Trećem protestu „Srbija protiv nasilja“ pridružili su se, uz ovacije, samoorganizovani radnici „Jedinstva Kolubara“. U pitanju je radno telo koje su radnici Elektroprivrede Srbije osnovali sa idejom da prevaziđu postojeće sindikalne podele i uspešno se suprotstave privatizaciji EPS-a. Dok smo zajedno blokirali auto-put na mostu Gazela u Beogradu, razgovarali smo sa nekoliko radnika o njihovom kolektivu, zahtevima i državnim malverzacijama koje EPS dovode na rub propasti. Intervju je objavljen u šestom broju našeg lista Kontranapad.
M21 (Marks21): Možete li nam reći nešto o tome kako ste se organizovali?
R1 (prvi radnik): Pokrenuli smo se zbog podele Sindikata „Kolubara“ na dve frakcije. To traje već treću godinu, od 2020. Verovatno je vlast imala udela u podeli, kako bi razjedinili radnike.
Obe frakcije su praktično nelegitimne. Da vam dam jedan primer: sindikat je u novembru organizovao izbore. Jedna frakcija ih je održala 14, a druga 25. novembra. A to je ista sindikalna organizacija! Mimo svakog pravila…
Ja sam jedan od inicijatora Radnog tela „Jedinstvo Kolubara“. Okupio sam naše kolege, i one koje sam znao, i one koje nisam. Zaključili smo da je red da stanemo frakcijskim podelama na put. Na prvom sastanku smo razmatrali kako to da uradimo: da tražimo da se povuku, raspišemo peticiju, zahtevamo legitimne izbore…
Međutim, desilo se to da je EPS pretvoren iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo. Tada smo se okrenuli protestima. Održali smo dva. Prvi je bio uspešan, okupio je oko 2000 ljudi. Drugi nije ispunio naša očekivanja; tada smo blokirali magistralu u Lazarevcu, kod jezera Očaga. Slali smo imejlove nadležnim ministarstvima… Na drugom protestu nismo dobili ništa. Još nas je vlast nazvala tifusarima… Omalovažavali su nas.
M21: Koje ste zahteve uputili ministarstvima?
R1: Prvi zahtev je, naravno, bio zaustavljanje prelaska EPS-a iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo. Drugi je bio ostavka ministarke rudarstva i energetike, Dubravke Đedović. Treći je bio primanje radnika Pro Tent-a za stalno, jer su oni dugi niz godina primali manje plate od radnika „Kolubare“. Ti ljudi rade iste poslove, a imaju 30–40% manju platu. „Kolubara“ ih iznajmljuje na osnovu privremenih ugovora. Oni ne mogu da zasnuju porodicu, ne mogu da zasnuju radni odnos… Četvrti zahtev nam je bio raspuštanje Sindikata „Kolubara“ i organizovanje novih izbora, pa ko pobedi – pobedi. Nama je u planu nov sindikat.
M21: Šta je prethodilo pretvaranju EPS-a u akcionarsko društvo? Znamo i po drugim javnim preduzećima da ih vlast prvo sama upropasti, a onda kaže da je privatizacija jedino rešenje.
R2 (drugi radnik): Naravno. To je nešto što je godinama tinjalo. Na primer, radna mesta su se popunjavala preko trgovine uticajem. Zaposle nekome dete, i kažu mu: „Ti si mi dužan.“ Ne možete ni da shvatite koliko je ljudi zaposleno tako…
Takođe, Vučić je svojevremeno postavio Milorada Grčića na čelo EPS-a. Grčić je svojim neznanjem i postavljanjem loših kadrova na vodeća mesta u EPS-u napravio veliku štetu. Sećate se havarija? Stvorio je takve uslove da se havarije dese. Jednostavno, kada godinama imate loše kadrove, jedan problem se samo nadovezuje na drugi.
Evo po kom principu to funkcioniše. Vučić se, na primer, obrati Ujedinjenim Arapskim Emiratima za kredit. Oni kažu: „Pa dobro, videćemo“. Onda sednu da razmisle šta je njima potrebno. Kažu: „Aha, PKB, najveći poljoprivredni kombinat… Nema problema, daćemo vam 10 milijardi kredita, ali hoćemo PKB.“ I tako je Al Dahra došla u posed PKB-a! Vučić stalno obećava nekome nešto – tako je i sad sa EPS-om.
To je kao da vi pozajmite usisivač svojoj komšinici, ona ga pokvari, i umesto da vam plati popravku, ona ga uzme, rasturi u delove i proda na buvljaku. To se trenutno dešava sa Elektroprivredom.
R3 (treći radnik): Kada su prevodili EPS iz javnog preduzeća u akcionarsko društvo, prvo su izbacili stavke iz Statuta preduzeća koje kažu da imovina EPS-a ne može da se otuđi. Onda je izbačena stavka koja predviđa da EPS, pored proizvodnje struje, može da se bavi i trgovinom. Mi trenutno u Srbiji imamo 53 firme koje se bave trgovinom struje. Naravno, sve su tajkunske – drže ih Vuk Hamović i takva ekipa. To bi značilo da EPS neće imati prioritet kao snabdevač građana strujom, nego će to raditi ovi drugi trgovci.
M21: Kako bi se to odrazilo na građane?
R3: Cena struje za ovu godinu je već porasla 24%. Sledeće godine će porasti za 20%. A onda ćemo gledati šta dalje… Zato smo i probali da animiramo prvenstveno naše kolege iz „Kolubare“, pa kolege iz EPS-a, pa i same građane.
R2: Planirana cena struje je 120–150 evra po domaćinstvu. To je evropska cena, što je za naš standard apsolutno nenormalno. Ali to je nalog MMF-a. Da vam objasnim o čemu se radi: firme se sele u zemlje gde je struja jeftinija, kao što su Italija i Španija. Kada bi kod nas održali evropsku cenu struje, ovde ne bi dolazile fabrike iz Evropske unije. Ali ako smanjimo cenu struje – što realno možemo, jer proizvodimo 30% viška – mi dolazimo u situaciju da strane firme dolaze kod nas, i to bez subvencionisanja radnih mesta, kao što je dosad bio slučaj. I mi bujamo. Postajemo nešto kao „mala Švajcarska“.
Postoji i drugi plan. Kapital koji se ostvari u doglednom periodu, recimo, stvaranjem električne energije od uglja, može da se uloži u solarne panele, pa da ljudi otplaćuju godinama. Znate, mi postajemo mnogo jaka energetska kompanija. Zato je bitno da sačuvamo EPS kao javno preduzeće.
M21: Dakle, zato sada država hoće da ga proda?