Naš član Vladimir Unkovski-Korica piše o, sada već zvaničnoj, pobedi demokratskog kandidata Džoa Bajdena na predsedničkim izborima u SAD, potcrtavajući šta njegova pobeda nad Trampom znači, a šta pak ne znači, za budućnost američke i svetske politike. Da bi desnica u SAD, koju je Trampov mandat ojačao, takođe doživela poraz, biće potrebno više od pobede predsedničkog kandidata druge, „plave“ partije američkog kapitalizma – Sjedinjenim Državama je potrebna nezavisna, socijalistička levica. Članak je originalno objavljen na sajtu britanske organizacije Counterfire.
Sada je gotovo izvesno da je Džo Bajden porazio Donalda Trampa i tako postao 46. po redu američki predsednik. Dobio je rekordno visok broj glasova, i to pri rekordno visokoj izlaznosti. Kada budu poznati konačni rezultati, sasvim je moguće da će Bajden u odnosu na Trampa voditi za nekih 6–7 miliona glasova.
Ovakav ishod američkih izbora i Trampov poraz posledica su do sada neviđene kampanje protiv suzbijanja biračkog prava, koja je izrasla iz pokreta Crni životi su važni (Black Lives Matter, BLM). Ovaj pokret je nedavno preplavio čitave Sjedinjene Države, kao reakcija na sukcesivna, rasno motivisana ubistva Afroamerikanaca/ki od strane američke policije.
Međutim, iako je Tramp poražen, ne smemo izgubiti iz vida činjenicu da je politika koju Tramp predstavlja ostvarila mnogo bolje rezultate od očekivanih na ovim izborima. Broj glasova koje je Tramp osvojio je drugi najveći u američkoj istoriji – veći čak i od broja glasova koje je Barak Obama osvojio 2008. godine.
Štaviše, sudeći po izlaznim anketama, Tramp je uspeo da uveća broj svojih glasača među Afroamerikancima/kama i Latinoamerikancima/kama, uprkos činjenici da je tokom svog mandata pružao zaprepašćujuće otvorenu podršku krajnjoj, rasističkoj desnici. Ostvario je i veći postotak glasova među LGBT populacijom nego ranije, iako su i on i njegova administracija poznati po svojim seksističkim i rodno konzervativnim stavovima.
Uz to, ankete pokazuju i da su mnogi koji su glasali za Bajdena zapravo glasali protiv Trampa, a ne jer podržavaju politiku koju Bajden predstavlja. Istovremeno, više je Trampovih nego Bajdenovih glasača koji su iz iskrenog ubeđenja glasali za svog kandidata.
Ako želimo da porazimo ne samo Trampa, već i politiku koju on predstavlja – trampizam – moramo da razumemo šta nam ovi pokazatelji govore. A sve su naznake da demokrate neće moći da poraze trampizam, jer je očuvanje sistema koji je izrodio jednog Trampa njihov politički prioritet.
Bajka o „velikom uspehu“ demokrata
Realno gledano, ono što je u ključnom (iako ne i jedinom) smislu doprinelo rekordno visokoj izlaznosti američkih građanki i građana sa niskim i srednjim primanjima na izbore na kojima su porazili Trampa bila je ekstremno teška ekonomska situacija koju su prouzrokovale posledice pandemije. Tako su demokrate, u odnosu na 2016. godinu, sada ostvarile znatno veći procenat glasova među stanovništvom koje zarađuje manje od 55.000 dolara godišnje.
Nasuprot tome, Tramp je u odnosu na prošle izbore ostvario veći postotak glasova među glasačima koji zarađuju više od 100.000 dolara godišnje. Ipak, Bajden je dobio više novca od tzv. „megadonora“, što navodi na zaključak da je establišment naklonjen demokratskom kandidatu za predsednika.
Iako je ovakva klasna raspodela glasova u izvesnoj meri predvidljiva, brojke nam govore da bi Bajdenova pobeda bila teško zamisliva izvan konteksta pandemije.
Ako je podrška koju su demokrate dobile u velikoj meri zavisila od aktuelnih okolnosti, dok je tvrda desnica koja sada predvodi Republikansku partiju dobila „iskreniju“ podršku svojih glasača, postaje nam jasnije zbog čega demokrate nisu uspele da ostvare kontrolu nad Senatom, kao i zbog čega su izgubili mandate na izborima za Kongres.
Iako deluje da će se u Džordžiji nastaviti trka između republikanaca i demokrata za dva mesta u Senatu, i dalje su republikanski kandidati ti koji su se našli na vrhu tabele. Otvoreno je pitanje da li će Bajdenova administracija istovremeno značiti kontrolu i nad izvršnom i nad zakonodavnom granom vlasti.
Desnica će ostati uticajna
Vlast demokrata u SAD i s ovim će biti dovoljno teška; no, Trampove višestruke optužbe za krađu izbora, s kojima je počeo i pre nego što su izbori održani, samo će dodatno urušiti ionako slabo poverenje građana/ki u američke institucije.
Iako je nemoguće pouzdano predvideti koliko daleko će Tramp biti spreman da ide u svom odbijanju da napusti Belu kuću – već je pokrenuto više sudskih postupaka koji dovode u pitanje zakonitost glasova koji su dostavljeni poštom, pa samim tim i Bajdenovu pobedu – izgledno je da će (barem) glasna manjina tvrditi da izbori nisu bili u potpunosti slobodni ili pošteni.
Iako desno krilo korporativnih medija, pre svega oni mediji koji su u vlasništvu Ruperta Merdoka, sada naginje u smeru tvrdnji da Tramp treba da se povuče bez puno pompe, izgledno je da će nastaviti da pružaju podršku ekstremno desničarskim gledištima i da će tako održavati glasačku bazu populističke desnice koju je Tramp radikalizovao tokom svog mandata.
Ovo je važno. To znači da je Tramp, na više načina, ostvario uspeh. On je uspeo da pomeri republikansku politiku još više udesno – čak desnije nego što je bila pod Džordžom Bušom mlađim. Osigurao je snažno prisustvo pokreta populističke desnice na ulicama, koji spolja može da utiče na Republikansku partiju.
Takođe je stvorio takvu atmosferu u kojoj su demokrate nastavile da gaje uverenje da je balansiranje između levice i desnice put ka pobedi. Demokratska partija je praktično skrajnula svoje levo krilo, a sam Bajden je insistirao na neradikalnoj, tzv. umerenoj poruci glasačima.
Bajdenov put je izgubio uverljivost
To je bilo najočitije kada se Bajden, u jeku krize prouzrokovane kovidom-19, usprotivio uvođenju opšte zdravstvene zaštite, kao i smanjenju izdataka za policiju – što je bio zahtev borbenog BLM pokreta, u odgovoru na sistemsku nepravdu američke policije prema ubijenim Afroamerikancima/kama.
Bajden je pravi primer samosvesnog kandidata ekstremnog centra. On se zalaže za dvopartijski kompromis – pre izbora Kamale Haris kao takmaca za američku potpredsednicu, rekao je da bi bio spreman da izabere i republikanskog kandidata. Podržao je američku vojnu intervenciju na Balkanu tokom devedesetih, kao i rezoluciju na osnovu koje su SAD i Ujedinjeno Kraljevstvo izvršili invaziju na Irak.
Takođe, Bajden se zalaže za ekonomske mere koje idu na ruku Vol stritu, za što bržu deindustrijalizaciju, kao i za produžavanje radnog dana kako bi Amerikanke i Amerikanci danas proizvodili istu količinu novca kao i pre četrdeset godina. On je „do koske“ neoliberal i verovatno će mu biti pravo zadovoljstvo da sarađuje sa tzv. umerenim republikancima kako bi zajedno progurali što tvrđu neoliberalnu agendu u SAD.
S podjednakim, ako ne i većim zadovoljstvom će se upustiti u obnovu jedinstva dveju partija kako bi popravio globalni status SAD i vratio im titulu globalnog hegemona. To će uraditi tako što će razmekšati one transatlantske odnose koje je Tramp prethodno pogoršao; nastaviće da vodi Trampovu tvrdokornu političku liniju spram Kine; a verovatno neće prezati ni od upotrebe vojnih snaga, koje su se toliko puta dosad pokazale kao uspešno sredstvo za sprovođenje američkih spoljnopolitičkih ciljeva – zaogrnutih u navodno uzvišene, humanitarne i demokratske motive.
Bajden će sve to uraditi u nadi da će uspeti da obnovi predtrampovski status quo. Međutim, trampizam nikud ne ide i Bajden će vrlo brzo shvatiti da je njegova politika od starta osuđena na propast. Desnica će vrlo verovatno nastaviti da jača i radikalizuje se. Nastaviće se i rasistički napadi, a podrška Bajdenu će se topiti sa svakim narednim neoliberalnim napadom na životni standard Amerikanki i Amerikanaca.
Američka levica će, kao i mnoštvo ljudi širom sveta, pozdraviti Trampov silazak s vlasti – ali Bajden neće osigurati odlazak trampizma s političke scene. Bajden je, zapravo, deo problema jer reprodukuje neuspešnu politiku koja je i dovela do Trampovog uspona.
Potreba za nezavisnom, socijalističkom levicom
Levica će morati da se nezavisno mobiliše kako bi osigurala da Tramp ne pokrade izbore. Moraće da izgradi svoju mobilizaciju odozdo i nezavisno od državne mašinerije demokrata. Samo takvo organizovanje može da dâ levici manevarski prostor za borbu kako protiv Bajdena (ukoliko zaista preuzme vlast), tako i protiv američke desnice, koja ostaje tu gde jeste.
To nije lak zadatak, zbog čega će mnogi biti skloni tome da nastave paralelnu političku borbu i unutar Demokratske partije. Ali ovo je Sizifov posao – centristički demokratski političari u Beloj kući već su počeli da upiru prstom u levlje kandidate/kinje jer je, navodno, njihovo „preterano levičarenje“ koštalo Demokratsku partiju mandata koje je osvojila 2018. godine.
Nade da će se Demokratska partija u SAD okrenuti socijalizmu još su bleđe od sličnih nada koje su neki delovi levice gajili po pitanju britanskih laburista. Već smo videli ograničenja takve strategije – čak i u bitno drugačijoj britanskoj situaciji, gde je Džeremi Korbin bio za kormilom Laburističke partije, a sindikati tradicionalno imaju snažniji uticaj na unutarpartijske debate i odluke nego što je to slučaj u SAD.
Zapravo ćemo posvedočiti još snažnijem napadu centrističkih snaga na levicu s obe strane Atlantika. Ovo pak na duge staze samo doprinosi usponu desnice, budući da centrističke snage u periodima između izbora posvećuju malo energije borbi protiv desnice – štaviše, često usvajaju njena gledišta u duboko pogrešnom uverenju da će to neutralizovati krajnju desnicu.
U okviru ove antilevičarske ofanzive ćemo slušati nepotkrepljene „argumente“ da je Bajden osvojio ona mesta koja Sanders, da je (bio) kandidat Demokratske partije, ne bi. Ali ta debata skreće našu pažnju s ključne poente: izbori koji će se održati za četiri godine nisu glavna stvar.
Ono što je sada glavno je da Bajdenova centristička politika neće značajno umanjiti patnje običnih Amerikanki i Amerikanaca – a suprotstavljanje desnici na ulicama mora da počne odmah.
Za razliku od Bajdenovih demokrata, levica poseduje i metode kojima će američkom narodu obezbediti ono što mu je potrebno, kao i masovni pokret spreman da se bori za takve promene.
Nova, masovna socijalistička partija u SAD zaista predstavlja opipljivu mogućnost. Klice te partije posejane su kroz pokret Occupy!, proklijale su tokom dve Sandersove kampanje za predsedničku kandidaturu i razrasle se u vidu Demokratskih socijalista Amerike (DSA), BLM pokreta, kao i mnoštva radničkih štrajkova koji su od početka pandemije potresli SAD.
Takva, nova partija, koja ne bi bila sputana mašinerijom Demokratske partije i njenom odanošću krupnom biznisu i sistemu, mogla bi odlučnije da doprinese izgradnji pokretâ protiv imperijalističkog rata, rasističkog nasilja i neoliberalnog kapitalizma. Mogla bi da u prvi plan istakne sada preko potrebnu borbu za zdravstvo, životnu sredinu i dobre poslove.
Time bi mogla da sroza samopouzdanje koje desnica trenutno ima, a da, naprotiv, ojača samopouzdanje mnogih ljudi koji su se na ovim izborima opredelili za Bajdena jer nisu imali bolju alternativu. Mogla bi, drugim rečima, da „matira“ desnicu i da na svoju stranu privoli trenutne podržavaoce/teljke demokrata.
Umesto da se tempira za izbore 2024. ili 2028. godine, nova partija bi mogla da u potpunosti preokrene pristup politici i posveti se klasno utemeljenoj vanparlamentarnoj borbi. Time bi doprinela popularizaciji socijalističkih ideja kao nasušno potrebnog „trećeg pola“ u američkom političkom životu.