„Ako vam vlada ukine internet, ukinite vladu!”
Transparent na anti-ACTA protestu, Berlin, 11. 2. 2012.
Bauk kruži svetom – bauk komunikacione revolucije!
Sve sile Starog sveta sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka: svetski medijski tajkuni, poput Ruperta Mardoka – koji besplatne onlajn novosti proglašavaju „krađom”, a naplaćuju pristup sajtovima svojih časopisa – pronalaze saveznike duž kineskog internet zida cenzure, koji sprečava borbu „varvarskih hordi” internet-aktivista protiv ropskih uslova u kojima radnice i radnici „Fokskona” proizvode nove komunikacione tehnologije; žalopojke arapskih diktatora, poput tuniskog Ben Alija, o uzurpaciji vlasti „Fejsbuk revolucijama” koje su za inspiraciju imale otkrića Vikilisa s kraja novembra 2010. o korumpiranosti režima, samo odražavaju ranije stavove američke državne sekretarke Hilari Klinton, koja je Vikiliks optužila za „krađu” „legitimnih” američkih državnih tajni – poput „legitimnog” mučenja i dugoročnog zatvaranja nevinih ljudi u zalivu Gvantanamo.
Sada smo suočeni sa čitavim arsenalom međunarodnih zakona – SOPA, PIPA i ACTA – kreiranih sa ciljem prinudnog sprovođenja u delo apsolutnog prava na privatnu svojinu, podržanog svetskom silom američke imperije, kako bi se sprečilo besplatno deljenje informacija; sprovela primena intelektualnih patenata u domenu lekova i hrane i time privatizovala „opšta dobra” globalnog biodiverziteta putem patentiranja semena; uveo sistem dvadesetčetvoročasovnog nadzora nad internetom koji bi sprovodile i regulisale medijske korporacije, a čime bi bilo koji domen optužen za deljenje fajlova, ili čak bilo ko ko takve domene ne bi cenzurisao, bio ugašen i proteran iz sajber-prostora, dok bi odgovorni pojedinci mogli biti hapšeni i izručivani za „pirateriju”, tj. zločin protiv zakona o zaštiti autorskih prava.
Takva sudbina zadesila je Ričarda O’Dvajera, dvadesettrogodišnjeg studenta računarstva sa Univerziteta Halam u Šefildu, koji čeka izručenje u SAD pod optužbom za kršenje autorskih prava. Ričard je uređivao vebsajt TVShack.net, na kom su postavljani linkovi ka drugim sajtovima preko kojih se mogao preuzimati kopirajtovan materijal, uključujući filmove i televizijske emisije. Bez obzira na to što nije prekršio ni jedan britanski zakon, američki tužioci zahtevaju njegovo izručenje u SAD, gde bi mogao da bude osuđen na kaznu od deset godina zatvora. Prema međunarodnim sporazumima, skrojenim u SAD i osmišljenim u cilju izručivanja „terorista”, njegovo izručenje bilo je puka formalnost. Ričardov slučaj sledi slučaj Žulijana Asanža, osnivača Vikiliksa, kog američka vlast još uvek pokušava da privede zbog „udruživanja radi vršenja špijunaže”, tj. za otkrivanje američkih ratnih zločina.
Ovde možemo da uočimo blisku povezanost globalnog vanrednog stanja koje je američka imperija proglasila 2001. godine – napadi na građanske slobode pripadnika svih nacija i široki sistem državne prismotre, pokrenut Patriotskim aktom – i sadašnjih napada na slobodu informisanja na internetu.
Internet je od samog nastanka bio ključno „strateško sredstvo” u pokušaju američkog imperijalizma da oslabi svoje konkurente – poput Kine, Irana i Rusije – sponzorisanjem „šarenih revolucija” (primera radi, obučavanjem aktivista u primeni novih tehnologija, počevši sa Otporom u Srbiji 1999. godine, finansiranjem komunikacione infrastrukture i nevladinih organizacija „otvorenog društva”). U svom ključnom govoru od 15. februara 2011. godine, Hilari Klinton je upozorila države poput Kine da će, ukoliko nastave sa „ograničavanjem sloboda na internetu, ograničiti svoju ekonomsku budućnost”.
Internet je ovde u službi onoga što je Marks nazivao „artiljerijom robe” koja „ruši sve Kineske zidove”, sluga upregnut u mašinu američkih imperijalističkih ratova za otvaranje tržišta širom sveta dominaciji njenih multinacionalnih korporacija. Otuda i težnja PIPA, SOPA i ACTA zakona za stvaranjem privatizovane međunarodne cenzure, koja bi mogla da predupredi svu komunikaciju koja se odvija izvan dominacije mas-medijskih korporacija.
Napadi na slobodu Interneta su i deo opšteg napada na demokratska prava i moraju se sagledati u širem političkom kontekstu. Svetska vladajuća elita odgovara na jačanje masovnog otpora merama štednje, osmišljenim da očuvaju hegemonsku vlast banaka, opštim napadom na demokratska prava na svim nivoima. U Evropi imamo tehnokratske vlade koje uzurpiraju parlamente u Grčkoj i Italiji, a sve to dok se moć premešta u ruke međunarodne birokratije, odnosno Trojke (Evropska komisija, Centralna evropska banka i MMF), koja služi globalnom finansijskom sistemu. Krajem 2011. godine, Obamina administracija donela je Zakon o autorizaciji nacionalne odbrane (NDAA), koji vojsci zvanično dopušta da i američke i strane državljane stavlja u pritvor na neodređeno, bez optužbi i suđenja.
Bez ikakve podrške u narodu, režimi jednog procenta ne prezaju ni od čega u nameri da prisile 99% stanovništva da plaća za krizu koju su oni sami izazvali. U tom poduhvatu koriste moć države i batinama teraju demonstrante sa ulica, od Okupiraj Ouklend protesta u SAD, pa do pokušaja da se studentski protest prošle jeseni u Srbiji rasturi „milom ili silom”.
Internet sada zauzima posebno mesto na spisku državne represije. Prošla godina pokazala je značaj društvenih mreža, poput Fejsbuka ili Tvitera, za koordinaciju protesta. Krajem januara 2011, režim proameričkog diktatora Hosnija Mubaraka u potpunosti je ugasio internet na prostoru čitavog Egipta, u jalovom pokušaju zaustavljanja Egipatske revolucije. Internet ne samo da je koordinisao globalne proteste, poput Okupiraj Vol Strit, a sada i proteste protiv ACTA-e, već je ujedno proširio i same metode protesta, tako da je Trg slobode (Tahrir) bio inspiracija okupacijama trgova širom sveta, od Indignadosa u Španiji do pokreta Okupiraj!
Kao decentralizovani način komunikacije, internet stoji u delimičnoj suprotnosti sa sistemom privatne svojine. Internet je prvi globalni sistem decentralizovane komunikacije i informisanja. U prošlosti je sva komunikacija bila posredovana nekom centralizovanom birokratijom – poput državnih aparata, privatnih firmi, političkih partija i sindikata – i državnom ili privatnom kontrolom nad sredstvima komunikacije. Komunikacija van hijerarhijskih organizacija ili tržišta bila je nemoguća. Internet definitivno nije, kako to neki u pokretu misle, „opšte dobro” koje se nalazi izvan kapitalizma, oslobođeno pritiska komodifikacije koju kapitalistička država nameće. On, međutim, nije ni obična komercijalna komunikaciona mreža koja nam prodaje nekakve usluge u zamenu za profit. Kada bi bila, da li bi se medijske korporacije tako silovito trudile da po celoj mreži podignu kontrolne punktove u privatnom vlasništvu i pod zaštitom državnih žandara?
Privatno vlasništvo zahteva zakone koji sprečavaju pristup sredstvima za proizvodnju izvan tržišta i naoružane muškarce koji će nas na ove zakone uvek upućivati. Globalno rasprostiranje sredstava decentralizovane komunikacije onemogućilo je održavanje komercijalne kontrole nad protokom informacija bez upotrebe državne intervencije koja bi pristup informacijama na mreži centralizovala i komodifikovala. U eri fajl-šeringa u principu više nema potrebe da iko ikada kupi CD, novine ili DVD – upravo zato ga je neophodno kriminalizovati!
Na internetu možemo biti pasivni potrošači društva spektakla, ali možemo i sami da proizvodimo alternativne kulture otpora, alternativne forme kulturnog i političkog izražaja. Veb 2.0 znači upravo to. Više nismo osuđeni na to da trpimo logiku tržišta, koja ograničava komunikaciju na ono što je profitabilno proizvesti, već, koristeći nove tehnologije proizvodnje i umnožavanja, možemo i sami da postanemo proizvođači kulture. Tržište, prema Marksu, može funkcionisati samo ukoliko je radnicama i radnicima uskraćen pristup sredstvima za proizvodnju i ako su primorani da svoju radnu snagu prodaju u zamenu za pristup sredstvima za preživljavanje. Internet delimično izokreće ovaj sistem, time što sredstva za komunikaciju vraća u ruke neposrednih proizvođača, čime iz temelja destabilizuje industrije zabave i masovnih medija. Uporedo s tim, decentralizovana struktura mreže, s obzirom na to da komunikacija više ne mora da se obavlja posredstvom vertikalnih kanala, otežava državi i drugim organizacijama kontrolu nad protokom informacija.
Nije li to klasičan primer protivrečnosti između proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa, čiji je revolucionarni potencijal Marks predvideo? Marks je tvrdio da ljudsku istoriju određuje težnja ka razvoju tehnika (uključujući tu i znanje i kulturu) kontrole nad prirodom. Međutim, taj razvoj oblikovali su onakvi klasni odnosi unutar kojih se odigravao, odnosi koji su istovremeno ograničavali potencijal pomenutih tehnologija po ljudski razvoj. Internet je, kao podruštvljena, kooperativna inteligencija, mreža nad mrežama, u protivrečnosti sa kapitalističkim sistemom privatnog prisvajanja. Marks je verovao da bi takve protivrečnosti mogle biti potencijalno revolucionarne, ukoliko bi nove proizvodne snage povele političku revoluciju protiv starog sistema društvenih odnosa.
Iz tog razloga, svi oni pametnjakovići koji ismevaju samu ideju „Fejsbuk revolucija” i kažu da je internet samo jedna od alatki, potpuno su slepi za politički ulog u trenutnoj bici za budućnost interneta – upravo zbog toga što ovde imamo pokret koji se bori da održi kontrolu nad „svojim” alatom!
Anti-ACTA protesti okupljaju milione mladih ljudi koji se bore da odbrane ne samo slobodu komunikacije, već i slobodu proizvodnje, odnosno slobodu sopstvenog kulturnog i političkog izraza, nezavisnog od tržišta. Kao što to Klej Širki, sociolog interneta, napominje, PIPA-SOPA-ACTA zakoni imaju za cilj da nas pretvore u pasivne potrošače interneta. Njihov cilj je uništenje Veba 2.0. Totalitarna ambicija kapitalizma je u ućutkivanju, u stvaranju trbuhozborstva robe, u kom je sva komunikacija zapravo nasinhronizovani glas Kapitala. To je totalitarna vizija potpune prismotre nad umirenim potrošačima koji konzumiraju spektakl sopstvenog otuđenja. Marks je predvideo svet u kojem će, nakon što smo posredstvom kapitalističkog nasilja odvojeni i otuđeni od sredstava za proizvodnju, nad nama vladati prozvodi našeg rada – Kapital. ACTA ima za cilj da slobodnu onlajn komunikaciju pretvori u „slobodu” da se bude predmetom kapitalističke eksploatacije i državnog nasilja.
Ista ona kapitalistička država koja brutalno nameće visoke školarine, koja mlade pretvara u prekarnu „naciju stažista” koji nikada neće imati stabilan posao, koja ih ostavlja da trunu u masovnoj nezaposlenosti, samo da bi spasila banke, upravo ta država sada napada verovatno jedinu slobodu za koju je omladina ikada znala – slobodu da komunicira i socijalizuje se na internetu.
Ova tema je bitna upravo zato što je u pitanju herojska borba za slobodu, u kojoj omladina i radništvo mogu da preuzmu vodeću ulogu i inspirišu narod da se bori protiv kapitalističke države koja je u službi bankara i medijskih korporacija.
Kao avangarda anti-ACTA protesta, nezaposlena omladina i hakeri pokreta Anonimus inspirisali su milione ljudi. Oni su uradili ono za šta je tradicionalna levica bila nesposobna, upravo zbog toga što su ovo prepoznali kao političku borbu, kao veliku narodnu borbu za slobodu protiv organizovanih sila mraka i nasilja. Pa ipak, ideologija anti-ACTA protesta je nešto poput mekog „autonomizma” – ideja je da treba da stvaramo demokratske prostore, „opšta dobra”, van tržišta i države. Međutim, uništenje interneta kao decentralizovanog sredstva komunikacije je upravo cilj njihovog rata protiv interneta. Moć internet protesta na trenutak je primorala SAD i EU da odustanu od sprovođenja SOPA-PIPA-ACTA zakona, ali ne i od njihovih totalitarnih ambicija ograničavanja slobode organizovanja na internetu. Zbog toga ne smemo više bežati od novog Levijatana da bismo uspostavljali demokratske zajednice u sajber-prostoru. Moramo se boriti za rušenje države. Moramo da iskoristimo snagu novih tehnologija kako bismo stvorili politički pokret u narodu, predvođen radništvom i omladinom, protiv državne represije i dužničkog ropstva. Odbrana „opštih dobara”, odnosno naše slobode da demokratski stvaramo sopstvene živote van tiranije tržišta i njegovog neizostavnog lanca pohlepe, uništenja i nasilja, leži u uništenju kapitalističke države – u pokretu za komunizam.