Dve duše socijalizma (feljton): 10. Na čijoj si ti strani?[10 min. za čitanje]

Ovim poglavljem, Marks21 zaključuje najnoviji feljton. U pitanju je pamflet američkog revolucionarnog socijaliste Hala Drejpera napisan 1966. i dopunjen 1970. godine. Ovo značajno delo, sada prvi put prevedeno na srpskohrvatski jezik, bavi se ključnom razlikom između dve struje koje postoje u socijalističkoj misli od samog njenog začetka – „socijalizma odozgo“ i socijalizma odozdo. Prva od njih, koja smatra da socijalizam može nastupiti kroz akciju prosvetljene manjine, istorijski ne samo što je redovno završavala u tiraniji, već se pokazuje da je diktatura manjine duboko ukorenjena u njenom idejnom sistemu. Takvom viđenju suprotstavljena je druga ali zasenjena tradicija koja podrazumeva to da socijalizam mora biti osvojen kroz kolektivnu akciju ogromne većine čovečanstva – tradicija čiji je najpoznatiji i najveći predstavnik i sam Karl Marks.

Ovaj pamflet, ključan za svakoga ko želi da se bavi izgradnjom revolucionarne levice u XXI veku, objavljivaćemo, već tradicionalno, svakog četvrtka. Pred vama se nalazi poslednje, deseto, poglavlje.

Linkovi ka ostalim poglavljima: U, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 10.

Preveo Pavle Ilić.

Od idućeg četvrtka čitajte naš novi feljton „Stvar je u tome da se svet promeni“ koji će se baviti osnovama marksističke filozofije.

10. Na čijoj si ti strani?

Istorijski gledano, intelektualci/^ke, koji imaju širok izbor uloga koje mogu igrati u društvenim borbama, nisu bili naročito privučeni ideji socijalizma odozdo. Čak i u socijalističkim okvirima, ona je imala izrazito malo konzistentnih i jedva malo više nekonzistentnih zagovornika/^ca. Van socijalističkog pokreta, jasno, uglavnom važi mišljenje da su takve ideje vizionarske, nepraktične, nerealne, „utopijske“… svakako idealistične, ali istovremeno i donkihotovske. Narodne mase su po pravilu glupe, korumpirane, nezainteresovane… jednom rečju, beznadežne. Promena nabolje mora doći od „velikih ljudi“, kakvi su – gle čuda! – intelektualci/^ke koji takve stavove propagiraju. Na teorijskoj ravni, ovo se prevodi u [Mihelsov] gvozdeni zakon oligarhije ili u „limeni zakon elitizma“, koji podrazumevaju sirovu teoriju neizbežnosti – neizbežnosti promena isključivo odozgo.

Bez pretvaranja da ćemo u nekoliko reči izlistati argumente u prilog ovako rasprostranjenom stavu i protiv njega, možemo, ipak, ukazati na njegovu društvenu ulogu – ulogu samoopravdavajuće mantre elitista. U „normalna“ vremena, kada mase nisu u pokretu, ova teorija zahteva samo da se u njih sa nipodaštavanjem upire prstom, uz proglašavanje čitave istorije revolucije i društvene pobune kao stvari (neponovljive) prošlosti. Međutim, revolucionarne pobune i društveni nemiri, obeleženi upravo stupanjem prethodno neaktivnih masa na pozornicu istorije, i karakteristični za periode temeljne društvene promene, „normalne“ su istorijske pojave koliko i periodi konzervativizma koji se „umeću“ između njih. Kada elitistički teoretičar biva prinuđen da se suoči sa realnošću suprotnom od one u kojoj je naprosto predviđao da će narodne mase zauvek ostati umirene, kada revolucionarne mase zaprete urušavanjem čitave strukture moći, uglavnom mu ne treba mnogo da počne da priča potpuno drugačiju priču i da prokazuje masovnu intervenciju odozdo kao nešto samo po sebi zlo.

Činjenica je da je za intelektualca/^ku izbor između „socijalizma odozgo“ i socijalizma odozdo u suštini moralni izbor, dok je za radne mase koje nemaju nikakvu društvenu alternativu on pitanje nužnosti. Intelektualcu/^ki su otvorena vrata da se „uključi u mašineriju sistema“ tamo gde radniku/^ci nisu. Nešto slično se dešava i radničkim (sindikalnim) vođama koje, kako se izdižu iznad svoje klase, postaju svesne izbora koji im ranije nije bio ponuđen. Što su lične i organizacione veze sa nižim redovima pokreta slabije, to je jači pritisak ka konformisanju običajima vladajuće klase, pritisak buržuizacije. Jednom/^j intelektualcu/^ki ili sindikalnom/^j funkcioneru/^ki nije strana pomisao da je prožimanje postojećih struktura moći i prilagođavanje njima pametan potez, kada tako (igrom slučaja) može da se bude dobrostojećim i uticajnim.

Stoga je ironična činjenica da je gvozdeni zakon oligarhije tako gvozden uglavnom za elemente koji pripadaju inteligenciji – koja ga je i osmislila. Kao društveni sloj (čast izuzetnim pojedincima/^kama), inteligencija se nikada nije pobunila protiv moći onih na vlasti ni približno kao što je to moderna radnička klasa radila mnogo puta tokom svoje relativno kratke istorije. Budući da uglavnom služe kao ideološki lakeji ustoličenih vladara društva, takva uloga navodi sektor umnih radnika/^ca nevlasničke srednje klase na nezadovoljstvo i bes. Kao i mnoge druge sluge, i ovaj dostojanstveni batler^[1] misli: „Ja sam bolji čovek od svog gospodara, i da su stvari malo drukčije, videli bismo ko bi se kome klanjao.“ Danas, kada se ugled kapitalističkog sistema urušava širom sveta, više nego ikada ranije sanja on o novom društvu u kojem bi bio slobodan, u kojem bi glavnu reč vodio um, a ne ruke ili novčanik; u kojem bi on i njemu slični bili oslobođeni pritiska imovine, tako što bi se ukinuo kapitalizam, te pritiska brojno nadmoćnih masa, tako što bi se ukinula demokratija.

Njegov san nije nedosanjiv, budući da takva društva već postoje pred njegovim očima, u vidu istočnih kolektivizama. Čak i ako takve modele odbacuje, iz najrazličitijih razloga, uključujući i Hladni rat, slobodan je da izmašta sopstvenu „dobru“ verziju birokratskog kolektivizma^[2], koji bi se u SAD zvao „meritokratijom“, ili „menadžerizmom“, ili „industrijalizmom“ i tome slično; ili „afričkim socijalizmom“ u Gani i „arapskim socijalizmom“ u Kairu; ili raznim drugim vrstama socijalizma u drugim delovima sveta.

Priroda razlike između „socijalizma odozgo“ i socijalizma odozdo najjasnije se vidi kada se postavi pitanje oko čijeg se odgovora danas u značajnoj meri slažu i liberalni/^e, i socijaldemokratski/^e, i staljinoidni/^e intelektualci/^ke. To je pitanje navodne neizbežnosti autoritarnih diktatura (dobroćudnih despotizama), naročito u novonastalim državama Afrike i Azije – primer pružaju Nkruma, Naser, Sukarno i ostali – diktatura koje mrve nezavisne radničke sindikate i svaku drugu političku opoziciju, a organizovane su s ciljem maksimizacije eksploatacije rada zarad izvlačenja dovoljne količine kapitala iz mišića radnih masa, neophodne da bi se industrijalizacija nastavila onim tempom koji novi vladari očekuju. I tako „progresivni“ krugovi, koji bi se nekoć pobunili protiv svih vidova nepravde, postaju u dosada neviđenim razmerama automatske apologete bilo kog autoritarizma koji smatraju nekapitalističkim.

Pored ekonomsko determinističkog obrazloženja, koje se obično nudi za ovakvu poziciju, postoje još dva aspekta ovog pitanja koja ukazuju na to o čemu se radi:

1. Ekonomski argumenti u korist diktature, kojima se tvrdi da je nužnost vrtoglave industrijalizacije dokazana, bez sumnje su vrlo značajni za nove birokratske vlastodršce – koji, istodobno, ne štede na sopstvenim primanjima, niti ograničavaju sopstveno bogaćenje – ali oni ne uspevaju da ubede radnika/^cu na dnu društvene lestvice da će on(a), pa i nekoliko narednih generacija porodice čiji je deo, morati da se povinuju super-eksploataciji i super-znojenju zarad brže akumulacije kapitala. (Zapravo, ovo je razlog zbog kog vrtoglava industrijalizacija zahteva diktatorsku kontrolu.)

Ekonomskodeterministički argument je racionalizacija gledišta vladajuće klase. On ima smisla jedino iz njene perspektive, koja se, naravno, uvek izjednačava sa potrebama „društva“. U takvoj situaciji, isto toliko smisla ima i ideja da se radnici/^e na dnu moraju pokrenuti u borbu protiv ove super-eksploatacije kako bi odbranili/^e svoje osnovno ljudsko dostojanstvo i dobrobit. Isti proces se odvijao tokom kapitalističke industrijske revolucije, kada su se „novonastale države“ nalazile na tlu Evrope.

Ovo nije pitanje puke tehničko-ekonomske rasprave, već pitanje strana uključenih u klasnu borbu. Ono glasi: na čijoj si ti strani?

2. Često se tvrdi da su narodne mase u ovim zemljama isuviše zaostale da bi kontrolisale društvo i držale vlast nad njim – ovo je bez sumnje istinito, i to ne samo u dotičnim zemljama. Ali, šta onda? Kako narod ili klasa postaju sposobni da vladaju u svoje ime?

Jedino putem borbe za tu vlast! Jedino tako što se bore protiv tlačenja – tlačenja koje sprovode oni koji im govore da su nesposobni da vladaju. Jedino kroz borbu za demokratsku moć mogu se oni samoobrazovati i uzdići do nivoa na kom će biti sposobni da tu moć koriste. Nikada nije postojao nijedan drugi način za bilo koju klasu da to postigne.

Iako smo ovde govorili o konkretnoj vrsti apologije, dva aspekta koja smo izdvojili suštinski su primenjiva širom sveta, u svakoj državi – „razvijenoj“ ili „u razvoju“, kapitalističkoj ili staljinističkoj. Kada su demonstracije i bojkoti južnjačkih Afroamerikanaca/^ki zapretili da osramote predsednika Džonsona u predizbornoj kampanji, pitanje je bilo: na čijoj si ti strani? Kada se narod Mađarske pobunio protiv ruskih okupatora, pitanje je bilo: na čijoj si ti strani? Kada se narod Alžira borio za oslobođenje od „socijalističke“ vlade Gija Molea, pitanje je bilo: na čijoj si ti strani? Kada su vašingtonske marionete izvršile invaziju na Kubu, pitanje je bilo: na čijoj si ti strani? I, kada su kubanske radničke sindikate preuzeli komesari diktature, pitanje je ostalo: na čijoj si ti strani?

Od početaka ljudskog društva, nizale su se teorije koje „dokazuju“ to da je tiranija nezaobilazna i da je sloboda u demokratiji nemoguća; nema prijemčivije ideologije za vladajuću klasu i njene intelektualne lakeje od ove. Ovo su samoispunjavajuća proročanstva, budući da su istinita samo onda kada se u njihovu istinitost veruje. Na kraju krajeva, jedini način da se pokažu neistinitim jeste sama borba. „Teorije odozgo“ nikada nisu uspele da zaustave borbu odozdo, koja je svet menjala iznova i iznova. Opredeliti se za bilo koju formu „socijalizma odozgo“ znači gledati unazad, ka starom svetu, znači izabrati „staro sranje“. Odlučiti se za put socijalizma odozdo znači prihvatiti početak novog sveta.

Nekoliko preporuka

Kao što sam najavio u uvodnoj belešci, sledi nekoliko korisnih naslova. Međutim, za većinu tema kojima smo se ovde bavili, nužno je konsultovati originalna dela koja se bave tom problematikom.

Za prvo poglavlje, knjiga koju vredi pročitati je Nastanak Platonove misli A. D. Vinspera, u kojoj je donekle obrađen i Pitagora. Za Prudona, pogledati poglavlje Liberalizma i izazova fašizma Dž. S. Šapiroa, kao i Prudonove Sveske [Carnets]. Za Bakunjina, konsultovatiDoktrinu anarhizma M. A. Bakunjina E. Pizira, uz biografiju koju je napisao E. H. Kar radi pozadinskog konteksta. Za Lasala, videti F. Lasal kao društveni reformator E. Bernštajna i biografiju koju je napisao D. Futman. Što se fabijanstva tiče, objavljena je samo jedna polupristojna studija – Fabijanski socijalizam i politika u Engleskoj A. N. Mekbrijara; tu je i neobjavljena disertacija E. Dž. Hobsbauma Fabijanstvo i fabijanci, ali ni jedna ni druga nisu adekvatne za ciljeve koje smo sebi postavili. Za Rozu Luksemburg, videti biografiju koju je napisao Paul Frolih i knjižicu Tonija Klifa – i jedna i druga naslovljene su njenim imenom. Za Belamija i Gronlunda, konsultovati neobjavljeni rad Artura Lipova Edvard Belami i nacionalistički pokret (Berkli, Kalifornijski univerzitet, 1965).

Dva moja članka u Novoj politici (New Politics) odnose se na neke od aspekata naše teme: Neokorporativisti i neoreformisti (I, 1, zima 1962) i Novi socijaldemokratski reformizam (II, 2, zima 1963). Pored toga, relevantna su i dva izdanja Komiteta nezavisnih socijalista: Nezavisni socijalizam: perspektive za levicu (pamflet) i Uvod u nezavisni socijalizam (zbornik novinskih isečaka). [H. D.]