Velika je stvar promeniti vlast nakon 30 godina. Izlaznost na parlamentarne izbore u Crnoj Gori, održane poslednjeg dana avgusta, bila je „istorijska, blizu 76 odsto“. To ljudima vraća nadu da je zaista moguće smeniti vlast i možda pokrenuti nova pitanja koja su efektivno stajala u zapećku. No, da li će do promena doći, koliko će brzo one biti ostvarene, kao i u kom će se smeru iste kretati, zavisi ne samo od stranačkih konstelacija, već i od realnog odnosa društvenih snaga u Crnoj Gori, ali i u regionu.
Prema i dalje nezvaničnim rezultatima, situacija je sledeća: lista „Odlučno za Crnu Goru! DPS – Milo Đukanović“ osvojila je 30 mandata, lista „Za budućnost Crne Gore“ 27, lista „Mir je naša nacija“ 10, a koalicija „Crno na bijelo“ 4. U tom smislu, udružena, opozicija ima više mandata od dosadašnje vladajuće koalicije okupljene oko DPS-a (Crnogorska skupština ima 81 poslaničko mesto, a za većinu je potreban 41 mandat).
Ubrzo zatim, potpisan je i sporazum između opozicionih stranaka, koje su se saglasile da neće biti izmene himne, grba ili zastave, niti povlačenja priznanja Kosova, a ustanovljena je i jasna evroatlantska orijentacija. Postavlja se pitanje konfiguracije nove vlade, mada je Dritan Abazović, lider platforme „Crno na bijelo“, istakao da bi premijer trebalo da bude iz građanske opcije, čime je dao signal ostatku opozicije da bi mogao da bude iz redova njegove organizacije.
U svakom slučaju, Milo Đukanović ostaje predsednik Crne Gore, što će biti izazovno, jer će se vlada sastojati od opozicionih predstavnika, tako da će se ući u period kohabitacije koja sa sobom nosi i eventualnu političku nestabilnost.
Geopolitika na balkanskoj periferiji
Crna Gora je tipična zemlja periferijskog kapitalizma. Neoliberalna ekonomija i nepostojeći mehanizmi društvene solidarnosti doveli su do pauperizacije najširih slojeva stanovništva, te njegove zavisnosti od klijentelističkih struktura u državi, odnosno vladajuće stranke, čime su se klijentelizam i poltronstvo proširili na celokupno društvo.
U tom siromaštvu, jedino buržoaske opcije – nacionalističke i liberalne, mogle su da se nametnu kao društveni mejnstrim, jer u kontekstu evrointegracija, kao i pridruživanja NATO-u, bilo kakva druga politička struja (npr. radnička, levičarska) nije mogla doći do izražaja – i to ne samo zato što je Zapad podržavao ili pacifikovao ovog ili onog lokalnog šerifa koji je danas nacionalista-neoliberal odan „evropskom putu“.
Postoje dva razloga za tako nešto. Prvo, sama EU utemeljena je na primatu slobodnog tržišta i privatnog vlasništva, dok su država i propisi, barem po njenim merilima, samo pravni okviri za bržu akumulaciju kapitala i izvlačenje viška vrednosti, a što se pre svega može videti u sferi rada u zemljama na periferiji EU ili zemljama koje tek treba da joj pristupe. Drugo, građanski ratovi, cepanja država i, uopšte, pravna i politička fragmentacija Balkanskog poluostrva kao da predstavljaju temeljne preduslove evroatlantskog usmerenja. Balkanizacija je preduslov evroatlantskih integracija, ma koliko to paradoksalno zvučalo.
Tako je, tek pošto je Crna Gora stekla nezavisnost, potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, premda su pregovori otpočeli još 2005. godine. Nakon sticanja nezavisnosti, iste godine, potpisan je Okvirni dokument Partnerstva za mir, koji je predvorje NATO-a. Sami procesi evrointegracija i ulaska u NATO načelno se preklapaju – ne samo zato što se članstvo u NATO-u predstavlja kao preduslov članstva u EU, već i zbog toga što su u pitanju dva krila zapadnog imperijalizma: jedno je privredno-tržišno, a drugo vojno-militarističko. Naravno, ovo ne znači da će Crna Gora pristupiti EU, kao ni Makedonija, iako se u drugim slučajevima često događa da se članstva preklapaju – svaki kontekst je specifičan, i samo se donekle može porediti sa integracijama kojima su bile podvrgnute druge zemlje.
Očajni uslovi života, koji se ogledaju u nezaposlenosti, niskim zaradama i slabim radnim mestima, mogli su naći svoj politički izraz u autoritarnoj vlasti. Crna Gora nije nikakav izuzetak – naprotiv, ona je očigledan primer jedne takve političke ekonomije.
Izbori 2016. i 2020: sličnosti i razlike
Postoji dosta sličnosti, ali i razlika koje se mogu istaći u odnosu na prethodne parlamentarne izbore.
Prvo, opozicija je i 2016. godine imala više osvojenih mandata, premda je bila opterećena nejedinstvom. Ni sada nije bila konzistentna, pogotovo po pitanju toga da li izlaziti na izbore ili ne. Čak je i Amfilohije Radović, koji stoji desnije od Vučića i ume javno da mu oponira, uspeo da pređe put od nemešanja u izbore do glasanja.
Drugo, jezičak na parlamentarnom tasu sada ne predstavljaju stranke manjina – ovoga puta, to je građanska, zelena i socijalna opcija Dritana Abazovića, koja će imati presudnu ulogu i u formiranju novog sastava Vlade, uz opomenu da se dogovor mora poštovati. Ona je takođe bitna jer prevazilazi etničke podele, okupljajući istomišljenike oko reforme privrede, zdravstvenog i obrazovnog sistema, uspostavljanja pravne države, zaštite životne sredine i održivog razvoja.
Treće, Crna Gora pre četiri godine nije bila članica NATO-a. To je važna razlika, jer su prethodni izbori više bili percipirani kao plebiscit o ulasku u NATO, dok je sada takav spoljnopolitički momenat izostao. Ovde su izbori više percipirani kao plebiscit o Zakonu o slobodi veroispovesti, mada to nije u potpunosti slučaj – litije su usledile nakon protesta koji su se ticali afere „Koverta“, nastale povodom snimaka na kojima se vidi kako vlasnik Atlas grupe predaje novac bivšem gradonačelniku Podgorice za izbornu kampanju DPS-a.
Na kraju, bilo bi nepošteno prećutati da je, kako povodom članstva u NATO-u tako i povodom Zakona o slobodi veroispovesti, izostao referendum.
Problem stranih uplitanja u unutrašnju politiku
Crnogorsko društvo je podeljeno, a toj podeli svakako doprinose razni međunarodni faktori – već smo naveli EU i NATO, ali vredi dodati i da je u novembru 2019. godine, dakle pred izbornu godinu, NATO uputio antihibridni tim u Crnu Goru. Hibridne pretnje predstavljaju kombinaciju „prikrivenih operacija, vojnih i nevojnih vidova agresije, sajber agresije protiv NATO saveznika“.
Takođe, Vučić se oglašavao više puta tokom krize, dajući podršku srpskom narodu i Crkvi. Oglasio se i kada su stigli prvi rezultati, kako prenosi Al Džazira:
Drugi u regionu govore kako sam ja protiv i kako ja to organizujem. Ko god hoće da postigne nešto u regionu napada mene. Meni je važno što se podigao srpski narod u Crnoj Gori da štiti svoja identitetska prava i to je ono što smo kao država pomogli, sa najvećom sumom novca srpskim organizacijama.
I prorežimski mediji u Srbiji napadali su Mila Đukanovića. Dok su tolerisane auto-litije iz Beograda za Crnu Goru, u istoj godini su u Srbiji hapšeni i privođeni radnici zbog opravdanog bunta a usled navodnog širenja panike i opšte opasnosti tokom zdravstvene krize. U istoj godini su u Srbiji prebijane građanke i građani koji su protestovali pred Skupštinom zbog najavljenog policijskog časa.
Mešanju u unutrašnju politiku Crne Gore pridružio se i Edi Rama, koji je otvoreno podržao Mila Đukanovića, odnosno njegovu listu.
Podeljeno društvo
Razni geopolitički faktori učestvuju u polarizaciji crnogorskog društva. To je bitno podvući, jer se ljudima na Balkanu često učitava nekakav poseban mentalitet koji je nepromenjiv, a kao lek se promoviše civilizatorska uloga, najpre Austrougarske, a zatim i EU.
Naravno, DPS je ispunio svoju ulogu time što je okončao svoj raison d’etre: odvojio je Crnu Goru od Srbije, sproveo neoliberalne ekonomske mere, te uveo zemlju u NATO. No, ipak je učinio loš taktički potez – u pogrešno vreme je postavio pitanje crkvene imovine. Imovinsko pitanje se sa lakoćom transponovalo na osećanja građana i građanki Crne Gore, koji, prema poslednjem istraživanju CEDEM-a, od svih institucija najveće poverenje imaju u zdravstveni sistem (52 odsto) i u Srpsku pravoslavnu crkvu (46,4 odsto).
Ono što opozicija nije mogla da uradi 2016. godine – da se usaglasi oko nekog pitanja – sada joj je dato na tanjiru. Odjednom, više ne postoji tzv. „negativna kampanja“, koja se inače odomaćila ne samo u Crnoj Gori nego i u Srbiji, već je pronađen konkretan zahtev i konkretna meta – Zakon o slobodi veroispovesti. Opozicija nije mogla da iznese nekakav konkretan predlog sama od sebe – to je učinio Đukanović, u njenu korist.
Naravno, ostaje problem što je, umesto da zahtevi budu upereni protiv siromaštva, NATO-a, autoritarnog upravljanja, dakle protiv realnih pitanja koja more svakog čoveka, narod pošao u odbranu crkvene imovine SPC. Tome je doprineo i režim svojim represivnim merama. No, možda bi bila i prevelika simplifikacija svoditi podele isključivo na verske i etničke odrednice – u društvu vlada veliko nezadovoljstvo vlašću, kao i socijalnom beznadežnošću, te je Zakon o slobodi veroispovesti možda pre bio povod bunta nego njegov uzrok – naročito imajući u vidu skorašnje demonstracije koje nisu imale nacionalnu konotaciju.
Previše je jednoznačna i konstatacija da je SPC bila ta koja je svrgla Mila, iako je ista nesumnjivo značajan politički i istorijski faktor. Opozicione stranke, prosrpske provenijencije, te stranke građanskog i liberalnog opredeljenja, bile su te koje su na izborima osvojile većinu u Skupštini, a koje će najverovatnije činiti i novu vladu.
Promena neće biti laka, ne samo zbog perioda kohabitacije, već i zbog činjenice da je jedan isti režim 30 godina bio na vlasti, te je duboko ukorenjen u državnom aparatu. Protesti koje je nakon izbora organizovala DPS govore u prilog tome. S druge strane, nove stranke suštinski ne nude ništa van dosadašnjeg političkog kursa.
Kada će da osveži?
Iako je etnički predznak društvene podele vidljiv, on nije jedini, premda nacionalistički mediji, ali i liberalni novinari i profesori to olako tvrde, čime svakako ne pomažu u prevazilaženju etničkih distanci u društvu. Takođe, ovo nije jedini bunt koji se u poslednje vreme probudio u crnogorskom društvu.
Ne zaboravimo proteste majki zbog smanjenja naknada za troje ili više dece. Ne zaboravimo štrajkove radnica i radnika u komunalnim uslugama. Prošle godine su se odvijali protesti podstaknuti aferom „Koverta“, koje je podržala opozicija. Međutim, ovi protesti su vremenom utihnuli, a opozicija nije uspela da kanališe nezadovoljstvo i bila je podeljena.
Ono što je potrebno jeste formiranje zajedničke platforme koja će kao centralne zahteve istaći radnička i ženska prava, te zaštitu manjinskih i omladinskih prava. Borbe za prava postoje, ali ih treba povezati. S druge strane, zahteve za Milovom smenom potrebno je povezati sa demokratskim i socijalnim temama, a ne prolamati kroz prizmu zaštite imovine SPC. Samo radnička klasa može biti garant da će crnogorsko društvo poći pravim putem – bez oslanjanja na centre moći koji je dele. Svakako, jedan od ključnih zahteva, pored zaštite žena i majki, podizanja radnopravne zaštite i pokretanja posustale industrije, mora biti i napuštanje NATO-a, kojem se pristupilo protivpravno, bez referenduma.
Otvoreno je pitanje moguće demokratizacije društva. Ekspertska vlada, čije se formiranje najavljuje, po definiciji ima upitan „demokratski“ kapacitet, jer je sastavljena od „eksperata“, pa se može postaviti pitanje njihove političke odgovornosti i vezanosti za narodnu volju. Međutim, verovatno je da je uzrok ideje o jednoj takvoj vladi zapravo slabost opozicije – kako u pogledu unutrašnjih neslaganja, tako i prema spolja, prema državnom aparatu kojim je 30 godina rukovodio DPS.
Ipak, nosilac bilo kakve demokratizacije društva može biti samo radnička klasa, jer su pitanja slobode, socijalne pravde, antimilitarizma i internacionalizma oduvek bila pitanja od životnog značaja za nju. Jaka radnička klasa, sa nezavisnim i masovnim organizacijama, osnov je demokratije u svakom društvu.
Zato nam je potrebna jasna leva opcija, koja će okupljati sindikate, aktivistkinje ženskih organizacija, ugrožene grupe, a koja će jasno istaći svoja programska načela u pogledu radničkih prava, prava žena i majki, prava manjina i ekologije, te se zalagati za socijalističko napuštanje NATO-a i tzv. „evropskog puta“.
Videli smo da je vlast moguće smeniti. Hajde da izgradnjom leve alternative stvorimo uslove za našu pobedu – pobedu radnih ljudi.