U noći između 25. i 26. maja u beogradskom parku Manjež, tokom protesta protiv zabrane kupovine alkohola posle 22h na teritoriji Beograda, nekoliko neo-nacista napalo je jednog antifašistu. Nakon prvog napada, neo-nacisti su produžili dalje samo da bi se nekoliko minuta kasnije vratili i ponovo napali. Policijska reakcija je po pravilu izostala, sve se završilo na njihovom dolasku i brzom odlasku iz parka, a napadnuti je završio u bolnici. Organizatori skupa se nisu oglasili povodom ovog incidenta.
Zašto je ovaj incident prošao nezapaženo, i kako je uopšte moglo da dođe do njega na skupu na koji su organizatori pozvali sve „da se lepo provedemo zajedno i da nastavimo sa širenjem dobrog vibe-a“? Odgovor je nedvosmisleno jasan – famozna „apolitičnost“, odnosno odsustvo bilo kakvog jasnog političkog stava, kojom se organizatori hvale, otvorila je vrata fašistima da zavode red. Kako i sami organizatori kažu u svom saopštenju: „Delimo se po supkulturama, muzici, hobijima, pogledima na svet, generacijama…“ Da li to znači da su organizatorima i fašisti dobrodošli, sve dok se slažu sa ciljem protesta?
Apolitičnost znači dopustiti fašistima da se fizičkom silom nametnu kao „šefovi“ na terenu, uostalom, onako kako to uvek i rade, tu bar nema iznenađenja. Danas je prebijen antifašista – sutra će to biti Romkinja, radnik u štrajku, musliman, Kinez ili lezbejka. To znači da će „apolitična politika“ dovesti do toga da oni koji strepe od čopora pijanih fašista prestanu da se pojavljuju na ovim skupovima. Nema „dobrog vajba“, nema šarenolikosti supkultura. Zato smatramo da je nužno pre narednog protesta jasno istaći da fašisti na njemu nisu dobrodošli.
Ipak, bilo bi pogrešno misliti da mi ne podržavamo ove skupove. Naprotiv, podržavamo ih od početka, zato što se protivimo represivnim merama gradske vlasti koja omladinu želi da umiri, znajući da ne može još dugo da vodi politiku otpuštanja, rezanja budžeta i zaduživanja.
Međutim, umesto da odbacujemo politiku, moramo početi da svesno vodimo politiku potlačenih – odnosno, da se organizujemo i da se borimo protiv srpske neoliberalne vlasti koja je odlučila da čitav teret krize svali na naša pleća i da nas do te mere pritisne da ne možemo da se pobunimo! Bez takve politike nema „širenja dobrog vajba“.
Ali, sam vajb nije dovoljan. Protesti moraju da se radikalizuju – izađimo na ulice, okupimo se ispred gradske skupštine, blokirajmo grad na neko vreme! Ako hoćemo žive i rastuće proteste onda ne smemo da sami sebe izolujemo u parkove dok grad spava, moramo biti na ulicama i svaki naredni put moramo da osvojimo nešto novo.
Ipak, ni to nije dovoljno – ova zabrana je samo simptom šire vladine politike. Oni se boje našeg besa i spremni su da urade sve da bi sprečili pobunu. Zato nam treba povezivanje svih pojedinačnih borbi – od studentskih i radničkih, preko antifašističkih i antiimperijalističkih, pa sve do ovih sada – u jedan jedinstveni i snažni antikapitalistički pokret koji bi se usprotivio sadašnjoj politici naše vlasti i ponudio alternativu sistemu.
Zato predlažemo da se na sledećem protestu izađe na ulice i jasno stavi do znanja da nećemo stati samo kod ove zabrane, već da smo spremni da ih sprečimo u otpuštanjima, smanjenju plata i podizanju poreza, uništavanju obrazovanja i kulture, održavanju NATO konferencije narednog meseca i svih drugih mera uperenih protiv siromašnih i obespravljenih.
Za politiku potlačenih protiv neoliberalne politike vlasti!
Za antifašizam i protiv državne represije!