O ogromnim – i inspirativnim – protestima koji su obeležili posetu Donalda Trampa Velikoj Britaniji s ostrva piše Vladimir Unkovski-Korica.
Pre nego što je stigao u zvaničnu posetu Velikoj Britaniji, Donald Tramp izjavio je da je zemlja u haosu. Možda je tražio način da se diplomatski izrazi.
Možda, pak, nije razumeo da je baš on dobar deo razloga za haos koji nastaje. Donalda Trampa dočekali su masovni protesti po svim većim gradovima zemlje – veći nego u bilo kojoj drugoj evropskoj zemlji gde je prethodno boravio.
Najveći protesti bili su u petak u Londonu. Na ulicama je bilo više od 250.000 ljudi. U Glazgovu 10.000. U Mančesteru i Šefildu po oko 4.000. Sutradan, u subotu, u Edinburgu je bilo više od 60.000 ljudi na protestu protiv njegovog prisustva u Škotskoj.
Ovo su, međutim, samo najveće među anti-Tramp demonstracijama u Britaniji. Uz njih, bilo je i mnogo lokalnih protesta. Izgleda da je ovaj nivo otpora prema njegovoj poseti bio neočekivan kako za njega, tako i za vladajuće konzervativce u Britaniji. Više stranih novina komentarisalo je da su ovo najmasovniji protesti još od 2003. godine, kada su održane velike demonstracije protiv invazije na Irak.
Pogrešna procena – i autogol britanskih vlasti
Vlasti Britanije očigledno su se nadale da će Trampovim dolaskom pokazati kako imaju čvrste i bitne saveznike u svetu, čak i nakon napuštanja Evropske unije. Međutim, glavni utisak nakon posete jeste da su Tramp i zvanični Vašington duboko nepopularni u Britaniji, što konzervativcima ne ide na ruku.
Britanija treba da napusti EU do 29. marta 2019. godine. Njena vlast zbog toga je u dubokoj krizi. Ekonomske elite nisu zadovoljne: 99 korporacija od glavnih 100 koje čine berzu (FTSE100) protive se izlasku Britanije iz EU. Međutim, ekonomske elite u raskolu su sa svojom tradicionalnom političkom partijom, konzervativcima, čije je članstvo za „Bregzit“.
U uobičajenim okolnostima, ekonomske elite napustile bi svoju glavnu partiju i okrenule se rezervnoj partiji vladajućeg poretka, laburistima. Problem leži u tome što Laburističku partiju sada vodi najlevlji lider u njenoj istoriji, Džeremi Korbin, što kvari planove elite. Parlamentarni predstavnici laburista stoje desnije od Korbina i žarko bi želeli da doprinesu sprečavanju „Bregzita“, ali još uvek nisu u prilici.
Zato su ekonomske elite pokušale da gurnu vođstvo konzervativaca ka blažoj varijanti „Bregzita“ (soft Brexit) – koja podrazumeva ostanak Britanije unutar jedinstvenog evropskog tržišta i carinske unije – i tako dolile ulje na vatru unutarpartijskog rata. Na sve to pojavljuje se Tramp, koji podržava tvrdu varijantu „Bregzita“ (hard Brexit) i Borisa Džonsona, glavnog rivala britanske premijerke i liderke konzervativaca Tereze Mej. Da sve bude još komičnije, bežeći pred protestima, Tramp jedva da odseda u britanskim gradovima.
Kontinuitet protesta
Visok nivo mobilizacija protiv Trampa odražava uspeh levice u Britaniji da održi antiratni pokret iz 2003. godine. Protiv svakog rata koji je britanska vlada vodila ili koji je podržavala organizovana je neka vrsta opozicione aktivnosti, bila ona mala ili velika. Širom zemlje održavaju su tribine, predstavnici/e pokreta pojavljuju se u svim medijima i izdaju se brojne antiratne publikacije.
Tako je vanparlamentarna levica uspela ne samo da održi prisustvo u javnoj raspravi, već i da utiče na javno mnjenje i menja ga u svoju korist. Da nije bilo ovog pokreta, pitanje je da li bi vladajuća klasa Britanije sada bila u ovolikoj krizi – jer je veliko pitanje da li bi Korbin uopšte postao lider laburista. Štaviše, da nije ostao deo pokreta, njegova pozicija bila bi oslabljena – dok je Mej išla ruku pod ruku s Trampom, Korbin se obratio masama u Londonu, kritikujući Trampovu šovinističku politiku.
No, vanparlamentarna levica imala je ne samo nacionalni, već i globalni uticaj. Vesti o velikim protestima u Britaniji odjeknule su i nadaleko izvan ostrva. Nigde drugde u Evropi nije bilo ovakvih protesta protiv Trampa, iako postoje velike parlamentarne leve partije. Razlika je očito delom vezana za uspeh vanparlamentarne levice u Britaniji da kroz široke frontove ostane mobilisana na kvalitativno višem nivou nego partnerske organizacije u kontinentalnoj Evropi.
Nivo protesta pokazao je i da stanovnici i stanovnice Britanije – navodno najprisnije američke saveznice u svetu – nisu uz vlast i uz spoljnu politiku podanosti Vašingtonu. To i SAD i Britaniji obara ugled u očima mnogih u Evropi i širom sveta. Nakon što je Tramp pokušao da natera saveznice u NATO-u da daju 33 milijarde dolara više u vojni budžet Alijanse, to samo može da doprinese jačanju antiimperijalističkih pokreta širom kontinenta.
Protest kao odskočna daska za levicu
Štaviše, Tramp je predsednik koji pokušava da ojača tvrdu desnicu u svetu. U Evropi mu, u poslednjih godinu i po dana, ne ide loše – ali hegemonija desnice možda je na najnižem nivou upravo u Britaniji. To opet pokazuje da je održavanje borbenosti na ulicama bitan element ne samo borbe protiv imperijalizma, već i protiv neoliberalnog autoritarizma u svim njegovim oblicima – od politika „štednje“ do rasizma.
Možda je ovo putovanje u Evropu početak kraja Trampovog uspona na svetskoj sceni – ali i simboličan početak kraja za sve njegove „mekše“ i „tvrđe“ saveznike u svetu, uključujući i jednog malog Aleksandra Vučića. Ako nas britanski pokret nečemu uči, uči nas da se, kao levica u Srbiji, damo na organizovanje otpora ne samo u parlamentu, već, prvenstveno, u širem društvu. Masovni protesti su prvi korak ka prevazilaženju atomizacije koju kapitalizam proizvodi. Njihovim organizovanjem iznova pronalazimo snagu na koju često zaboravljamo: našu – kolektivnu, klasnu – solidarnost.