Lešinari iz redova međunarodne finansijske oligarhije ponovo lete u pomoć evropskim bankama, pod maskama spasitelja. Plen im je i dalje narod Grčke. Ovog puta, cilj drugog bejlauta od 130 milijardi evra nije otplaćivanje duga evropskih banaka, već žrtvovanje Grčke, kako bi jedinstvena evropska valuta i evropska monetarna unija mogle da prežive.
Za protekle dve i po godine grčke dužničke krize mnoge žrtve prinete su idolu evropskog kapitalizma. Od 2009. godine, ugašeno je 85,000 radnih mesta u javnom sektoru, plate su smanjene za 30%, a penzije za 10%. PDV za sva dobra i usluge je povećan, a porez na gorivo, cigarete i alkohol za 33%. Minimalna plata smanjena je za 22%, odnosno 32% za one mlađe od 25 godina. Zvanična stopa nezaposlenosti skočila je sa 8%, koliko je iznosila 2010. godine, na 21%. Trećina Grka sada živi ispod granice siromaštva. Grčka je gurnuta u provaliju, duboku i zastrašujuću poput one u kojoj se Srbija nalazila 90-tih.
Sada će drugi nametnuti zajam doneti nove žrtve, kao besmislene spomenike stabilnosti evropskog bankarskog sistema. Mere štednje obuhvataju 300 miliona evra uštede sečom penzija i nastavak smanjivanja minimalne plate. Sporazum cilja na to da do 2015. godine smanji javni sektor za oko 150,000 radnih mesta. Proklamovani cilj ovog haranja i silovanja grčkog naroda je smanjivanje grčkog duga sa trenutnih 170% BDP-a na 120%, do 2020. godine. U suštini, niko ne veruje da će se to i dogoditi. Mere štednje, osmišljene tako da obezbede redovan harač evro-dahijama, već su bacile Grčku u pet uzastopnih godina recesije. Daljim smanjivanjem „potražnje”, odnosno sposobnosti grčkih porodica da hrane svoju decu, ekonomija će nastaviti da propada, što će izazvati dalje skokove u dugovanjima.
Grčka je pre dve godine bankrotirala, ali joj Evropska unija nije dozvolila da objavi nemogućnost otplate dugova. Umesto toga, na silu su joj trpali u usta nove zajmove, kako bi se spasile nemačke, francuske i britanske banke. Cilj drugog bejlauta nije da Grčku ponovo načini finansijski solventnom, već da je pripremi za budući bankrot i isključenje iz evrozone. Do tada bi razapinjanje grčkog naroda na krst trebalo da obezbedi prostor za vaskrs evropskog bankarskog sistema. Gospodari Evropske unije igraju na kartu vremena, u nadi da će u nekom trenutku doći do novog ekonomskog rasta, što bi bankama omogućilo da apsorbuju svoje gigantske dugove, čime bi se sprečio kolaps evrozone.
Evropski bankari, u međuvremenu, od Grčke traže sve više i više. Svaki nemoguć zahtev prevazilazi prethodni, sve dok ne postane jasno da je stvarni cilj otimanje što je moguće većeg plena dok se cela zemlja baca pod nož. Na grčku državu okačeno je obaveštenje o opštoj rasprodaji. Nema toga što se ne da privatizovati. Klasni rat koji besni u Grčkoj je žarište borbe koja se odvija širom EU, od Irske do Rumunije, a u kojoj međunarodni bankari, evropski zvaničnici i lokalni vladari koriste dug kao ucenu kojom gaze prava radničkih sindikata, ukidaju socijalnu pomoć, državne penzije i poslove u javnom sektoru, time otvarajući nove izvore zarade za finansijske vukove.
Suočene s rastom narodnog otpora dužničkom ropstvu – od generalnih štrajkova u Grčkoj, Portugalu, Španiji, Francuskoj i Rumuniji, do okupacija trgova širom Evrope – evropske vladajuće klase odgovaraju napadom na demokratska prava na svim nivoima. Tehnokratske vlade uzurpirale su parlamente u Grčkoj i Italiji, dok se moć prebacuje u ruke međunarodne birokratije, Trojke (Evropska komisija, Evropska centralna banka i MMF), koja služi interesima evropskih banaka.
Nemačka i Francuska nametnule su novi fiskalni pakt unutar EU, koji nameće stroge kazne državama članicama čiji budžetski deficit pređe 3% BDP-a. To znači da će građani sada biti oporezivani, ali ih niko neće predstavljati. Ovo je istorijska regresija, natrag u period pre uspona moderne reprezentativne vlasti tokom Engleske i Američke revolucije.
Permanentni mehanizam neoliberalnog pritiska na plate i socijalna davanja biće upisan u samu nacionalnu politiku. Nadgledanje nacionalnih budžeta sada prelazi iz ruku biranih predstavnika u ruke EU komisije, koja se već koristi svojim diktatorskim ovlašćenjima u Mađarskoj, Španiji i Holandiji.Čitava armija zvaničnika Evropske unije biće poslata u Grčku da nadgleda bejlaut, dok će se ustav izmeniti tako da spreči trošenje zajmova na potrebe grčkog naroda.
Državna represija nad svim vrstama protesta – od policije koja je premlatila devedesetogodišnjeg Manolisa Glezosa, koji je cepanjem svastike sa Akropolja pokrenuo otpor nacističkoj okupaciji Grčke, kada je pokušao da iznese peticiju pred grčki parlament, do pokušaja da se jesenašnji studentski protesti u Srbiji razbiju „milom ili silom” – pokazuje da vladajuće klase ne prezaju ni od čega i da će u neumoljivoj odbrani Evropske unije izdati svoje demokratske mandate.
Na našim prostorima, propast grčkog naroda uzima se kao znak odličnog zdravlja Evropske unije i velikih očekivanja od naše evropske budućnosti. U Hrvatskoj, vladajuća klasa apstinenciju više od polovine stanovništva sa skorašnjeg referenduma o priključivanju Evropskoj uniji cinično hvali kao pobedu demokratije. U Srbiji, Tadića će od demokratije spasiti predizborna mito-nagrada, u vidu kandidature za mesto u EU.
Obe države su, zapravo, bačene na kolena sistemom EU dužničkog ropstva, u kom tajkuni koriste strane zajmove da bi gomilali hrpe bogatstva na račun propasti privrede. Pristupanje EU zato će značiti stezanje omče dužničkog ropstva oko Balkana. Upozoravajući da je javni dug dostigao neodrživi nivo od 60% BDP-a, predsednik Fiskalnog saveta, Pavle Petrović, ukazao je na to šta nas očekuje posle izbora: „To znači da nema povećanja penzija i plata i da mora da se smanji broj zaposlenih u javnom sektoru”.
U isto vreme, bitka između srpskih i albanskih vladajućih klasa prebaciće se na samu Evropsku uniju, poput one između Grčke i Turske u NATO-u, omogućivši time EU da nastavi sa zavadi-pa-vladaj politikom na Kosovu. Proces EU integracija je bitan sastojak imperijalističke fragmentacije regiona u skup takmičarskih država satelita i neokolonijalnih protektorata (BiH, Makedonija i Kosovo) potpuno zavisnih od stranog sponzorstva.
Prema tome, rat protiv grčkog naroda je isti rat koji Evropska unija i njeni lokalni saveznici vode i protiv ostalih balkanskih naroda. Pobedićemo ili izgubiti zajedno. Herojski ustanak grčkog naroda protiv diktata Evropske unije, predvođen radničkom klasom, inspiriše otpor širom regiona.
U Rumuniji su, od Nove godine, nedelje štrajkova i demonstracija dovele do pada korumpirane vlade Emila Bloka koja je nametala mere štenje. Kao i u ostatku evrozone, pretpostavke alternative leže u zajedničkom odbijanju otplate dugova evropskim bankama, u nacionalizaciji banaka i državnoj investiciji u dobrobit naroda. Ipak, mi ćemo uspeti da se odupremo moći evropske imperije samo sjedinjavanjem naših snaga u Balkansku federaciju. Jedini put iz terminalne krize evropskih integracija je u federaciji koja bi centralizovala i usmerila resurse u nacionalizovane industrije, kako bi se povećala zaposlenost i podigao životni standard.
Balkanska federacija je strateška ideja, koja omogućuje ujedinjenje svih narodnih borbi širom regiona protiv naše sopstvene Trojke – MMF-a, EU/NATO i Rusije – u borbu za nacionalno i socijalno oslobođenje naroda Balkana.
Da bismo se izborili sa EU imperijom, pre svega moramo pobediti lokalne snage državne represije koje joj služe. Skorašnji studentski protesti nisu uspeli da se prošire i ostvare svoje ciljeve prvenstveno zbog državne represije i napada njenih fašističkih saveznika. Policija sprečava radnike i seljake da dođu u Beograd i poremete demokratski dremež svojih izabranih predstavnika. Snage bezbednosti i njihovi fašistički kompanjoni proglašavaju vanredno stanje kao odgovor na zahtev LGBT zajednice da ostvari svoje pravo na jednakost i dostojanstvo.
Pravo na protest mora biti borbeni poklič svih onih kojima su jednakost i sloboda na srcu. Na taj način progresivne snage mogu da prošire prostor za demokratsku akciju i političko organizovanje protiv tajkunskog režima. Ono je osnov za veliku borbu naroda Balkana, predvođenih radničkom klasom i omladinom, za narodnu demokratiju u kojoj će svi ugnjeteni i poniženi moći da ostvare svoje jednako pravo na slobodu.
Omladina koja je u Srbiji povela proteste protiv prohibicije i protiv međunarodnih odredbi kojima bi se privatizovao i cenzurisao internet, podigla je zastavu slobode. Jedino ujedinjenjem svih progresivnih snaga u politički pokret za slobodu, protiv kapitalističke države, možemo osloboditi region od organizovanih snaga tame.