Ispred Vlade Srbije danas su protestovala četiri sindikata radnika i radnica u javnom sektoru – Sindikat uprave, Sindikat obrazovanja, Samostalni sindikat kulture i Sindikat zaposlenih u naučno-istraživačkoj delatnosti Srbije. Osnovni zahtev koji su sindikalni predstavnici izneli bio je da se država vrati socijalnom dijalogu, kao i da ispuni svoje obaveze prema radništvu – od isplate toplog obroka i regresa, preko isplate naknada predviđenih kolektivnim ugovorima, do povećanja plata za 15%. Ukoliko država ne ispuni ove minimume, sindikati najavljuju nove, šire i snažnije proteste. Pred vama je tekst letka koji smo delili na današnjem radničkom protestu.
Duboka kriza poslednjih godinu i po dana samo je zaoštrena verzija svetske ekonomske krize koja buja već duže od decenije. Nakon svetskog ekonomskog kraha iz 2008. godine, oni koji su za njega bili krivi – banke, kapitalisti i države – odlučili su da se izvuku merama štednje i nateraju radničku klasu da plati ceh. Danas pokušavaju istu taktiku. Svi mi danas okupljeni kažemo da neće proći!
Halapljivost bogataša i njihovih političkih sluga u vlasti odgovorni su za posledice ove krize. Isprazne brojke navodnog privrednog rasta radnom narodu ne samo da ne predstavljaju nikakvo poboljšanje u životu, već u stvarnosti znače manje hrane za isti novac. Rast plata nije usklađen sa rastom cena upravo zato što se vlast iznova i svesno svrstava na stranu bogatih tokom ove krize.
Nedovoljno povećanje minimalne plate od 9,4%, najavljeno za sledeću godinu, sa jedne strane prikriva činjenicu da je cela radnička klasa bila pogođena porastom cena, a ne samo jedan njen segment, a sa druge žmuri pred dodatnim radom i pritiskom koji su tokom ove pandemije izneli radnice i radnici, pogotovu oni zaposleni u ključnim sektorima: zdravstvu, prosveti, trgovini, transportu…
Posledice ekonomske krize i njen najveći teret pali su na celokupnu radničku klasu, i ona cela zaslužuje povišicu, u najmanju ruku. Zato je zahtev sindikata koji su pozvali na ovaj protest za povećanje zarada od 15% za zaposlene u javnom sektoru prag ispod kojeg se ne sme ići i oko kog moramo okupiti širok socijalni front. Za postizanje takvih bazičnih materijalnih uslova, radnička klasa nema koga da moli za razgovor ili za „uspostavljanje socijalnog dijaloga“.
Danas okupljeni sindikati predstavljaju više od polovine radnika i radnica zaposlenih u javnom sektoru. Većina njih su ključni radnici čiji samopregorni rad je jedini razlog zašto se društvo nije urušilo pod pritiskom pandemije i krize. Nakon meseci eskiviranja sastanaka, Ministarstvo je pristalo na razgovore čim su sindikati pokazali da imaju volje za borbom.
Radnici i radnice u Srbiji moraju preuzeti svoju sudbinu u sopstvene ruke! To može da se desi samo kroz snažno jačanje sindikalnog pokreta i kroz nove načine političkog organizovanja radničke klase. I jedno i drugo zavisi od toga koliko će radnici i radnice krenuti u borbe na radnom mestu, i biti spremni da koriste svoje najmoćnije oružje u njoj – štrajk!
Bez rada radnika i radnica ne može postojati ni profit bogataša, ne može postojati ni ova niti ona vlast, bez radnika i radnica nema društva. Vreme je da radnička klasa prepozna svoj potencijal, jer se naše društvo može izvući iz krize jedino sa jakom radničkom klasom koja brani svoje interese i može povući liniju kada vladajuće elite, kao u poslednje vreme, izgube meru. Zato u borbu za povećanje plata i kontrolu radnika nad sopstvenom sudbinom!