Strašno nasilje koje se u Srbiji odigralo ovog meseca, kao i sramotna reakcija vlasti na novonastalu situaciju, izrodili su verovatno najmasovnije proteste u Beogradu u poslednjih 20 godina. Inspirisani parolom koja savršeno opisuje masovno raspoloženje, „Sad sve mora da stane!“, preko dvadeset hiljada ljudi u Beogradu i još više hiljada u drugim gradovima izašlo je na ulice da izrazi svoj bes i ogorčenost, ali i da podeli tugu sa drugima.
Prošla dva protesta mnogima su vratili nadu da su promene u društvu moguće i da postoji volja u masama da se one dogode. Sada je bitno postaviti pitanje, „Kako dalje?“
Najozbiljniji izazov sa kojim će se ovaj pokret suočiti je, naravno, mobilizacija koju SNS-ov režim pokušava da organizuje u petak, 26. maja. S tim u vezi bitno je imati na umu dve stvari. Prvo, koliko god ljudi Vučić uspe da dovede u Beograd tog dana, on će morati da uposli ogromnu snagu – da organizuje prevoz, logistiku, spiskove, ucene, mito, zastrašivanje… i sendviče. Nasuprot tom skupu, desetine hiljada ljudi već je izašlo na ulice vođeno i motivisano samo željom da se sistemu ne dozvoli da pređe preko masovnog ubistva dece sa istom lakoćom sa kojom gazi sve one koji žive od svog rada. Svi znaju da su motivacija i borbeni moral najbitniji faktor u bilo kom okršaju. To je stvar koju ovaj pokret ima, a SNS-ov kontraskup sigurno ne.
Drugo, da bismo zaista promenili sistem, moramo dopreti i do velikog dela radničke klase koji će usled ucene, straha ili pogrešnih ideja izaći na SNS-ov miting. Da bismo mogli da dopremo do njih, moramo im pokazati da postoji alternativa – ne samo Vučiću kao ličnosti i SNS-u kao partiji, već i politici koju oni sprovode, a koja je ista već 30 godina.
Kako bismo izgradili stvarnu alternativu, moramo otići korak dalje od trenutnih zahteva. Zagovaranjem zabrane bilo kakvih sadržaja u medijima, mi zapravo zahtevamo da država sebi da dodatna ovlašćenja za medijsku cenzuru. Već vidimo kako režim optužuje ovaj pokret i sve koji su mu izrazili javnu podršku da šire nasilje. Ne rizikujemo li da državi damo pravo da zabrani javno pozivanje na protest kao „nasilni sadržaj“?
Nasilje nije pitanje lošeg vaspitanja ili modni trend, pa da se rešenje sastoji samo u pronalaženju boljih uzora, kako misle oni koji iskreno veruju u ovaj zahtev. Nasilje je nametanje svoje volje drugima. Takođe, nije svako nasilje isto. Šta je nasilnije: tuča u školskom dvorištu ili sistem izvršitelja koji izbacuje ljude iz domova i pretvara ih u beskućnike? Psovanje na televiziji ili komunalna policija koja teroriše najsiromašnije ljude u našem društvu kada pokušavaju da prodaju sitnice na pijaci ili ulici bez dozvole? Prosečan rijaliti program ili poslodavci koji su toliko bahati da desetine ljudi godišnje umre na radu? Hoće li ovaj zahtev ikako uticati na smanjenje ovog drugog, sistemskog nasilja? Naravno da ne!
Zahtev za vanrednom sednicom Skupštine takođe nas je zakočio. To je pokušaj da se bavljenje ovim pitanjem ugura nazad sa ulice u usku i nesposobnu Skupštinu. On ide na ruku samo malom broju opozicionih političara, a ne ogromnom broju ljudi koji na proteste izlaze uprkos opoziciji, a ne zbog nje.
Slično je i sa zahtevom za smenom REM-a i Upravnog odbora RTS-a. Iako je svakako znak slabosti režima kada ga nateramo da baci nekog od svojih poltrona pod voz, odakle nam garancije da naslednici funkcionera koji daju ostavke neće nastaviti istu politiku onih koje odmene?
Kako smo uspeli da zaustavimo Rio Tinto 2021. godine? Masovnim blokadama auto-puta i drugih puteva! Tada smo stisnuli sistem tamo gde ga boli – ugrozili smo protok novca. Ako sada želimo da sve stane, to moramo i da tražimo. Da prestanu pritisci na školstvo! Da prestane ulaganje u policiju i druge represivne mere! Da stane politika u interesu stranih investitora i drugih krupnih kapitalista, koja gura obične ljude u bedu dok inflacija jede njihove ionako mizerne plate! Najbolji način da sve stane je da sistem zaustavimo i na radnim mestima. Štrajk je naše najjače oružje.
Videli smo da su poljoprivrednici izašli na puteve i blokirali ih! Videli smo da su isto uradili i radnici EPS-a! Sve te borbe moraju da se povezuju i grade ideju da je pravednije, solidarnije i humanije društvo moguće, te da se zajedno možemo izboriti za mnogo više od toga da jednu političku garnituru smenimo drugom.
Naš zajednički poklič je: „Sad sve mora da stane!“ Ostvarimo ga!
…
Pozivamo te da nam se pridružiš u petak, 19. maja od 18 h ispred Narodne skupštine u Beogradu.
Potraži naš transparent ili nam se javi unapred ukoliko želiš da izađemo na protest zajedno!