Dvadeset osmog januara napokon je otkrivena sadržina sporazuma koji je u medijima postao popularan kao „sporazum veka“ za mir na Bliskom istoku. Tri godine i 25 pročitanih knjiga kasnije, Trampov zet Džared Kušner je, zajedno sa dvojicom podjednako cionističkih arhitekata sporazuma, predstavio ne baš originalan, ali oprobano anticivilizacijski recept za „mir“: obnovu aparthejda u 21. veku. Lokacija ovoga puta nije Južna Afrika, već okupirana Palestina – od reke Jordan do Sredozemnog mora.
Plan za „mir“ na 180 stranica navodno predstavlja rešenje palestinsko-izraelskog pitanja u okvirima dve države. On, dakle, predviđa konačno stvaranje (navodno) nezavisne palestinske države, po etničkom principu, uz već postojeću državu Izrael, koja je zvanično osnovana 1948. godine, a od 2018. godine definiše se kao monoetnička, jevrejska država.
Jedini problem leži u činjenici da „sporazum veka“ ni po kom osnovu ne nudi viziju nezavisne Palestine. Ovaj sporazum, štaviše, napismeno potvrđuje da je dvodržavno rešenje mrtvo jednom za svagda: u realnosti je umrlo sa nastavkom izraelske okupacije Zapadne obale i nakon osamdesetih godina, kada je dvodržavno rešenje na međunarodnom nivou usvojeno kao zvanična politika pomirenja. Naime, ako Izrael iz godine u godinu okupira sve veći deo onoga što bi trebalo da bude nezavisna Palestina, on briše „drugu državu“ i pre nego što je ona zvanično počela da postoji.
Sporazum, dakle, zapravo nudi jednodržavno rešenje, ali ne onakvo kakvo zagovaraju socijalisti i socijalistkinje. Rešenje palestinsko-izraelskog pitanja u okvirima jedne, jedinstvene države za radikalnu levicu podrazumeva da jevrejski i palestinski narod žive zajednički i ravnopravno, uživajući podjednaka ekonomska, politička i socijalna prava u demokratskoj državi. Dok dvodržavno rešenje kao jedini put napred vidi razdvajanje dvaju naroda po etničkom principu, radikalna levica stremi jedinom istinskom putu pomirenja: suživotu različitih naroda.
Pervertirano rešenje koje Trampov kabinet nudi jeste ne suživot dvaju naroda, već život jednog naroda nauštrb drugog. „Nezavisna Palestina“, kako je Džared Kušner i njegov tast zamišljaju, predstavljala bi arhipelag razlomljenih palestinskih teritorija, međusobno povezanih tunelima i mostovima, koji se nalazi u okviru i pod kontrolom nadmoćne izraelske države.
Politička geografija kolonizacije
Iako mape sadržane u Kušnerovom sporazumu daju privid prilično kontinuiranog arhipelaga palestinskih teritorija sa zapadne strane reke Jordan – izuzev, naravno, pojasa Gaze, koji bi sa Zapadnom obalom bio povezan tunelom – stanje na terenu izgleda drugačije. Razuđena ostrvca buduće Palestine tako neodoljivo podsećaju na Bantustane u nekadašnjem južnoafričkom aparthejdu: teritorije koje je kolonijalni belački režim „dodelio“ autohtonom crnačkom stanovništvu. Cilj Bantustana i palestinskog arhipelaga na Zapadnoj obali je isti: jasno podvojiti kolonizatora i kolonizovanog, tako da većinsko stanovništvo na okupiranoj teritoriji – crnačko u Južnoj Africi, palestinsko u Palestini – geografsko-političkim inženjeringom postane manjinsko. Izrael, dakle, želi da formira što prostraniju državu sa većinskim jevrejskim stanovništvom.
Premda to u praksi nastoji da ostvari već decenijama, ovaj sporazum dodatno – i znatno – olakšava posao izraelskoj administraciji. Tako su već okupirani delovi Zapadne obale jednostavno prepoznati kao legitiman deo izraelske države, iako su ove izraelske naseobine nelegalne po međunarodnom pravu. Samo u poslednjih nekoliko godina svedočili smo bezbrojnim scenama izbacivanja palestinskih porodica na ulicu i useljavanja jevrejskih porodica u njihove domove na Zapadnoj obali.
Sporazum tretira kao gotovu činjenicu i izraelsku aneksiju doline reke Jordan, čije je stanovništvo takođe većinski palestinsko. Ukoliko bi aneksija bila priznata, preko dva miliona palestinskih izbeglica koje žive u Jordanu izgubile bi svaki kontakt sa okupiranom Palestinom s druge strane reke.
Očekivano, sporazum ne priznaje – međunarodnim pravom zagarantovano – pravo palestinskih izbeglica na povratak. Više od pet miliona palestinskih izbeglica koje bi se vratile u svoje nekadašnje domove, sada u sastavu Izraela, ipak bi značajno poremetile željenu demografsku sliku.
Sporazum čak ostavlja prostor za oduzimanje izraelskog državljanstva stanovnicima i stanovnicama tzv. „Trougla“ – pojasa predominantno arapskih naselja s izraelske strane tzv. „zelene linije“[1]. Žitelji i žiteljke Trougla sebe doživljavaju kao Palestince i Palestinke, zbog čega sporazum sugeriše da Trougao treba da uđe u sastav buduće palestinske države. To, međutim, znači ne samo gubitak političkih prava u Izraelu – dosledno u skladu sa logikom aparthejda, po kojoj Palestinci i Palestinke u Istočnom Jerusalimu, Gazi i na Zapadnoj obali već sada nemaju pravo glasa, a nemaju ni drugu državu sem okupatorskog Izraela – već i opasnost daljeg prisilnog egzodusa palestinskog naroda u ime stvaranja što etnički čistijeg Izraela: države jevrejske većine.
Interesne igre palestinskim životima
Predstavljanje sporazuma u Beloj kući pažljivo je tempirano tako da zaokupi pažnju što Trampovog što Netanjahuovog biračkog tela. I američkog predsednika i izraelskog premijera u bliskoj budućnosti očekuju izbori – Netanjahua već drugog marta, a Trampa trećeg novembra. Njihovu sadašnjicu, s druge strane, boje politički skandali. Tramp je, nakon organizovanja ubistva iranskog vojnog zapovednika Kasema Sulejmanija i otvorenog rizikovanja trećeg svetskog rata, napokon prelio čašu vojnopolitičkog avanturizma koju američke demokrate mogu da popiju; u donjem, Predstavničkom domu Američkog kongresa, u kome demokrate imaju većinu, u četvrtak je izglasan akt kojim se ograničava Trampova izvršna vlast kao glavnokomandujućeg američkim vojnim snagama.
Premda je značaj ovog akta simbolički, budući da i gornji dom Kongresa, Senat, u kome republikanci imaju većinu, treba da ga usvoji da bi stupio na snagu, Tramp se svejedno suočava sa dilemom na koji način da vodi spoljnu politiku u susret izborima. Imajući u vidu da je vlast osvojio bajkama o mirotvorstvu i povlačenju SAD sa Bliskog istoka, a onda postojano dolivao ulje na vatru koju je američki intervencionizam već razgoreo, pitanje je koliko će dalja ratnohuškačka retorika – i praksa – doprineti njegovoj popularnosti.
Čak ni Netanjahu, kome je ratno huškanje poput vazduha koji diše, nije postigao nedvosmislen učinak svojim, svaki put sve većim, okupacijskim manevrima. Izbori za Kneset (izraelsku skupštinu) početkom marta treći su u poslednjih godinu dana, budući da ni Netanjahu ni njegov vodeći protivkandidat, Beni Ganc, ne uspevaju da formiraju vladu. Ganc se, uz to, ograđuje od mogućnosti jedinstvene vlade sa Netanjahuovom partijom, Likudom, sve dok je aktuelni i najdugovečniji izraelski premijer na njenom čelu. Razlog ovog Gancovog odbijanja jesu optužbe za korupciju – konkretno, za primanje mita, prevaru i kršenje poverenja – koje se od prošlog utorka, kada je predstavljen „sporazum veka“, Netanjahuu i zvanično stavljaju na teret.
A imajući u vidu da i sami žitelji i žiteljke Izraela – ne samo Arapi, već i Jevreji – protestuju protiv recepta za „mir“ iz američke kuhinje, kao pre nekoliko dana u Tel Avivu, Netanjahuov projekat stupnjevite izgradnje izraelskog aparthejda i hegemone pozicije na Bliskom istoku možda podgreje i veću unutrašnju opoziciju sporazumu nego što bi Netanjahu priželjkivao.
Levica koja nije vikala „aparthejd“
Ne treba, ipak, skrštenih ruku zamišljati preterano optimistične scenarije izraelske unutrašnje politike. Što se Kneseta tiče, rečima izraelskog levičarskog novinara Gideona Levija, govorimo o „50 nijansi desnice“, sa ponekim, retkim izuzetkom. Što se predominantnog stava izraelske javnosti tiče, on je prookupacijski. Na kraju krajeva, da podrška izraelskoj naseljeničkoj kolonizaciji Palestine nije dominantna pozicija među Jevrejima u Izraelu, danas ne bismo ni mogli da imamo predlog „mirovnog“ sporazuma u kome SAD jednostavno aminuju nelegalno zauzete oblasti: od Jerusalima kao „nepodeljenog i suverenog glavnog grada države Izrael“, preko većinskog dela Zapadne obale, do Golanske visoravni otete od Sirije.
Istovremeno, ne treba zamišljati ni najpesimističniji mogući scenario po budućnost palestinske borbe i palestinskog naroda. Jedan razlog za to svakako leži u činjenici da unutrašnja politika Izraela nije jedino, pa ni glavno polje međunarodne borbe za slobodnu Palestinu. Ali da bi ta borba mogla da se vodi, međunarodna levica mora prestati da tretira palestinsko pitanje kao marginalno ili da ga, što se u poslednje vreme češće dešava, izdaje sa svakom preprekom koju postavi cionistička reakcija. Kapitulacija pred lažnim optužbama za antisemitizam – pri čemu cionisti antisemitima nazivaju kritičare izraelske državne politike, dok im pravi antisemiti ili prolaze ispod radara ili dolaze u diplomatske posete – proširila se kao virus uzduž i popreko zapadne levice: od nemačke Leve partije (Die Linke), koja je prošle godine na (uspešnu) inicijativu Hrišćansko-demokratske unije i Socijaldemokratske partije da se BDS pokret (Pokret za bojkot, prestanak investicija i sankcije Izraelu) proglasi antisemitskim, odgovorila neuverljivim kontrapredlogom da se „osude samo oni delovi BDS-a koji jesu antisemitski“; preko britanske Laburističke partije, verovatno i najistaknutijeg primera cionističke demonizacije, koja je u medijima uspešno oslikana kao leglo antisemitizma, nasuprot vrlo realnim antisemitima u Konzervativnoj partiji, i čiji je odlazeći vođa Džeremi Korbin zbog solidarnosti sa Palestinom proglašen bezmalo teroristom; sve do, trenutno, američkog senatora Bernija Sendersa, kom se etiketa antisemite kači iako je Jevrejin.
Borba za slobodnu Palestinu, borba za zemlju u kojoj će i Palestinci i Jevreji biti građani istog reda, nužno je borba za istinu. Ta istina, naročito nakon američkog „sporazuma veka“, mora da odjekuje: Izrael je aparthejd u 21. veku. A da bi se aparthejd srušio, kao i u 20. veku u Južnoj Africi, potrebna je ne samo lokalna borba, već i snažan međunarodni pokret solidarnosti – solidarnosti sa palestinskim narodom i osude izraelske države. BDS ne sme biti ružna reč, već neizostavna praksa na međunarodnom nivou. Levica u Srbiji ima dužnost da podstiče prestanak državne saradnje sa Izraelom i bojkot u različitim društvenim sferama.
Lokalni kontekst borbe za oslobođenje palestinskog naroda drugi je razlog što ne treba tretirati sporazum Trampove administracije kao svršenu stvar. Bliski istok i Severna Afrika tokom čitave prošle godine goreli su od protesta, koji se nastavljaju i danas; u Alžiru i Sudanu odigrale su se revolucije, a u zemljama poput Libana i Iraka demonstranti i demonstrantkinje bili su ujedinjeni protiv sektaških podela po verskom osnovu. S obzirom na bitnu razliku u ekonomskoj bazi južnoafričkog i izraelskog aparthejda – naime, izraelska privreda ne zavisi od palestinske radničke klase – panarapska radnička solidarnost ima srazmerno značajniju ulogu za oslobođenje Palestine. Zvanično odbacivanje sporazuma od strane Arapske lige, s druge strane, treba tretirati s većim oprezom i rezervom, s obzirom kako na saradničku ulogu Palestinske uprave u održavanju statusa kvo i rascepkanosti palestinskog otpora – uprkos odsečnim proklamacijama protiv izraelske državne politike – tako i na aktuelne promene diplomatskih solidarnosti u bliskoistočnom regionu, a u strahu od jačanja Irana kao regionalnog aktera.
Finalno, ako svetska levica zbog nečega nema pravo da otpiše palestinsku borbu kao svršenu tragediju, to je žilavost i nepokolebljivost te borbe za pravdu uprkos ne samo izraelskom okupatoru i njegovim saveznicima, već i mlakosti i neprincipijelnosti nemalog dela iste svetske levice. Umesto poluzainteresovanog, diplomatski neutralnog stajanja sa strane, levica u svetu stoji pred istorijskom obavezom da bojkot i sankcije Izraelu stavi na svoju stalnu agendu, a solidarnost sa Palestinkama i Palestincima uvek iznova izgrađuje i potvrđuje kroz organizovanu borbu na ulicama.
[1] Zelena linija naziv je za nekadašnju de facto granicu države Izrael i okolnih arapskih zemalja. Uspostavljena je prilikom sklapanja primirja između Izraela i arapskih zemalja (Egipta, Jordana, Libana i Sirije) nakon Arapsko-izraelskog rata iz 1948. godine. Ovim ratom stvorena je država Izrael, nakon etničkog čišćenja između 700.000 i 750.000 Palestinki i Palestinaca. Kada su u Šestodnevnom ratu 1967. godine izraelske snage ostvarile pobedu nad arapskim, okupirale su oblasti i s druge, arapske strane zelene linije, čime je Izrael proširio svoje granice. U sastav okupiranih oblasti tada su ušli Istočni Jerusalim, Zapadna obala, pojas Gaze, Golanska visoravan i Sinajsko poluostrvo (kasnije vraćeno Egiptu). Za zelenu liniju često se koristi i naziv „granice pre 1967. godine“, u kontekstu rasprava o palestinsko-izraelskom pitanju i mogućim državnim granicama po dvodržavnom modelu.