Prenosimo tekst objavljen u prvom, oktobarsko-novembarskom broju novog izdanja našeg časopisa Kontranapad, u kome Anja Ilić i Pavle Ilić pišu o funkciji periodičnih eskalacija na Kosovu u održavanju nacionalističkog kredibiliteta političara i imperijalističkog mandata nad Kosovom.
Naslovi i udarne vesti o „upadu ROSU“ na sever Kosova kao požar se šire medijima u Srbiji. Pozvani i samoprozvani politički analitičari govore o „još jednoj provokaciji Prištine“. Vučić u maniru oca naroda „umiruje“ stanovništvo izjavljujući da je Vojska Srbije podigla nivo borbene gotovosti i da će, po svaku cenu, zaštititi svoj narod na Kosovu.
Godina je 2019.
A na jesen 2021. godine svedočimo još jednom rasplamsavanju nacionalne strasti po identičnom receptu. I sada je, kao i 2019, povod bila akcija Policije Kosova protiv, kako kosovski organi tvrde, organizovanog kriminala i krijumčarenja robe. To se, doduše, ne bi moglo saznati čitanjem većine srbijanskih medija ili slušanjem izjava državnih zvaničnika. Vučić u ovakvim situacijama – redovno u susret izborima – zapeni gnevom pravednika i insistira na tumačenju događaja u nacionalnom ključu: zli Albanci terorišu ugrožene Srbe. Naravno, svi buržoaski političari na Balkanu koriste nacionalizam kao lak način prikupljanja glasova. Ipak, trenutna kriza nije se prevela u dobar rezultat za Kurtijevo „Samoopredeljenje“ (alb. Vetëvendosje) na lokalnim izborima održanim 17. oktobra.
U akciji 2019. godine, koja je bila usmerena prvenstveno protiv samih pripadnika Policije Kosova osumnjičenih za korupciju i kriminal, uhapšeno je 19 policajaca: 11 Srba, sedam Albanaca i jedan Bošnjak. U ovogodišnjoj akciji, uhapšeno je šest Albanaca, jedan Srbin i jedan Bošnjak. Tužilac i sudija koji su dali ovlašćenje za akciju takođe su srpske nacionalnosti.
Naravno, Vučićevom režimu i medijima apsolutno nije u interesu da prenose punu istinu, pre svega zbog toga što nakon što pogledamo sve informacije možemo jasno videti paralele između načina na koji se i Priština i Beograd odnose jedno prema drugome, kao i prema zapadnom imperijalizmu.
Doduše, što se tiče Srbije, treba naglasiti da paničarski i nacionalistički narativ o Albancima na Kosovu nije isključivi domen Srpske napredne stranke, te da većina partija opozicije često i sama podstiče histeriju kako bi ućarila pokoji politički poen. Ipak, ako se zaustavimo na izjavama državnih zvaničnika, oni uglavnom tvrde da su kosovske vlasti slanjem specijalaca na sever prekršile Briselski sporazum iz 2013. godine.
Briselski sporazum, međutim, upravo i predviđa delovanje Policije Kosova na celoj teritoriji Kosova, dakle, i na severu Kosova. ROSU – koja je još 2008. godine preimenovana u NJSO (Specijalnu operativnu jedinicu) – deo je Policije Kosova. O „upadima“ na sever Kosova i tobožnjem kršenju sporazuma je besmisleno govoriti, naročito kada paniku dižu isti oni koji su 2013. godine stavili državni potpis na Briselski sporazum.
Naravno, budući da su ga i sami potpisali, državni funkcioneri znaju da Briselski sporazum po definiciji deli Kosovo na srpski sever, nad kojim državne strukture Srbije imaju srazmerno najveći uticaj, i ostatak koji suštinski predstavlja protektorat različitih ispostava zapadnog imperijalizma (poput KFOR-a i Euleksa). Biće da upravo u toj nezaokruženoj državnosti Kosova, čije su institucije i dalje duboko zavisne od amina velikih sila, leži uzrok stalnih sporenja oko obima nadležnosti Policije Kosova. Vlast u Srbiji, kao i vlast na Kosovu znaju da njihove pozicije zavise od EU i NATO-a, i u svakoj krizi pozivaju upravo ove sile da intervenišu – time nesumnjivo pokazujući koliko su sposobne za suvereno donošenje odluka.
No, iako je s formalnopravne strane besmisleno govoriti o „upadu“ ROSU na sever Kosova, ne sme se ignorisati činjenica da je vlast u Prištini i više nego svesna da oružane akcije policije na severu za rezultat mogu da imaju isključivo zaoštravanje međuetničkih odnosa. Zbog čega se onda Aljbin Kurti odlučio na ovaj potez?
Očigledno je da SAD svoj strateški fokus prebacuju na Daleki istok, te da su i više nego spremne da menjaju svoja stara savezništva u regionima koji su im od sekundarnog značaja. Čankolizačko držanje Vučića i Avdulaha Hotija pred Trampom krajem leta prošle godine pokazalo je koliko daleko je zvanični Beograd spreman da ode da bi se pokazao kao poslužniji vazal u odnosu na Prištinu, ali i koliko je njoj bitno da zadrži povlašćen odnos sa Vašingtonom. Kurtijeva akcija upravo je kalkulisana provokacija u ovom smeru – on ispituje u kojoj meri može da računa na podršku Amerike i Evrope, naročito nakon što su se one direktno umešale kako bi srušile njegovu prošlu vladu u martu prošle godine. Vučićev odgovor suštinski se svodi na isto: on poziva imperijalističke sile da garantuju mir, dok se ulizuje nacionalistima u Srbiji blefirajući da je spreman za rat.
Predsednik Srbije vrlo dobro razume maksimu „Zavadi, pa vladaj“, i zato zna da će lakše vladati tamo gde zavađenost već postoji – kao u slučaju srpsko-albanskog sukoba, večitog lajtmotiva svih nacionalističkih vlastodržaca i onih željnih vlasti u Srbiji. Kada je Kurtijeva vlada sredinom septembra, po zvaničnom isteku Sporazuma o slobodi kretanja između Srbije i Kosova, počela da primenjuje recipročnu meru i da zahteva zamenu srbijanskih registarskih tablica na vozilima privremenim kosovskim tablicama, Vučić i njegova klika nisu našli za shodno da podsete građane Srbije da je reč o recipročnoj meri. O reciprocitetu, zapravo, ne može ni biti reči, jer su stanovnici Kosova potrošili čitavu deceniju – i hiljade evra – na zamenu kosovskih tablica na granici sa Srbijom, dok je kriza za vozače sa srbijanske strane potrajala tek nekoliko nedelja. Ono što Vučić i njegova klika jesu našli za shodno da urade bilo je da, ritualno, podignu borbenu gotovost vojske na jugu Srbije, da pošalju vojne avione da nadleću granični prelaz Jarinje, te da gurnu kosovske Srbe u opasnu igru blokade graničnih prelaza. S druge strane, nezainteresovanost nacionalističke politike za dobrobit običnih ljudi i pomirenje vidi se u tome što se kao rešenje krize nije pomenulo ukidanje mera zamene tablica i oslobađanje njihovih vlasnika od birokratskog i finansijskog opterećenja.
Jasno je da su režimski hvalospevi o Srbiji kao „faktoru stabilnosti“ i „čuvaru mira“ u regionu prazna priča. „Dobrosusedski odnosi“ – još jedna izlizana režimska fraza – ne grade se reagovanjem na jedne te iste nepravde samo kada su njihov predmet Srbi, a ne i Albanci („afera tablice“ je najskoriji primer takvog licemerja). Stabilnost se ne postiže injekcijama razuzdanog nacionalizma kad god je potrebno skrenuti nam pogled sa problema – ekonomske neimaštine, nekontrolisane zdravstvene krize, urušavanja javnih usluga – koje delimo i sa Albancima i sa drugim balkanskim narodima. Vlast koja čini sve to ne čuva mir.
Ni režim u Srbiji ni režim na Kosovu – drugi formalno posvećeniji socijalnim programima, ali podjednako okrenut evroatlantskom bloku kao tobožnjem garantoru mira i stabilnosti na Balkanu – nisu kadri da povedu bilo srbijansko ili kosovsko društvo u zajedničku i drugačiju budućnost. Oba režima brane neki oblik statusa kvo: režim u Srbiji, naravno, preferira onaj njegov aspekt koji mu omogućava da nastavi da kontroliše sever, dok režim na Kosovu preferira sadašnju kvazidržavnost garantovanu prisustvom NATO-a. Jasno je, međutim, da ove strategije dugoročno nisu kompatibilne i da zavise od sposobnosti imperijalističkih sila da održavaju ravnotežu.
Drugačija budućnost bi pak bila ona koja ne zavisi od ekonomskih i političkih interesa velikih sila; ona u kojoj nacionalna pripadnost nije faktor (nedostatka) zajedništva među ljudima; ona u kojoj sam radni narod odlučuje o društvu koje svojim radom pokreće.
Takvo društvo u praksi grade Srbi i Albanci koji se u Štrpcu, rame uz rame, već godinama sukobljavaju sa investitorima i kosovskom policijom kako bi svoje reke – izvor života – sačuvali od pošasti mini-hidroelektrana. Grade ga kosovski vozači koji su, saosećajući sa neprilikama Srba na severu Kosova nakon (kratkotrajnog) uvođenja recipročnih mera, rekli da bi, da se oni pitaju, najradije ukinuli sve granice. Grade ga – ili bi mogli da ga grade – svi koji u nacionalističkim nadgornjavanjima i imperijalističkim mešanjima na Balkanu ne prepoznaju politiku u interesu običnog čoveka.