14) Efekti rata će nastaviti da destabilizuju Balkan bar još jednu generaciju
Svakim danom kako rat traje, produbljuju se njegove posledice – čak i ne računajući užase NATO-ovog bombardovanja. Ukupni broj umrlih na Kosovu, u Crnoj Gori i Srbiji, poginulih usled akcija obeju strana, biće utvrđen tek kada posleratna istraživanja razveju propagandu. Ipak, deluje da će biti pozamašan.
Ako govorimo o fizičkom uništenju koje ga je pratilo, već je jasno da je ovaj rat regionu naneo veću štetu nego sva nacistička i saveznička bombardovanja tokom Drugog svetskog rata, te da je razorio ogroman deo ekonomske infrastrukture i u Srbiji i na Kosovu. „Kako u Iraku, tako i u Jugoslaviji. Svakim danom definicija ‘vojnih meta’ se neprimetno širi kako bi u sebe uključila stvari koje nam do sada nisu pale na pamet.“ – zapisao je jedan zapadni novinar koji je posmatrao rušenje.[1]
Prošli ratovi su dokazali da komunikacione i transportne mreže mogu da se obnove relativno brzo, a zapadnim građevinskim firmama već kreće voda na usta pri pomisli na ugovore koje će potpisati kada se bude počelo sa slanjem „pomoći“ na Balkan – pomoći koja će završiti u njihovim džepovima. Ovo ne važi za rekonstrukciju razorenih naftnih rafinerija, fabrika automobila, petrohemijskih postrojenja, fabrika mašina, ili, čak, uništene fabrike duvana. Ne važi ni za obnovu javnih ustanova, škola, bolnica i oštećenih stambenih objekata.
Potom je tu i problem izbeglica. Nema scenarija u kom će se značajan broj ljudi vratiti u domove iz kojih su pobegli. Tako nešto nije se desilo u Bosni i neće se desiti ni na Kosovu, čak iako NATO ispuni svoje najambicioznije ciljeve. U bosanskom slučaju, od kada je u decembru 1995. godine Dejtonski sporazum de facto podelio Bosnu i pretvorio je u UN/NATO protektorat, 75% od 2 miliona raseljenih lica nije se vratilo na svoja ognjišta. U Bosni postoje četiri glavna razloga koji otežavaju povratak: strah od progona u spornim krajevima, uništenje stambenih objekata koje se procenjuje na 60%, preostale nagazne mine kojih, prema nekim istraživanjima, ima 2 do 3 miliona i teška ekonomska situacija i visoka nezaposlenost zbog kojih je prihod po glavi stanovnika na dve trećine onog iz 1990. godine – i to delimično zahvaljujući stranoj pomoći – dok je industrijska proizvodnja na 20% nivoa iz 1990. Slični faktori postojaće i u slučaju Kosova. Neki ljudi će se vratiti svojim domovima. Neki drugi će se vratiti u tuđe kuće – moguće po gradovima – u okoline NATO baza, ili u nove kampove i prenatrpane slamove. Neki treći, možda čak desetine hiljada ljudi, ostaće u kampovima sa obe strane granice Kosova, na teritoriji novog, evropskog, „Pojasa Gaze“.[2]
Protektorat Kosovo koji će NATO stvoriti postaće novi izvor nestabilnosti. Na unutrašnjem planu, na njemu će svejedno živeti nezadovoljni Kosovari i Kosovarke – zarađujući za život koji im omogućuje zapadna darežljivost (u kom god obliku da bude postojala) tako što će opsluživati potrebe zapadnih vojnika stacioniranih u toj zemlji – svejedno ogorčeni zbog NATO-ove nevoljnosti da im pruži potpunu slobodu koju žele. Moguće da će postojati i mala populacija kosovskih Srba i Srpkinja koji neće biti ništa manje besni na kosovski albanski živalj nego na NATO. Preko granice, u Srbiji, naterani na beg pod pretnjom smrti, živeće ljudi čija će sumorna sudbina biti dodatno otežana besom zbog NATO-ovih akcija i onoga što će tumačiti kao „favoritizam“. I, kao i u Iraku, posledice rata neće biti prisutne samo u sećanjima ili u svakodnevnom prolasku pored vidljivih oštećenja koja neće biti popravljena, već i u nizu smrti koje će se nastaviti kao posledica zagađenja okoline, osiromašenog uranijuma, neeksplodiranih kasetnih bombi, itd.
Posledice će biti trajne i izvan teritorije Srbije i Kosova. Nejasno je šta će biti s Albanijom koju je već razorila brutalna vladajuća klasa podržana od strane Zapada nakon 1989. zbog toga što je s tolikim žarom prihvatila slobodno tržište. Isti ti junački apostoli slobodnog tržišta sprovodili su piramidalne prevare u Albaniji orobivši pritom čitav njen narod. Kada je ovaj novčani mehur pukao, zapadni entuzijasti su bzo digli ruke od Albanije, ostavljajući za sobom samo ciničan projekat pomoći čiji je glavni razlog postojanja bio da zadrži albansku sirotinju u Albaniji umesto da je pusti da se preseli dalje u Evropu. Potom su tu Makedonija, Crna Gora i Bosna – šta će biti s njima? Možda čak i Hrvatska koja će biti uhvaćena između slavljenja toga što su Srbi „nagrabusili“ i straha da će i sama propatiti zbog toga što joj ključni prihodi od turizma opadaju, dok joj je budućnost neizvesna. Šta je, dalje, sa Bugarskom i ostalim državama u Podunavlju? One se nalaze u susedstvu konfliktnog područja i njihova trgovina i ekonomija su uzdrmane blokadom Dunava i očekivanim sankcijama Srbiji.
Naravno da će određena količina pomoći biti preusmerena u sve ove države, ali to ne može biti dovoljno. Takođe, nema razloga očekivati da će strane investicije koje se tumače kao doprinos privatnih firmi ovom regionu biti išta brojnije u budućnosti nego što su to bile ranije. Štaviše, što se tiče pomoći, ključna reč je „preusmeravanje“. Jer, iako možda dođe do povećanja budžeta pomoći kako bi se izbegao haos, kao što smo ranije videli, jedan njegov deo će nužno biti povučen iz drugih delova sveta. Planovi za širenje EU su ugroženi budući da ona sada, umesto da, ignorišući jug, nastavi sa probojem po centralnoj Evropi i baltičkom priobalju, mora da razmatra šta će da radi sa jugoistočnom Evropom, ne kao ozbiljnim kandidatom za pristupanje EU, već kao prostorom od značaja koji je ograničava i oko kog se takmiči sa drugim silama.
Potom je tu i Rusija čija je ekonomija prvo razrušena tranzicijom, a onda preplavljena finansijskim aspektom ekonomske krize koja je izbila 1998. godine. Čak i pre razvoja krize na Balkanu, ruske vođe su se pribojavale da je NATO-ovo širenje usmereno protiv njih. NATO je imao priliku da iskoristi to što je Rusija posrnula i da se postara da se više nikad ne uzdigne. Efekat rata na Rusiju je bio formiranje ogromnog opozicionog bloka i rast autoriteta i legitimiteta desnice kojoj su se ostvarile neke od najluđih želja.
A posledice samo nastavljaju da se nižu. Čak i pre početka rata, upućeniji posmatrači su se plašili da će kriza i NATO-ova odlučnost da usvoji agresivniju politiku delovanja „van zone uticaja“ imati veoma široke implikacije i van Evrope. Jedan od aspekata toga je bio pritisak na sve članice NATO-a da povećaju nivo budžetskih izdvajanja za naoružanje na 3%, što bi, ukoliko se sprovede, dovelo do opšteg rasta vojnih budžeta širom sveta i obezvredilo napore ka razoružavanju.[3] Međutim, ono što je možda još važnije je indirektan efekat koji NATO-ovi postupci mogu da imaju na trku u naoružanju u Aziji. Ko sad može da očekuje da će SAD ili NATO intervenisati (ili da neće), jer je blok SAD-NATO danas više nego ikad faktor destabilizacije u internacionalnom sistemu. Razmislimo, na primer, o trci u naoružanju između Indije i Pakistana koja je delom izazvana nesigurnošću Indije kao „najmnogoljudnije demokratske države na svetu“ u podršku koju prima od Zapada.
Zapravo, deluje kao da je politika Zapada da pruža isto toliko (ili čak više) podrške Pakistanu i Kini – dvema zemljama sa kojima je Indija u nategnutim odnosima. Samim time, Indija tvrdi da ima potrebu za nuklearnim naoružanjem. Na kraju krajeva, da li je indijsko vođstvo danas uvereno u to da ima zapadnu podršku? Naprotiv, spremnost koju Zapad pokazuje da interveniše na toliko masovnoj razini i sa razlozima koje sam definiše bez formalnog odobrenja UN-a pre može da podstakne nesigurnost i sumnjičavost.
Međutim, ova politika nije unapredila ni zapadne odnose sa Kinom. Čak i pre bombardovanja kineske ambasade u Beogradu, u Kini je rastao strah oko prirode politike SAD i NATO-a. Bombardovanje ambasade je te strahove opravdalo. Dakle, SAD i NATO su otuđili navodnog „prijatelja“ (Indiju) da bi odobrovoljili navodnog „neprijatelja“ (Kinu), da bi potom izgubili bilo kakvo poverenje koje su zadobili tim postupkom. Ovde se manje radi o kratkoročnim posledicama koliko o potencijalnim dugoročnim efektima. Diplomatija ume da zatrpava manje pukotine u odnosima dokumentima i da masira i oblikuje sliku javnosti. Manje je vešta u popravci veće štete koja izaziva nepoverenje i sukobe i pokreće procese koji dovode do rasta napetosti u međudržavnim odnosima.
[1] R. Fisk u The Independent, 26 April 1999.
[2] Jasno je da se odbijanje da se većem broju izbeglica dopusti da napuste region ne može objasniti željom da se „ne nasedne na Miloševićevu igru“, već da se radi o tome da se zapadne vlasti vode rasističkim idejama o imigraciji. Takođe, postoji strah oko toga da se izbeglice neće vratiti iz zapadne Evrope, već da odatle mogu da deluju kao snaga koja bi se protivila bilo kakvom dogovoru koji ne ispunjava njihova očekivanja. Kao što je jedan italijanski kritičar rekao, ono što plaši vlade jeste ideja da „kosovska ‘izbeglička bomba’ može da eksplodira dvaput: dovodeći u evropskim državama do „kurdizacije“ Albanaca i do novog raspada balkanskih država“ (A. Ferari u Korijere dela sera, 7. april 1999. godine, citirano u Gardijanu 10. aprila 1999. godine). Detalji o mukama svih izbeglica sa prostora bivše Jugoslavije koje još uvek traju, mogu se naći na vebsajtu UNHCR-a.
[3] „Izdvajanja za odbranu koja su niža od 3% BDP-a nisu dovoljna da bi Evropa igrala bitnu ulogu u sistemu kolektivne odbrane,“ L. Maria de Pil, European Security and Defence Identity Within NATO, Nato Review (leto 1998), str. 8.