura političkog sistema već godinama je u rasulu, i to ne samo u Francuskoj. Ovog meseca je pretrpela još jedan udarac.
Socijalisti, koji su pre samo deset godina držali predsedništvo, dobili su 1,8 odsto glasova. Istorijska partija Šarla de Gola dobila je 4,8 odsto. Njihov neuspeh da dobace do 5 odsto znači da ne mogu da traže nikakvu naknadu (troškova kampanje) od države i da se suočavaju sa finansijskom krizom.
Uspostavlja se nova struktura francuske politike. Više ne možemo da govorimo o dvama blokovima: elitističkom centru i antielitistima. Sada postoji podela na: konzervativno-liberalni blok, predvođen Emanuelom Makronom; krajnjedesničarski blok (u kome su i otvoreni fašisti), predvođen Marin le Pen; i radikalnolevi blok, koji predstavlja Žan-Lik Melanšon. Sličan trend vidimo i drugde u Evropi, premda je Francuska otišla najdalje. (Ironije li, ubedljiva pobeda socijalističkog kandidata Fransoa Olanda 2012. godine trebalo je da spreči ovakav razvoj događaja u Francuskoj.)
Samo jedno upozorenje. Neki ljudi su 2015. godine mislili da će uspesi radikalne levice u Grčkoj i Španiji automatski dovesti do kraja laburističke i socijaldemokratske politike, te da će levica zauzeti sav taj oslobođeni politički prostor. Zapravo je u obe zemlje došlo do značajnog oporavka socijaldemokratskih partija, delimično i usled grešaka i slabosti same radikalne levice. U Nemačkoj je radikalna levica u debelom uzmicanju.
Ovo nije nezamisliv scenario ni u Francuskoj. Na kratak rok, dosta toga zavisi od rezultata parlamentarnih izbora u junu. Melanšon je uputio poziv drugim levim snagama da zbiju redove, pod odvažnim sloganom da je odgovor na oslabljenu predsedničku vlast Makrona da Melanšon postane vodeća snaga u Narodnoj skupštini.
Priroda francuskog izbornog sistema, kao i ojačana podrška fašistima i krajnjoj desnici, čine ovaj zadatak težim. Iako je krajnja desnica podeljena, Le Pen pokušava da izdejstvuje dogovor sa Erikom Zemurom, ekstremnim desničarem i opsesivnim islamofobom, koji je u prvom krugu predsedničkih izbora dobio 2,5 miliona glasova.
Mogu se čuti apeli za ujedinjenjem levice. No, veliki problem je što je „levo jedinstvo“ na parlamentarnim izborima decenijama zavisilo od sklapanja dogovora između dvaju izbornih krugova, kojim su rukovodile nekada velike partije, a sada blede senke svoje pređašnje veličine i uticaja.
Brojnost i demografske odlike Melanšonovih glasača svedoče o ogromnoj želji za istinskom, radikalnom promenom. Od neopisivog je značaja što su Melanšon i njegova organizacija, Nepokorena Francuska (fr. La France Insoumise), uspeli da grade na već sjajnom rezultatu od pre pet godina, uprkos svojskom trudu političke klase da ih demonizuje i delegitimizuje. I on se, kao i Džeremi Korbin u Britaniji, suočio sa neutemeljenim optužbama za antisemitizam. Neki od onih koji su ga klevetali sada pozivaju na jedinstvo kako bi uspeli da se održe u vodama parlamentarne politike.
Naravno da ljudi žele ujedinjenje levice. Ali mnogi isto tako ne žele da reanimiraju staru, umiruću i korumpiranu politiku laburističkog tipa, koja je već otuđila tolike ljude i od politike uopšte, i od levice. Ma kakvo jedinstvo da bude postignuto u susret parlamentarnim izborima, ključno je da se radikalna levica održi i dalje gradi u sada trosmernoj podeli francuske politike, a ne da se ponovo utopi u umirući politički poredak. Samo ako ostane radikalna, ostaće i levica.
To je naročito bitno jer će se Makronova vlada, kao i sve druge vlade u narednim mesecima, suočiti sa žestokim društvenim i političkim borbama dok bude pokušavala da nađe odgovor na krizu troškova života, sve izraženiji bes u društvenoj bazi i jednu za drugom međunarodnom krizom. Sve to će morati da radi u okolnostima u kojima uživa podršku samo 38 odsto biračkog tela Francuske.
Političari/ke poput Marin le Pen ili njene ambiciozne sestričine Marion Marešal, koja će možda pokušati da je zameni, potrudiće se da prvi dopru do onih koji osećaju kako tonu pod teretom dugova, inflacije i nemaštine. Radikalna levica mora da proba da ih preduhitri, i to ne samo u Francuskoj. Ne sme nas zaplašiti činjenica da će neki izlivi narodnog besa biti politički protivrečni, a ne nalik „školskim“ primerima radničkih štrajkova; takav je, uostalom, bio i Pokret žutih prsluka. Umesto povlačenja, mi moramo da ponudimo načine da se ljudi zajedno bore na jasnijim političkim osnovama.
Ovo se odnosi i na najšire moguće ujedinjavanje levice kako bi prevazišla sopstvene okvire i izgradila zaista masovan antifašistički pokret, koji bi osigurao da se snažnim antirasističkim sentimentima ljudi ne manipuliše svakih pet godina, na način na koji je to pokušao da uradi Makron. Ključno je prokazati Le Pen i njoj slične kao prodavce magle – naime, oni su infiltrirani u kapitalistički sistem isto onoliko koliko i elite protiv kojih se navodno bore. Rečima Danijel Obono, poslanice Nepokorene Francuske u Narodnoj skupštini, Marin le Pen je „polisa životnog osiguranja“ za francuski kapitalizam; njoj će se elite okrenuti onda kada narodne pobune dobiju jasan antikapitalistički karakter, čime će ugroziti njihov opstanak na pozicijama moći.
Nadajmo se da će do toga doći u Francuskoj, a na istom bi trebalo da radimo i svi mi ostali, gde god da se nalazimo.
Nasuprot predviđanjima establišmenta iz 2017. godine da će francuski izbori pružiti novu dozu stabilnosti EU i njenim vladama, oni se za sada pokazuju samo kao izvor novog talasa sukoba i kriza.
U tom pogledu, mi na levici moramo da zauzmemo jasan stav: uspon krajnje desnice u Francuskoj predstavlja pretnju i iziskuje specifičan, borbeni odgovor. No, i radikalna levica je ostvarila veliki napredak; uspela je da se održi i može da odigra odlučujuću ulogu u ovoj, sve dubljoj, krizi.
Mediji i političari naklonjeni očuvanju kapitalizma neće pričati o tome. Stoga mi moramo.