Pre nekoliko nedelja preneli smo saopštenje grupe „Ženska solidarnost“ koja je odreagovala na emisiju na televiziji Hepi čiji su učesnici – ginekolog Vanja Milošević, frizerka Milena Vasilev, teoretičar zavere Miroljub Petrović i rijaliti zvezda Jelena Golubović – sa voditeljkom Jovanom Jakić Grgurević razgovarali o postupku abortusa, pravu na abortus i njegovoj eventualnoj zabrani u Srbiji, iznoseći niz netačnih i manipulativnih podataka s ciljem delegitimizacije abortusa. Nakon objavljivanja ovog saopštenja, Ženska solidarnost uputila je i pismo Institutu za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“, zahtevajući da Institut demantuje neistinite podatke o navodno vrtoglavom broju abortusa koji se na godišnjem nivou izvrše u Srbiji. „Batut“ nije objavio javni demanti, ali u odgovoru Ženskoj solidarnosti jeste potvrdio ono na čemu je više od stotinu potpisnica pisma insistiralo: realna slika o abortusima u Srbiji daleko je od njene iskrivljene medijske reprezentacije.
Imajući u vidu da „Batut“ objavljuje Zdravstveno-statistički godišnjak, čija su izdanja dostupna svakome ko ima pristup internetu, postavlja se pitanje kome je u interesu da manipuliše lako proverljivim brojkama. A manipulacije su zbilja groteskne.
Ako se prelistaju godišnjaci za period 2008–2018. godine (i dalje nisu objavljeni podaci za prošlu godinu), može se zapaziti nekoliko osnovnih trendova. Prvo, broj porođaja u odnosu na broj pobačaja iz godine u godinu raste: u proseku se obavi 3,5 puta više porođaja nego pobačaja. Pritom treba uzeti u obzir da je broj rođenih beba uvek veći od zabeležnog broja porođaja (zbog blizanačkih i drugih trudnoća kada žena rodi više od jednog deteta), kao i da se u pobačaje ubrajaju ne samo oni na zahtev žene već i spontani pobačaji. Drugim rečima, odnos između broja (živorođene) dece i broja abortusa na zahtev žene izgledno je i veći od prosečnih 3,5 za posmatrani period.
Drugo, postoji stabilan obrazac da abortuse najčešće izvršavaju žene koje već imaju dvoje dece. U proseku su 37,4% svih na zahtev izvršenih abortusa 2008–2018. godine izvršile majke koje već imaju dva deteta; manje od trećine (26%) svih na zahtev izvršenih abortusa u ovom periodu „otpada“ na žene koje nikada nisu rađale.
Treće, postoji stabilan obrazac i kada su u pitanju godine žena koje izvrše abortus. U posmatranom periodu su gotovo polovinu (47,05%) svih abortusa (na zahtev) izvršile žene starosti od 25 do 34 godine; svega su 4,1% abortusa u ovom periodu izvršile žene mlađe od 20 godina.
Zašto je bitno da znamo ove podatke? Zato što ih u javnosti, počev od Vladinih ministarstava za nacionalno upravljanje matericom (nekada se zvalo Ministarstvo za demografiju i populacionu politiku, a od ovogodišnjeg sastava Vlade zove se Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju), preko nebrojenih senzacionalističkih (navodno informativnih, suštinski tabloidnih) medija, potom glasila različitih konzervativnih, desničarskih organizacija i institucija, pa sve do lekarki i lekara čija bi specijalizacija podrazumevala da se primarno brinu za žensko zdravlje a ne za „zdravlje nacije“ – nećemo čuti.
Od njih ćemo čuti, kao npr. od ginekologa Miloševića u emisiji na Hepiju, da se u Srbiji, „prema izveštaju Batuta, dnevno izvrši 500 abortusa“. Bilo bi zanimljivo videti na koji Batutov izveštaj doktor misli, jer se nijedan od Batutovih godišnjih izveštaja ni izbliza ne približava brojci od 183.000 abortusa, koliko bi ih bilo da se svakog dana izvrši po 500. Prošle godine su na zahtev žena (dakle, ne računajući spontane pobačaje) izvršena 9982 abortusa, od ukupno zabeleženih 14.079 prekida trudnoće.
Bivša ministarka bez portfelja za demografiju i populacionu politiku, Slavica Đukić Dejanović, otišla je još dalje u nepotkrepljenim navodima o godišnjem broju abortusa u Srbiji, izjavivši 2018. godine da se „godišnje obavi oko 250.000 abortusa iako se prijavi 10 puta manje“. Već godinama ostaje nespoznatljivo iz kojih to „nekih istraživanja“, „nezvaničnih izvora“, a kamoli „zvaničnih statistika“ pojave poput Slavice Đukić Dejanović, Vanje Miloševića i sličnih protivnika informisanosti i odlučivanja žena o svom reproduktivnom zdravlju zapravo izvlače ove „podatke“ kojima svesno obmanjuju javnost.
Još jedna od često ponavljanih laži je i ta da u Srbiji postoji svojevrsna epidemija maloletničkih prekida trudnoće. Standardno, bez ikakvih izvora na koje bi se upućivalo, govori se o hiljadama, pa i desetinama hiljada maloletnica koje godišnje izvrše abortus. Verovatno je baš iz tog razloga i emisija na Hepiju odlučila da dalje medijski eksploatiše „nesvakidašnju ljubavnu priču“ Milene Vasilev, mlade žene koja se u svog sadašnjeg muža zaljubila kada je imala 12 godina, a neposredno pred kraj srednje škole iznela je svoju maloletničku trudnoću i rodila ćerku. U moru jezivih lažnih podataka o abortusu koji su u emisiji izneti, mora da postoji i svetli primer na koji će se devojčice i devojke u Srbiji ugledati.
Srbija je zemlja u kojoj je, zahvaljujući nasleđu progresivnog zakonodavstva iz jugoslovenskog vremena, abortus ne samo legalan već predstavlja i Ustavom zagarantovano pravo. To, međutim, nipošto ne znači da će napadi na sposobnost žena da odlučuju o svom reproduktivnom zdravlju i životnim prilikama stati – bilo da su u pitanju blatantne laži o abortusu ili perfidniji mehanizmi stigmatizacije pobačaja i prisiljavanja žena da iznose neželjene trudnoće.
Zato je značajna reakcija Batuta na pismo Ženske solidarnosti – jer nam pokazuje da smo mi te koje imamo moć da se suprotstavimo mračnjačkim politikama države, Crkve i različitih konzervativnih aktera. Slobodno odlučivanje o rađanju – ili pak nerađanju – preduslov je ravnopravnog učešća žena u političkom životu. A budući da žene čine barem polovinu radničke klase širom sveta, naš politički angažman od presudnog je značaja za uspeh radničke borbe. Što smo manje sputane okovima onih snaga koje našu biološku mogućnost da zatrudnimo prevode u „sudbinu“ da se, po svaku cenu, „ostvarimo“ kao majke, to smo više kadre da se posvetimo revolucionarnoj borbi za samooslobođenje.