Vlada Srbije od danas je počela da primenjuje ublažene mere vanrednog stanja, koje podrazumevaju postupno vraćanje na poslove i, navodno, u normalan ritam života. Koliko je „ponovno pokretanje ekonomije“ zdravstveno opravdano, i da li je zdravlje najvećeg broja ljudi ono što je glavni kriterijum kojim se Vlada vodila u svojim odlukama – počev od prvobitnog uveravanja da „neće korona na nas“, preko izuzetno represivnih mera u osvit epidemije u Srbiji, do sadašnjeg uveravanja da je opasnost iza nas? O logici iza najnovijih mera piše Srđan Atanasovski.
Nakon nedelja u kojima smo svi mi koji ne radimo na esencijalnim radnim mestima morali da budemo kod kuće počev od 17 časova, na vestima i zvaničnim konferencijama za štampu čuli smo ohrabrujuće vesti. Naime, virus je, barem u Srbiji, mutirao, i više se ne prenosi od 17 do 5 časova, već samo od 18 do 5 časova!
Imajući u vidu da je Srbija među vodećim zemljama na Balkanu po ukupnom broju obolelih, reč je svakako o ohrabrujućim vestima. Dodatno ohrabruje i to da se od danas virus neće širiti na zelenim pijacama, da će poslodavci u građevini sada moći da u punom kapacitetu zapošljavaju radnike kojima ni u „redovnom stanju“ nije bila obezbeđena potrebna radna zaštita – a, ko zna, za nedelju dana možda prorade i saloni lepote, teretane i sva druga mesta na kojima je gotovo nemoguće praktikovati preporučeno fizičko distanciranje.
Istina, ovo ne bi trebalo da nas preterano iznenadi. Setimo se, recimo, da se virus od samog početka nije prenosio u pritvorskim jedinicima. Pojedinci koji su prekršili mere samoizlacije – koje su im, valjda, bile izrečene kao preventivna epidemiološka mera, a ne kao kazna – stoga su u desetinama pritvarani u zajedničke ćelije. Virus takođe nije napadao beskućnike, tako da nije bilo potrebe da se država postara za njih, već je to moglo da se ostavi solidarnim inicijativama, poput one koju je pokrenula Združena akcija Krov nad glavom. Za to vreme su, naravno, hoteli zvrjali prazni, a njihove gazde otpuštale radnike i samozadovoljno čekale novčanu pomoć države.
Lokalni krizni štabovi u početku su verovali da se virus ne prenosi ni u fabričkim halama Jure, niti u knjaževačkim rudnicima, ali su se, nažalost, ove procene pokazale kao previše optimistične. Ipak, i dalje verujemo da su medicinski radnici i radnice koji ne rade na Covid-19 odeljenjima bezbedni sa po jednom-dve maske na dan. Uprkos tome što su pacijenti izloženi virusu sada prisutni praktično u svim bolnicama.
Kada je član Vladinog kriznog štaba Branimir Nestorović rekao da je ovaj virus zapravo „komunizam“, jer pogađa sve jednako, s tim što radnici mogu da izgube samo život, a vladajuća klasa rizikuje sve, on je zaboravio da doda još jednu bitnu stvar – a to je da je vladajućoj klasi u ovoj bici važnije da ne izgubi (svoje) novce nego (naše) živote.
Radnička klasa u Srbiji, kao i širom sveta, nije bespomoćno čekala da joj neko objasni šta je virus i gde i kada se može prenositi. Radnici i radnice bili su ti koji su tražili zatvaranje Jurinih fabrika, isto kao što su i u SAD oni bili ti koji su počeli da napuštaju distributivne centre kada su neke od njihovih kolega i koleginica počele da obolevaju. I sve ovo nedeljama nakon što su ti isti radnici i radnice zahtevali preventivne mere, reorganizaciju rada kako bi se poštovale mere fizičkog distanciranja, uvođenje uslova za ličnu higijenu i obezbeđivanje zaštitne opreme. Rudari u knjaževačkom rudniku „Soko“, na primer, tražili su smanjenje obima posla i obezbeđivanje adekvatnih uslova. Ali, naravno, ovo bi povećalo troškove rada i smanjilo profite, tako da direktorima nije padalo na pamet da poslušaju radnike sve dok nisu bili saterani u ćošak. Ne zaboravimo: ni radnicima, naposletku, nije u interesu da ostanu bez posla, ali za razliku od vladajuće klase, oni misle da je život preči od para.
Dok se sve ovo dešavalo, zahtevi radnika i radnica za boljim epidemiološkim merama na radnim mestima nisu bili u vestima. Za sve to vreme, slušali smo kako je upravo taj isti obični čovek neodgovoran i kriv za sve što će nam se desiti. Ženama u nasilnim vezama i starijim ljudima kojima je potrebno kretanje rečeno je da je izlazak na ulicu „bukvalno kao da ste nekog ubili“. Guranje ljudi u natrpane fabričke hale očigledno nije.
I sada će se neko zapitati: ako je poenta da vladajuća klasa dela isključivo u interesu svog profita, čemu onda služi vanredno stanje? I sve represivne mere koje idu s njim? Niko iz vladajuće klase ne zarađuje od toga što sedimo kod kuće od 18 do 5 časova. Čak ni od 17 do 5 časova. Dakle, ipak ovi na vlasti „brinu za svoj narod“, zar ne?
Vanredno stanje služi tome da bude kratko. Represivno i strogo. Da nam se smuči dok ne kažemo – Hvala Vučiću, narod je kriv.
Vanredno stanje služi tome da, kada za koji mesec budemo imali eksploziju novih slučajeva, kažemo – nemoj ponovo.
Kratko vanredno stanje znači manje gubitke za vladajuću klasu.
Zbog toga se moramo boriti protiv represivnih, a za epidemiološke mere. Jasno je da je policijski čas i način na koji se on sprovodi represivna mera koja služi za pokazivanje mišića vlasti. Potrebno je nekako opravdati godine neulaganja u zdravstveni sistem i preusmeravanja novca u bogaćenje vladajuće elite i građenje represivnog državnog aparata. Potrebno je stvoriti atmosferu u kojoj će neopaženo proći informacija da se lekarima i lekarkama, koje sada zapošljavaju kako bi zdravstvenom sistemu desetkovanom merama „štednje“ pomogli da koliko-toliko prebrodi udarac epidemije, daju ugovori na određeno. Kada ovo prođe, oni bi trebalo da se vrate na liste čekanja za radne vize, a mi na liste čekanja za preglede i operacije.
Pravi epidemiološki odgovor u ovom trenutku možda ne bi bio strog, ali morao bi biti dugačak, i bio bi skup. Morao bi biti dobro organizovan, na način na koji državni aparat, naučen da stvari rešava represijom, jednostavno nije pravljen da reaguje. Konačno, morao bi da polazi od načela solidarnosti i brige ljudi jednih za druge, a ne brige za profit – a oni koji vladaju nisu došli tu gde jesu jer su bili solidarni, nego jer su gazili preko leševa.
Mi možemo da izgubimo samo živote. Oni mogu da izgube naše živote i svoje pare. Možda je vreme da zamenimo mesta.