Proteklih nedelju dana Srbiju je zahvatio novi talas pobune. Više različitih povoda za narodni bes krenulo je da se sliva u masovni pokret. Taj pokret nije ni pod čijom kontrolom. Na sve strane bukti, spontano se rađaju nove inicijative i kreativnost ljudi se ispoljava na svakom ćošku.
Ono što, međutim, ujedinjava veliki deo demonstranata i demonstrantkinja jeste bes jer se vlasti ponašaju kukavički i servilno prema investitorima i jer uništavaju radne i životne uslove stotina hiljada i miliona nas, potencijalno bespovratno.
Što je još gore, režim sve kruće brani investitore od naroda. Nasilne reakcije policije, privođenja, pa i sukobi između demonstranata i maskiranih i nemaskiranih pristalica režima slika su i prilika Srbije danas.
Ovi protesti se nadovezuju na masovne izlive nezadovoljstva Vučićevim režimom koji sežu još u 2015. godinu i prve demonstracije oko izgradnje Beograda na vodi. Usledili su protesti protiv rušenja u Hercegovačkoj 2016. godine, aprilski protesti nakon izbora Vučića na mesto predsednika 2017, protesti #1od5miliona 2018/19, kao i burni protesti u julu 2020. godine, kada je policija nemilosrdno tukla i jurila učesnike, ali i slučajne prolaznike, po ulicama.
Beograd je, kao glavni grad, najčešće bio epicentar pokreta, ali se iz godine u godinu javljaju novi i sve mnogobrojniji rasadnici pobune širom Srbije.
Ono što ove proteste razlikuje od prethodnih jeste i uloga koju u njima igraju ekološki zahtevi za očuvanjem životne sredine i poboljšanjem kvaliteta vazduha, a ujedno i njihova usmerenost protiv stranog krupnog kapitala oličenog u Rio Tintu.
To znači da oni nose potencijal da artikulišu potpuno nove političke strategije i poglede na stvarnost u Srbiji i da izrode alternativu koja bi odbacila privredu zasnovanu na stranim investicijama i dužničkom ropstvu!
Sada je moguće neposredno sagledati potrebu za demokratskom kontrolom nad sredstvima za proizvodnju, za drugačijim prioritetima ekonomske, socijalne i ekološke politike države. Sada je vreme za uviđanje zajedničkih problema koje delimo sa svim drugim narodima Balkana. Dok protestuje Srbija, štrajkuju i bosanski rudari. Istaknimo ovu činjenicu u prvi plan!
Na kraju, vredi osvrnuti se i na sindikate, kao najveće organizacije radničke klase u Srbiji. Sindikati treba da se jasno odrede i aktivno uključe u ove demonstracije. Njihov glas i organizaciona struktura mogu doprineti tome da se pored blokade saobraćaja pokret odluči i za blokadu proizvodnje – štrajk za bolje uslove na poslu!
Takav pritisak malo koja vlast može da izdrži i to bi bio najbrži način da pokret osvoji i izbori svoje zahteve – sada dok se nalazi na uzlaznoj putanji.
Svi na ulice!
Svi u borbu!