Nakon pada autoritarnog Miloševićevog režima, novoustanovljeni „žuti režim“ otvorio je zemlju „prema svetu“, uvodeći je sve dublje u tokove globalnog neoliberalnog kapitalizma.
Elita koja je uz pomoć radničke klase došla na vlast sada koristi aparat državne prinude protiv te iste klase: „Vašingtonski konsenzus“ ističe nužnost seče javnog sektora, tako da su već juna 2001. doneti privatizacioni programi za više od 4,000 preduzeća, a u decembru iste godine usvojen je i Zakon o radu kojim je olakšano otpuštanje radnica i radnika. Nezaposlenost se u proteklih deset godina vrtoglavo popela na preko milion ljudi.
Ovo je samo nekolicina u moru primera koji predstavljaju faktore sve veće pauperizacije unutar srpskog društva. Velike klasne razlike dovode do velikih socijalnih problema, pa i onog koji se uvek iznova akuelizuje, na žalost, samo onda kada dođe do eskalacije nasilja ili kada stranački aparatčici treba da sakupe koji politički poen. U pitanju je fašizam.
Ova društvena pojava uspešno se lansirala u javnosti razbijanjem prve (ali neuspešne) Gej parade 2001. godine, kada je u prvi plan izbila ultradesničarska organizacija Otačastveni pokret Obraz.
Ova, ali i ostale slične grupacije poput Nacionalnog stroja, SNP Naši 1389 (Naši i SNP 1389 su se ujedinili u avgustu ove godine), uspele su da spreče održavanje Parade ponosa 2009. godine, a da 2010. dovedu do takve eksplozije nasilja na ulicama da se čak u pojedinim medijima pričalo o „revolucionarnom ponašanju“.
Takođe, ove grupe su sprovodile različite agresivne agitacione kampanje poput „S verom u Hrista protiv komunista“, „Čekamo vas“, „Opšta mobilizacija protiv anarho-komunista“, itd. Ugrožavanje ustavnog poretka, kršenje ljudskih i manjinskih prava, izazivanje rasne, verske i nacionalne mržnje – ove organizacije ispunjavaju sve parametre da budu zabranjene od strane Ustavnog suda Srbije, koji još uvek nije doneo nikakvu odluku.
Obraz se još od od 2005. godine nalazi na MUP-ovoj listi, definisan kao „klerofašistička organizacija“. Republički javni tužilac Slobodan Radovanović je tek 25. septembra 2009. godine podneo Ustavnom sudu Srbije (USS) zahtev za zabranu Obraza i 1389, da bi, nakon pretnji novinarki B92 Brankici Stanković, 16. oktobra iste godine podneo zahtev za zabranu 14 ekstremnih navijačkih grupa.
Od 13. do 21. oktobra 2010. trajala je pripremna sednica USS (pripremne sednice su, inače, zatvorene za javnost) i sada je na sudiji izvestiocu, pošto je saslušao mišljenje ostalih sudija, da predloži dalji postupak za zabranu navijačkih grupa.
Zašto je USS toliko sporo reagovao i zašto su navijačke grupe prve na redu za zabranu, a ne fašističke organizacije?
Državi, pre svega, odgovara postojanje ovakvih grupa, iz više razloga. U Vajmarskoj Nemačkoj, između dva svetska rata, usled ošteg ekonomskog rasula radnički štrajkovi i demonstracije su postali sve učestaliji i militantniji. Pored države, čija je policija uredno tukla protestante, ovoj bogougodnoj raboti pridružila se i banda isfrustriranih bivših oficira nemačke carske vojske, formirajući paramilitarne formcije, kako bi se borila protiv „crvenih agitatora“.
U skorijoj prošlosti, u Novom Sadu je 2007. nakon više od 100 dana štrajka u Pozorištu mladih, grupa radikalnih desničara upala u pozorište i premlatila glumce. Direktor pozorišta (inače član DSS-a koji je tada zajedno sa SRS držao vlast u Novom Sadu) je zaključao vrata pozorišta, tako da glumci, koji su otišli u policiju, nisu mogli da se vrate.
Članovi grupe Nacionalni stroj su u Novom Sadu, takođe, upali na antifašističku tribinu na Filozofskom fakultetu, da bi dve godine kasnije organizovali tzv. „Srpski marš“.Takođe je navijačka grupa Crveni đavoli, odevena u majice privatnog obezbeđenja, upala na štrajk radnika preduzeća „22 decembar“, premlativši i potom izbacivši deo radnika iz kruga fabrike. Slične scene mogle su se videti i u Zrenjaninu tokom borbe radnika za „Jugoremediju“.
Paralela između onovremene Nemačke i današnje Srbije je više nego izvesna – zašto bi koalicija DS-SPS kaljala ruke radničkom krvlju, kada ima ko to može da radi u svoje ime, (pozivajući se na „krst časni“ ili „arijevsku rasu“), a za račun države!
Zašto Ustavni sud razmatra najpre pitanje navijačkih grupa? Verovatno ih je dotični sud, s obzirom na divljanje u Đenovi i znatno veći broj pripadnika od ultradesničarskih organizacija, tangirao kao veću opasnost po „demokratsko društvo“ – kao navodnu civilizacijsku suprotnost ispostavljenim „evropskim vrednostima“ za koje se vladajuće partije nominalno zalažu. U stvarnosti, ove dve slike čine tek dve strane iste medalje, a situacija se oblikuje isključivo prema potrebama vladajuće klase.
Bitno je napomenuti da se ovde radi o preklapanju članstva između navijačkih i ultradesničarskih grupa, što se može vrlo lako uočiti na primeru stvaranja „Familije srbskih navijača“, koja se deklariše kao „patriotska“, što atmosferu na tribini gura udesno, ili u slučaju demoliranja Beograda 10. oktobra.
Za jačanje uticaja fašista na tribinama zaslužan je isti onaj državni aparat koji je devedesetih iz redova navijača regrutovao u koljačke i pljačkaške paravojne formacije za ratove u Bosni i Hrvatskoj.
Ako su fašisti do juče državi služili da ubijaju za njene interese, oni danas za državu i kapitaliste obavljaju „prljave poslove“, dok ujedno u nedostatku bilo kakve značajne opozicije s leva predstavljaju i preteće zlo u koje vlasti u svakom trenutku mogu da upere prstom kao u gore od sebe.
Ako svemu ovome dodamo da dve trećine sudija ustavnog suda (10 od 15) biraju Predsednik republike i Narodna skupština (koja na zahtev ovlašćenih predlagača odlučuje i o prestanku sudijske dužnosti), postaje jasno da sud koji navodno treba da štiti ustavnost i zakonitost predstavlja ništa drugo do produženu ruku politike vladajućeg establišmenta.
Zaštitu od fašista i huligana ne možemo tražiti u sudskim i državnim aparaturama, koje reprodukuju čitav sistem eksploatacije i nasilja, dozvoljavajući desničarima da divljaju po beogradskim ulicama ili upadaju u fabrike i na fakultete. Državna represija nad huliganima i fašistima nakon Parade ponosa može samo doprineti jačanju ovakvih pokreta, stvarajući od njih žrtve, jer oni su, zaboga, samo „naša deca“.
Represija legitimiše dalju represiju. Koliko sutra pooštreni zakon o krivičnoj odgovornosti iskoristiće se za razbijanje štrajkova, blokada i radničkih, studentskih ili antifašističkih demonstracija.
Zato nam je potreban širok front odozdo, koji okuplja sve nas koji se nalazimo na meti države i dotičnih fašističkih grupa – front radništva, studenata, Roma i Romkinja, LGBT populacije i svih ostalih koji trpe eksploataciju i nepravdu. Stvarnu ljudsku emancipaciju postići ćemo samo uništenjem ovog sistema.