Dve duše socijalizma (feljton): 9. Šest vrsta „socijalizma odozgo“[18 min. za čitanje]

Marks21 nastavlja sa objavljivanjem novog feljtona. U pitanju je pamflet američkog revolucionarnog socijaliste Hala Drejpera napisan 1966. i dopunjen 1970. godine. Ovo značajno delo, sada prvi put prevedeno na srpskohrvatski jezik, bavi se ključnom razlikom između dve struje koje postoje u socijalističkoj misli od samog njenog začetka – „socijalizma odozgo“ i socijalizma odozdo. Prva od njih, koja smatra da socijalizam može nastupiti kroz akciju prosvetljene manjine, istorijski ne samo što je redovno završavala u tiraniji, već se pokazuje da je diktatura manjine duboko ukorenjena u njenom idejnom sistemu. Takvom viđenju suprotstavljena je druga ali zasenjena tradicija koja podrazumeva to da socijalizam mora biti osvojen kroz kolektivnu akciju ogromne većine čovečanstva – tradicija čiji je najpoznatiji i najveći predstavnik i sam Karl Marks.

Ovaj pamflet, ključan za svakoga ko želi da se bavi izgradnjom revolucionarne levice u XXI veku, objavljivaćemo, već tradicionalno, svakog četvrtka. Pred vama se nalazi deveto poglavlje.

Linkovi ka ostalim poglavljima: U, 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 10.

Preveo Pavle Ilić.

9. Šest vrsta „socijalizma odozgo“

Videli smo da je ideja „socijalizma odozgo“ sadržana u nekoliko različitih misaonih struja. Uobičajeno su te struje isprepletane, no, pokušajmo ovde da „otpetljamo“ neke od njihovih bitnijih aspekata kako smo mogli pobliže da ih istražimo.

1. Filantropizam. – Socijalizam (ili „slobodu“, ili štogod slično) će bogati i moćni svesrdno uručiti narodu, zarad njegove dobrobiti. Kao što piše u Komunističkom manifestu, za rane utopiste, poput Roberta Ovena, „proletarijat postoji samo ukoliko je viđen kao klasa koja najviše pati“. Podjarmljena sirotinja ima da iskaže svoju zahvalnost suzdržavajući se od nasilništva i ne zagovarajući koještarije kakve su klasna borba ili samooslobođenje. Ovaj aspekt se može tumačiti kao poseban slučaj sledeće struje.

2. Elitizam. – Pomenuli smo nekoliko primera uverenja da se socijalizam tiče nove vladajuće manjine, koja bi bila po prirodi nekapitalistička, te samim tim i zagarantovano čista, a koja svoju neprikosnovenu vlast uspostavlja bilo privremeno (tek onoliko koliko traje jedna istorijska era!), bilo za stalno. U oba slučaja, ova nova vladajuća klasa svojom misijom smatra prosvetiteljsku diktaturu nad masama – podrazumeva se, za njihovu dobrobit – a diktaturu sprovode bilo elitna partija koja u potpunosti ukida kontrolu odozdo, bilo dobroćudni despoti ili kakve mesijanske vođe, bilo Šoovi „nadljudi“, eugenički manipulatori, Prudonovi „anarhistički“ menadžeri, Sen-Simonovi tehnokrati ili njihovi moderniji pandani koji koriste savremen rečnik i nove verbalne igrarije koje se mogu slaviti kao sveža, savremena društvena teorija, nasuprot „devetnaestovekovnom marksizmu“.

S druge strane, i zagovornice i zagovornici revolucionarno-demokratskog socijalizma odozdo bili su uvek manjina – ali ponor između elitističkog i avangardnog pristupa ne sme se previđati, kao što nam je pokazao Debsov slučaj. Za njega, kao i za Marksa i Rozu Luksemburg, funkcija revolucionarne avangarde je da nagna masovnu većinu da samu sebe oposobi da u sopstveno ime i kroz sopstvene borbe uzme moć. Poenta nije da se ospori ključni značaj manjina, već da se uspostavi drugačiji odnos između naprednije manjine i manje napredne mase.

3. Planizam. – Za njega su ključne reči: efikasnost, red, planiranje, sistem i disciplina kroz podelu rada. Socijalizam se svodi na socijalni inženjering koji sprovodi sila nadređena društvu. Opet, ni ovde suština nije da se ospori činjenica da delotvoran socijalizam zahteva sveobuhvatno planiranje (kao ni to da su red i efikasnost dobre stvari), ali svođenje socijalizma na planiranu proizvodnju je nešto sasvim drugo – kao što smislena demokratija podrazumeva pravo glasa, ali svođenje demokratije na povremeno pravo glasa znači prevaru.

Zapravo, bitno je da pokažemo kako odvajanje planiranja od demokratske kontrole odozdo vitoperi sam pojam planiranja, jer je nemoguće efikasno planirati današnja beskrajno komplikovana industrijska društva ukazima svemogućeg centralnog komiteta, koji guše i terorišu slobodnu igru inicijative i prilagođavanja sistema odozdo. Ovo je suštinska protivrečnost novog tipa eksploatatorskog društvenog sistema oličenog u sovjetskom birokratskom kolektivizmu^[1]. Međutim, ne možemo se ovde dublje upuštati u ovu temu.

Zamena socijalizma planizmom ima dugu istoriju, poprilično nezavisnu od njegove ugradnje u sovjetski mit koji nalaže da je etatizacija = socijalizam, što je princip koji su, kao što smo videli, prvobitno sistematizovali socijaldemokratski reformisti (naročito Bernštajn i fabijanci). Tokom 1930-ih, misticizam „Plana“, delimično preuzet iz sovjetske propagande, postao je značajan za desno krilo socijaldemokratije koje je nazivalo Henrija de Mana njegovim prorokom i Marksovim naslednikom. De Man je izbledeo iz političkog pejzaža, otišavši u zaborav, s obzirom na to da je bio dovoljno nepromišljen da svoje revizionističke teorije pogura najpre putem korporatizma, da bi dogurao do saradnje s nacistima.

Bez obzira na njegovu teorijsku strukturu, planizam se u socijalističkom pokretu često javlja među aktivistkinjama i aktivistima određenog psihološkog tipa. Istini za volju, jedan od prvih opisa ovog psihološkog tipa može se naći u knjizi Hilera Beloka Pokorna država, u kojoj se odnosi na fabijance. Belok piše da ovaj tip:

„voli kolektivistički ideal sam po sebi […] zbog toga što on podrazumeva uređenu i predvidivu formu društva. On obožava da razmišlja o idealnoj Državi u kojoj će javni službenici kontrolisati zemlju i kapital i naređivati ostalim ljudima kako bi ih sačuvali od posledica sopstvenih poroka, neznanja i nerazumnosti. [Belok će dodati:] U njemu eksploatacija ljudi ne budi nikakvo ogorčenje. Doduše, on nije tip koji poznaje bilo ogorčenje, bilo koju drugu životnu strast… [Potom se ustremljuje na Sidnija Veba:] […] ideja ogromnog birokratskog aparata u kojem će čitav život biti vremenski organizovan i prilagođen određenim jednostavnim šemama […] budi leptiriće u njegovom malom stomaku.“

Što se tiče njegovih savremenih primera u prostaljinističkoj varijanti, sijaset ih se može naći među stranicama Mantli rivjua ( Monthly Review), magazina Pola Svizija.

Maks Istman je u članku o „pokretačkim matricama socijalizma“, koji je napisao 1930. godine, dok se još uvek smatrao lenjinistom, ovaj psihološki tip opisao kao usmeren na „efikasnost i inteligentnu organizaciju [uz] iskrenu strast prema planiranju […] organizacije nalik poslovnoj“. Takvi ljudi, rekao je, fascinirani su Staljinovom Rusijom:

„Ona je deo sveta koji treba braniti u drugim državama – a definitivno ne osporavati sa stanovišta nerealnog sna poput oslobođenja radništva, a samim tim i čitavog čovečanstva. Međutim, taj nerealni san je bio središnji motiv svih onih koji su gradili marksistički pokret i koji su doveli do njegove pobede u Rusiji. Premda je danas to podložno zaboravu, oni su bili ekstremni pobunjenici protiv tlačenja. Kada se stiša halabuka oko njegovih ideja, Lenjin će se možda ukazati kao najveći pobunjenik u istoriji. Njegova glavna strast je bila da ljudima omogući slobodu. […] Ako moramo da odaberemo jedan pojam kojim bismo obuhvatili cilj klasne borbe kako ga definišu marksistička dela, naročito ona iz pera Vladimira Lenjina, onda je to pojam ljudske slobode… “

Moglo bi se dodati i to da je Lenjin u više navrata inicijative za totalno planiranje osuđivao kao „birokratsku utopiju“.

Planizam ima i potkategoriju koju bi valjalo posebno imenovati – nazovimo je produkcionizmom. Naravno, svi su „za“ proizvodnju [production], kao što su svi za vrline ili za dobar život; međutim, za ovaj tip, proizvodnja je odlučujući test i cilj jednog društva. Ruski birokratski kolektivizam je „progresivan“ zbog brojki koje prikazuju njegovu proizvodnju sirovog gvožđa (isti ljudi će uglavnom ignorisati impresivne brojke koje pokazuju porast proizvodnje pod nacističkim ili japanskim kapitalizmom). Sasvim je u redu kada Naser, Kastro, Sukarno ili Nkruma slamaju ili sprečavaju slobodne radničke sindikate zbog toga što je ono što se naziva „ekonomskim razvojem“ daleko značajnije od ljudskih prava. Naravno, ovaj tvrdokorni stav nisu izmislile ove „radikalne vođe“, već okoreli eksploatatori rada tokom kapitalističke industrijske revolucije – a socijalistički pokret je rođen u krvavoj borbi protiv teoretičara „progresivne“ eksploatacije. I u ovom slučaju, apologete modernih „levičarskih“ autoritarnih režima imaju običaj da ovu prastaru doktrinu smatraju poslednjim krikom sociološke misli.

4. Komunitarstvo^[2]. – U pomenutom članku iz 1930. godine, Maks Istman je nazvao ovaj princip „matricom ujedinjenog bratstva“ „gregorijanskih ili ljudsko-solidarnih socijalista“ – „onih koji čeznu za mešavinom religijskog misticizma i životinjske društvenosti kao ljudskom solidarnošću.“ Ovo ne bi trebalo da se meša sa solidarnošću u štrajkovima i slično, niti da se nužno izjednačava sa onime što se naziva drugarstvom u socijalističkom pokretu, ili „osećajem zajedništva“ drugde. Njegov specifični sadržaj je, prema Istmanovim rečima, „potraga za stapanjem u Totalitet, potraga za iskustvom samoukidanja u nedrima Božjeg surogata“.

Istman u ovom citatu upućuje na Majka Golda, pisca iz Komunističke partije. Još jedan odličan primer bi bio Hari F. Vord, nepokolebljivo religiozni simpatizer KP, čija dela razrađuju motiv ove „okeanske“ čežnje za sljušćivanjem sopstvene individualnosti. Belami se svojim beleškama svrstava u isti red autora: on piše o čežnji za „utapanjem u divovsku svemogućnost univerzuma“. Njegova „religija solidarnosti“ odraz je nepoverenja u individualizam ličnosti i žudnje da ličnost rastvori u zajednici „nečeg većeg“.

Ova nit se provlači kroz neke od najautoritarnijih „socijalizama odozgo“, a neretko se sreće i u umerenijim slučajevima – recimo, kod filantropskih elitista koji gaje hrišćanska socijalistička ubeđenja. Po prirodi stvari, ovakav „komunitaristički“ socijalizam uvek se proglašava za „etički socijalizam“ i veliča zato što se užasava klasne borbe – jer u košnici ne sme biti sukoba. On ima običaj da glatko suprotstavlja „kolektivizam“ „individualizmu“ (što sa humanističkog stanovišta nema smisla), ali ono što zaista napada jeste individualnost.

5. Permeacionizam^[3]. – „Socijalizam odozgo“ javlja se u mnogim oblicima iz prostog razloga što uvek postoje brojne alternative samopokretanju masa odozdo, ali slučajevi koje smo ovde razmatrali mogu se podeliti u dve podgrupe.

Jedna se vodi naumom rušenja trenutnog, kapitalističkog, hijerarhijskog društva, kako bi se ono zamenilo novim, nekapitalističkim tipom hijerarhijskog društva zasnovanog na novoj vrsti vladajuće klase. (Ove varijante se uglavnom etiketiraju kao „revolucionarne“ u istoriografijama socijalizma.) Druga nastoji prožimanju centara moći u postojećem društvu, s ciljem njegovog postepenog i neizbežnog preobražaja u podržavljeni kolektivizam – nalik drvetu koje se, molekul po molekul, okamenjuje i pretvara u ahat. Ovo je karakteristika reformističkih, socijaldemokratskih varijanti „socijalizma odozgo“.

Sam termin „permeacionizam“ osmislili su fabijanci Sidnija Veba kako bi izrazili vlastite ideje (mi smo ih već nazvali „najčistijom“ poznatom varijantom reformizma). Sve socijaldemokratske ideje permeacionizma zasnivaju se na teoriji mehaničke neizbežnosti: neizbežne samokolektivizacije kapizalizma odozgo, koja se izjednačava sa socijalizmom. Pritisak odozdo (tamo gde se smatra dopustivim) može da ubrza i poravna ovaj proces, ukoliko se drži pod kontrolom, kako ne bi prestravio „samokolektivizatore“. Stoga, socijaldemokratski permeacionisti ne samo da su voljni, već su i nestrpljivi da „postanu deo establišmenta“, kako god da im je omogućeno da to urade – bilo kao „mali od palube“, bilo kao ministri – pre nego da se bore protiv njega. Uobičajeno, njihovi pokreti odozdo prevashodno služe za ucenjivanje vladajućih snaga kako bi ih potkupile takvim mogućnostima za prožimanje.

Tendencija ka kolektivizaciji kapitalizma jeste stvarna: kao što smo videli, ona rađa birokratsku kolektivizaciju kapitalizma. Dok je ovaj proces napredovao, moderna socijaldemokratija je i sama prošla kroz preobražaj. Vodeći teoretičar ovog neoreformizma, Č. Entoni R. Krosland, prokazao je blagu izjavu u prilog nacionalizaciji – koju je izvorno, za program britanskih laburista, napisao niko drugi do Sidni Veb (sa Arturom Hendersonom) – kao „ekstremističku“^[4]. Brojnost kontinentalnih socijaldemokratija koje su svoje programe očistile od svakog specifično antikapitalističkog sadržaja – što je novitet u socijalističkoj istoriji – odražava stepen u kome je proces birokratske kolektivizacije prihvaćen kao postavka okamenjenog „socijalizma“.

Ovo je permeacionizam shvaćen kao dugoročna strategija. Ona, naravno, ishodi permeacionizmom i kao političkom taktikom^[5], o kojoj ovde ne možemo dužiti – pomenućemo samo njen najistaknutiji, američki oblik: politiku podrške Demokratskoj partiji, kao i tzv. Lib-Lab koaliciju^[6] oko „Džonsonovog konsenzusa“, njegovih prethodnika i naslednika.

Razlika ovih dveju podgrupa „socijalizma odozgo“ ogleda se u principu domaćeg socijalizma, od Babefa do Harolda Vilsona. To su slučajevi u kojima je društvena baza bilo koje socijalističke struje unutar nacionalnog sistema, bez obzira na to da li se radi o radničkoj aristokratiji, deklasiranim elementima ili čemu drugom. Situacija je donekle drugačija ukoliko razmatramo savremene komunističke partije i njihove „socijalizme izvana“, čija se strategija i taktika svode na osnovu moći izvan domaćih društvenih slojeva – to jest, na birokratskokolektivističke vladajuće klase na Istoku.

Komunističke partije su se pokazale kao značajno drukčije u odnosu na bilo koji domaći pokret, u smislu u kom su uspele da smenjuju ili kombinuju i „revolucionarno“-opozicionističke i permeacionističke taktike kako im je odgovaralo. Na taj način je Komunistička partija SAD napravila prelaz od ultralevičarskog, avanturističkog „Trećeg perioda“ 1928–1934. do ultrapermeacionističkog perioda narodnog fronta, pa nazad na vatreni „revolucionizam“ tokom perioda Pakta o nenapadanju između Hitlera i Staljina, te Jovo nanovo na neku od kombinacija ova dva pristupa, već shodno društvenim talasanjima tokom Hladnog rata. Ako osmotrimo raskol na liniji Moskva–Peking, „hruščevisti“ i maoisti, svako za sebe, kao da otelotvoruju po jednu od ovih dveju taktika koje su se nekada smenjivale.

Stoga, komunističke partije i socijaldemokrati imaju običaj da se, oko konkretnih pitanja unutrašnje politike, susreću na pozicijama permeacionizma, premda iz ugla drukčijeg „socijalizma odozgo“.

6. „Socijalizam izvana“. – Prethodno navedene varijante „socijalizma odozgo“ imaju običaj da moć traže na vrhu društvene lestvice. Sada je vreme da se pozabavimo onima koji pojačanja očekuju iz inostranstva.

Kultovi letećih tanjira^[7] su patološka forma, koja više podseća na tradicionalniji mesijanizam, gde „izvan“ znači izvan naše planete. Međutim, za naše trenutne potrebe, „izvan“ znači izvan društvenih sukoba u otadžbini. Komunisti u Istočnoj Evropi su smatrali da će novi poredak nakon Drugog svetskog rata doći na ruskim bajonetima^[8]; slično njima, nemački socijaldemokrati u izgnanstvu su oslobođenje svog naroda zamišljali jedino kao rezultat pobede strane vojske nad Nemačkom.

Mirnodopska varijanta ovog tipa je „socijalizam po modelu“. Ovo je, razume se, bio metod starih utopista koji su stvarali svoje eksperimentalne kolonije po američkim zabitima sa idejom da će one dokazati superiornost njihovog sistema i poslužiti kao model koji će inspirisati preobraćenje nevernika. Danas, ovo uverenje se koristi kao zamena za borbu na domaćem terenu i ono čini uzdanicu komunističkih partija na Zapadu.

Kao uzor trebalo bi da posluži Rusija (ili, za maoiste, Kina). Dok bi poziciju ruskog proletarijata bilo jako teško načiniti primamljivom zapadnim radnicama i radnicima, čak i uz hrpu izmišljotina i laži, dva drugačija pristupa su se pokazala uspešnijim:

a. Relativno privilegovana pozicija menadžerskih, birokratskih i sličnih elemenata ruskog kolektivističkog sistema koji su u službi intelekta može se jasno suprotstaviti situaciji na Zapadu, gde su njihovi pandani podređeni vlasnicima kapitala i onima koji upravljaju bogatstvom. Ovako prikazan, sovjetski sistem podržavljene ekonomije miriše na „srednjoklasne socijalizme“, tako opojne nezadovoljnim elementima iz klase intelektualaca, tehnologa, naučnika i naučnih radnika, administrativne birokratije i različitih „organizatora“, koji se najlakše mogu identifikovati sa novom vladajućom klasom, zasnovanom na državnoj a ne na novčanoj moći i vlasništvu, te tako sebe zamišljati kao moćnike u nekapitalističkom, ali svejedno elitističkom društvu.

b. Dok zvanične komunističke partije moraju da održavaju fasadu pravoverja kroz nešto što one nazivaju „marksizmom-lenjinizmom“, ozbiljni teoretičari neostaljinizma koji nisu sputani odgovornošću prema partijama često se odriču te maske. Jedan od smerova u kojima oni razvijaju svoje teorije jeste i otvoreno odbacivanje ma kakve perspektive pobede kroz društvene borbe u kapitalističkim državama. „Svetska revolucija“ se izjednačava sa dokazivanjem „superiornosti“ sistema u državama u kojima su komunističke partije na vlasti. Pol Svizi i Isak Dojčer, dva vodeća teoretičara neostaljinizma, ovaj princip su počeli da pretaču u naučnu formu.

Monopolski kapitalizam , delo Barana i Svizija iz 1966. godine, otvoreno odbacuje „odgovor tradicionalne marksističke ortodoksije – da se industrijski proletarijat mora, pre ili kasnije, podići na revoluciju protiv kapitalističkog tlačenja“. Isto važi i za sve druge grupe „otpadnika“ u društvu – nezaposlene, radnice i radnike u poljoprivredi, getoizirane mase, itd. – „one nisu sposobne da čine koherentu snagu u društvu“. Ovo znači da ne postoji niko ko se nalazi unutar kapitalizma i ko može da mu se efikasno suprotstavi. Šta to znači? Autori na poslednjoj strani svog dela kažu da će se jednog dana, „možda ne u ovom veku,“ ljudi razočarati u kapitalizam „dok se svetska revolucija širi i dok socijalističke zemlje svojim primerom pokazuju da je moguće“ izgraditi racionalno društvo. To je sve. I tako marksistička frazeologija koja popunjava preostalih 366 stranica ovog dela postaje ništa drugo do propoved, kao što je i čitanje Besede na gori u Katedrali svetog Patrika.

Do istog zaključka, blaže izrečenog, zaobilaznijim putem dolazi Dojčer u Velikom takmičenju. On prihvata i prenosi novu sovjetsku teoriju „da se zapadni kapitalizam neće urušiti – ili bar ne u najvećoj meri – usled sopstvenih protivrečnosti i kriza, već zbog toga što neće moći da parira dostignućima socijalizma [odnosno država u kojima su komunističke partije na vlasti]“; i potom: „Može se reći da je ovo donekle zamenilo marksističku viziju permanentne društvene revolucije.“ Ovo je teorijsko objašnjenje dugogodišnje funkcije komunističkog pokreta na Zapadu – funkcije graničara i glasnogovornika koji hvali rivalski establišment na Istoku. Iznad svega, perspektiva socijalizma odozdo postala je strana ovim profesorima birokratskog kolektivizma isto koliko i apologetama kapitalizma među američkim akademicima.

Ovaj tip neostaljinističkih ideologa često ume da bude kritički nastrojen prema sovjetskom režimu – Dojčer, koji ne može biti dalje od pozicije nekritičkog moskovskog apologete kakvi su zvanični komunisti, dobar je primer. Ove ljude treba tumačiti kao permeacioniste u odnosu na birokratski kolektivizam. Ono što se iz vizure kapitalističkog sveta čini kao „socijalizam izvana“, pretvara se u varijantu fabijanstva iz vizure istočnog sistema. U tom kontekstu, čvrsti princip „promene isključivo odozgo“ bitan je ovim teoretičarima koliko je bio i Sidniju Vebu. Između ostalog, to je pokazala i Dojčerova neprijateljska reakcija na pobune u Istočnoj Nemačkoj 1953. i Mađarskoj 1956. godine, koja se zasnivala na starom argumentu da će pobune odozdo zaplašiti sovjetski establišment i naterati ga da skrene sa puta „liberalizacije“, koji diktira „neizbežnost postepenosti“ u transformaciji sistema.