Dve nezapamćene tragedije koje su potresle naše društvo početkom maja, te reakcija države na masovna ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar“ i u Mladenovcu, pokrenuli su talas masovnog nezadovoljstva koji ne jenjava. Treći protest „Srbija protiv nasilja“ je, prema preliminarnim procenama, najveći protest održan u Beogradu još od Petooktobarske revolucije. Sama činjenica brojnosti predstavlja kost u grlu za režim Aleksandra Vučića, koji neumorno, ali sve neubedljivije, upreže svoju medijsku i stranačku mašineriju ne bi li očuvao sliku svoje snage i stabilnosti.
Kao organizacija koja aktivno učestvuje u tekućim protestima, odlučili smo da objavimo tekst o odnosu revolucionarne levice prema masovnim pokretima, nastao u vreme pokreta protiv Rio Tinta i štampan u trećem broju našeg lista Kontranapad. Objavljujemo ga i kao odgovor na cinizam u redovima domaće levice, čiji nemali deo otpisuje masovne pokrete, mogućnost promene i sopstveni doprinos borbi za bolji svet. Takvu strategiju smatramo pogubnom za svakoga ko teži promeni sistema, a ne njegovom očuvanju. Nudimo joj alternativu i pozivamo vas da nam se pridružite u organizovanju za radikalne promene.
Velika je verovatnoća da ste ovaj broj Kontranapada kupili na protestu ili nekom događaju direktno vezanom za društvene borbe. Čak i ukoliko to nije slučaj, osoba koja vam je prodala Kontranapad gotovo je izvesno sa vama pričala o društvenim borbama koje se u Srbiji vode – borbi protiv Rio Tinta, sindikalnim ili lokalnim inicijativama – i pozvala vas da se zajedno sa nama u njih uključite. Ovo nije samo metod prodaje časopisa, već deo šire političke strategije. Tu strategiju nazivamo intervencionizam, a on je jedan od centralnih principa uspešnog socijalističkog organizovanja, naročito važan za našu organizaciju.
Šta je intervencionizam?
Ukratko rečeno, intervencionizam je metod političkog organizovanja. U njegovoj osnovi je uverenje da je unošenje određene ideje među ljude u toku društvene borbe najbolji način da se ta ideja uspešno proširi. U konkretnom slučaju, to znači da mi verujemo da revolucionarna levica u Srbiji neće postati masovna snaga tako što će se baviti isključivo ili primarno propagandnim radom, već samo ukoliko se sve njene aktivnosti, pa i one propagandne, vode sa ciljem jačanja realnih društvenih pokreta. To ne moraju uvek biti masovni pokreti koji okupljaju hiljade ili desetine hiljada ljudi, već i borba zaposlenih za veće plate na radnom mestu, studenata za bolje uslove studiranja, komšiluka protiv urušavanja kvaliteta života…
Borba je ključan pojam. Čovečanstvo je u kapitalizmu podeljeno na dve glavne klase – vladajuću i radničku (mi marksisti i marksistkinje ih često nazivamo buržoazija i proletarijat). Te dve klase su u stalnom sukobu oko toga koliki će deo ukupne vrednosti proizvedene u društvu pripasti jednoj ili drugoj i većina društvenih borbi na neki način je vezana za taj sukob. Naravno, to nije fer borba i buržoazija je za sada u velikoj prednosti, naročito poslednjih nekoliko decenija. Ona na svojoj strani ima moćno oružje: državu, celokupni politički sistem, sudove, policiju, vojsku, kao i mnoge, mnoge druge institucije, strukture i aktere. Njoj takođe pomaže i vladajuća ideologija, odnosno set ideja koji služi tome da održava radničku klasu podeljenom, pasivnom i poslušnom. Neke od tih ideja su relativno providne i slabo rasprostranjene u radničkoj klasi; neke su mnogo zastupljenije, žilavije, i opasnije.
To nas vraća na društvene borbe. Društvene borbe su periodi snažnije političke zaoštrenosti kada sistem nije u stanju da funkcioniše „normalno“ i kada izvestan broj ljudi pokušava da promeni postojeće stanje (ili makar izrazi svoje nezadovoljstvo). Takvi periodi zaoštrenosti nose mogućnost da ljudima pokažu kako društvo zaista funkcioniše i pomognu im da se oslobode vladajuće ideologije. Na primer, masovni protesti protiv najavljenog policijskog časa i represivnih mera iz jula 2020. godine su zbog brutalnog policijskog nasilja koje je država koristila protiv učesnika i učesnica protesta doprineli tome da veliki broj ljudi prestane da posmatra policiju kao „čuvare javnog reda i mira“ ili „branioce naroda“ i počne da ih vidi kao pesnicu koju vlast koristi da razbija pokrete koji mogu da je ugroze. To je bila jedna od poenti koje smo mi pokušavali da proširimo svojom intervencijom u tom pokretu. Naravno, socijalisti i socijalistkinje nisu jedini koji intervenišu u pokretima, mada smo po pravilu jedini koji to otvoreno priznaju.
Na primeru pomenutog pokreta vidimo da su u njemu, između ostalih, bile prisutne i liberalne struje koje su policijsko nasilje i sukob sa demonstrantima videle isključivo kao posledicu delovanja ubačenih provokatora, a ne kao izraz glavne društvene funkcije policije. Njihova intervencija, oličena u sloganu „Sedi, ne nasedaj“, podelila je pokret napola, a nije ponudila jasnu viziju kako da on ostvari svoje ciljeve. Kao rezultat, demonstracije su izgubile svoj momenat sile i ubrzo zgasnule. To najčešće i jeste sudbina masovnih pokreta u kojima glavnu reč vode političke snage koje šire vladajuću ideologiju, bilo da se radi o nacionalizmu, liberalizmu, ili nekoj drugoj formi.
Dva fronta
Masovni pokreti izbijaju u trenucima kada određeni povod izazove eksploziju nagomilanog besa. Oni su izraz težnje svih svojih učesnika i učesnica, i svih onih koji ih podržavaju, za promenom odnosa snaga u društvu. Intervencionizam kao strategija prepoznaje tu činjenicu. Uspešna intervencija za socijaliste i socijalistkinje jeste ona koja na neki način menja odnos snaga u društvu u prilog radničkoj klasi i svim potlačenim. U najboljem slučaju, to znači uspeh društvenog pokreta – situacije u kojima uspemo da nateramo „drugu stranu“ da pristane na naše zahteve i ispuni ih, jer se plaši da bi u suprotnom izgubila mnogo više. Na primer, uspešan štrajk u firmi, koji dovodi do povećanja plata, znači da zaposleni u toj firmi sada znaju da ako se organizuju i budu istrajni mogu direktno da poboljšaju svoj položaj i živote. Tu takođe vidimo da najbolja intervencija dolazi „iznutra“ – tako što smo sastavni deo pokreta – a ne „od spolja“, tako što savetujemo bez učešća.
S druge strane, svi vrlo dobro znamo da se većina društvenih borbi, nažalost, završava neuspehom ili mlakim kompromisima. Da li to znači da treba intervenisati samo u onim borbama za koje je gotovo izvesno da će pobediti? Nipošto. Prvo, jer je moguće donekle promeniti odnos snaga i intervencijom u borbe koje se završe porazom. Može se desiti da iskustvo borbe, uprkos porazu, motiviše određeni broj ljudi da nastave da se bave pitanjem oko kog su se borili i izgubili. Dakle, i takvo iskustvo može da dovede do stvaranja novih struktura i aktera u politici.
Na primer, Združena akcija Krov nad glavom nastala je upravo kao odgovor na nesposobnost slabo organizovanih i loše koordinisanih aktivista i aktivistkinja da spreče privatne izvršitelje da isteruju ljude iz domova. Intervencija levice u borbe koje su se u prvim godinama završavale češće porazom nego pobedom omogućila je stvaranje organizacije koja je promenila odnos snaga i odbranila mnoge ljude od beskućništva.
Drugo, ponekad će adekvatna politička intervencija biti razlika između pobede i poraza (ili kompromisa). Poenta svakog pokreta je da ostvari određeni politički cilj. Mnoge struje u pokretu će nuditi najrazličitije metode kako da se taj cilj ostvari. Neki od metoda biće relativno kompatibilni, neki međusobno isključivi. To znači da, pored borbe koja se vodi protiv zajedničkog neprijatelja pokreta, postoji i borba unutar pokreta za smer u kome će se on razvijati. Setimo se pokreta nastalog na zimu 2018/2019. godine, poznatog pod imenom #1od5miliona. Naša intervencija sa Levim blokom tada je bila sažeta u provokativnoj paroli „Vučić, Đilas – ista govna“. Cilj te intervencije bio je da pokaže da postoji jasan kontinuitet neoliberalne politike između režima Demokratske stranke (Đilas) i režima Srpske napredne stranke (Vučić). Ova intervencija dovela nas je u otvoreni sukob sa aktivistima partija mejnstrim opozicije, koji su smatrali da su oni jedini čiji glas legitimno može da se čuje u pokretu, do te mere da su fizički napadali naš blok. Tom prilikom su nas nadjačali i istisnuli, ali njihova intervencija (koja se, ironijom sudbine, svodi samo na to da Vučić i Đilas nisu isti) odvukla je pokret u ćorsokak i on se ugasio, nakon više meseci jalovih šetnji sa sve manje i manje učesnika i učesnica.
Sektašenje i prirepaštvo
Intervencionizam je zahtevna strategija. Da bi se uspešno sprovodila, potrebna je organizacija koja je svim svojim bićem uronjena u društvena dešavanja i koja je u stanju da prilagođava svoje dnevne taktike brzim promenama raspoloženja i dinamike borbe između vladajuće klase i potlačenih društvenih aktera (na prvom mestu, radničke klase). Brojne leve organizacije digle su ruke od intervencionizma ili su ga u praksi iskvarile. Dva problema koja se najčešće javljaju su sektaštvo i prirepaštvo. Sektaštvo je ona greška koja nastaje kada bilo koja individualna organizacija smatra da su njeni partikularni ciljevi bitniji od ciljeva pokreta u kome učestvuje. U praksi, sektaštvo može da se ogleda u učešću određene organizacije u nekom pokretu samo sa ciljem regrutovanja novih članova, bez angažmana u smeru ostvarivanja ciljeva pokreta. Takve organizacije će najčešće kritikovati pokrete kao „nedobačene“ ili „nebitne“ i pozivati ljude sa kojima su stupile u kontakt da se bave „bitnim“ pitanjima (poput revolucije). U praksi, međutim, to znači da najborbeniji ljudi u pokretu, oni koji vide kako je on vezan za klasnu borbu, bivaju iščupani iz njega i njihova energija prestaje da se ulaže u ostvarenje onih ciljeva koji mogu pomoći da se odnos snaga između vladajuće i radničke klase kvalitativno promeni na štetu buržoazije. Drugi oblik sektašenja jeste odbijanje saradnje sa drugim levim organizacijama koje dele isti konkretni cilj.
Prirepaštvo je slika u ogledalu sektaštva. Ako socijalističke organizacije koje prave sektašku grešku sebe smatraju bitnijima od pokreta, prirepaši pokret smatraju bitnijim od socijalističke politike. Oni će, na primer, dati sve od sebe da propagiraju spontano nastale slogane pokreta ili će ignorisati razlike između različitih struja u njemu, smatrajući da je jedinstvo pokreta po svaku cenu bitnije od bilo kakvog principa. Takvo postavljanje znači odustajanje od intervencije i otvaranje prostora drugim, najčešće desnim ili liberalnim strujama, da lakše šire svoj uticaj i vode pokrete u neuspehe ili kompromise.
Udarati iznad svoje kategorije
Ispravno sprovođena strategija intervencionizma spaja kratkoročni interes zajedničke borbe u pokretu sa srednjoročnim ciljem izgradnje socijalističke organizacije. Mi želimo da sarađujemo sa što širim spektrom ljudi koji žele da ostvare cilj pokreta, ali i da sa njima otvoreno diskutujemo o sopstvenim, socijalističkim metodima borbe. Takođe, želimo da sve borbene ljude u pokretu uvlačimo u širu borbu za pravednije društvo i da im pomažemo da uvide da se ogromna većina društvenih problema protiv kojih se bore može dugoročno rešiti samo rušenjem kapitalizma.
Marks21 nije velika organizacija, ali strategija intervencionizma omogućava nam da u ključnim trenucima imamo uticaj koji ne bi trebalo da je moguć za organizaciju naše veličine. Jasnoća političke linije koju se trudimo da nudimo svom članstvu i simpatizerima i simpatizerkama otvorila nam je mogućnost da se obraćamo ogromnom broju ljudi koji traže političku alternativu postojećem sistemu. Svaka uspešna intervencija otvaraće sve više mogućnosti i uvlačiti sve više ljudi u revolucionarnu socijalističku politiku. Nadamo se da smo vas do sada već dovoljno ubedili da nam se javite i uključite se u rad; u protivnom, sigurni smo da ćemo vremenom u tome uspeti. Vidimo se na ulicama i u borbama!