Rast globalnog pokreta za pravdu u poslednjih nekoliko godina je doveo do povećanog interesovanja za radikalne kritike kapitalizma kakve je izneo Karl Marks. Ovaj koncizan i konkretan vodič nudi kratak, pristupačan uvod u razvoj Marksovih ideja, od njegove analize toga šta pokreće korporativnu globalizaciju, do diskusije da li je i kako moguće postići ljudsko oslobođenje. Original je pisao Majk Gonzalez za Bookmarks, 2006. godine, pod naslovom „A Rebel’s Guide to Marx“. Pročitajte ovde deveto poglavlje novog feljtona Marks21. Izlaziće, sada već tradicionalno, svakog četvrtka.
Linkovi ka ostalim poglavljima: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 10.
9. Nova snaga: Pariska komuna
1871. godine istorija će dramatično izmeniti ove rasprave. Jula 1870, Luj Bonaparta (Napoleon III), vladar Francuske, dozvolio je pruskom vođi Bizmarku da ga isprovocira da objavi rat; do septembra je Napoleon pao u zarobljeništvo. U Parizu je vlast proglasila republiku pod Vladom nacionalne odbrane; međutim, njen otpor je bio kratkog veka, a u februaru 1871. izabrana je Narodna skupština u svrhu mirovnih pregovora sa tek ujedinjenom Nemačkom.
Pod reakcionarom Tjerom, vlada je smeštena u Versaj, izvan Pariza. Prestonicu, pod pruskom opsadom, napustili su i vlada i bogataši – samo je Nacionalna garda branila grad. Kada je Tjer, prestrašen mogućnošću naoružavanja stanovništva, pokušao da zapleni topove Nacionalne garde na Monmartru, žiteljke i žitelji prestonice su pružili otpor i proglasili uspostavljanje Komune.
Tokom dva meseca njenog postojanja, Marksove oči su bile uprte u Komunu – bio je očaran njome. Njegova kritika i osuda Druge republike Luja Napoleona bile su žestoke onoliko koliko je i njegovo predviđanje nove revolucije u Francuskoj bilo sigurno. Istini za volju, ovo nisu bili najbolji uslovi za radnički ustanak, posle nekoliko meseci opsade i nemaštine. Marks je strahovao da će usamljenost pariskog radništva značiti poraz ukoliko ne krenu na Versaj. Takođe je znao da će ova pobuna jasno pokazati okrutnost buržoaske države – a da klasni neprijatelj neće imati takvu grižu savesti.
Međutim, u svojoj nadahnutoj analizi Komune, Marks ima viziju radničke moći, problema s kojima će se suočiti, ograničenja koja ona mora prevazići i kreativnosti koju može da pokaže u izgradnji novog i drugačijeg poretka. Nova moć je rođena u Pariskoj komuni u martu 1871. – Marks ju je strastveno branio, ne obazirući se na svoje ranije sumnje. Zaista, Marks je poslao svog zeta Pola Lafarga da u Parizu sarađuje sa komunarkama i komunarima.
Šta je bilo novo u vezi sa Komunom? Klasne borbe u Francuskoj, Marksovo ispitivanje pariskih događaja, daju odgovor na to pitanje kako za njegovu generaciju, tako i za one što slede. „To je suštinski bila vlast radničke klase… najzad otkriveni politički oblik u kome se može sprovesti ekonomsko oslobođenje rada.“
I, što je najvažnije, Komuna je ukinula oruđa buržoaske vlasti – stajaću vojsku, koja je zamenjena narodnom milicijom, „naoružanim narodom“; ustanove buržoaske demokratije su zamenjene direktnom demokratijom, u kojoj su svi poslanici mogli biti trenutno smenjeni sa svojih položaja i potom sazvani novi izbori (pravo koje je ponovljeno u sovjetima u Prvoj ruskoj revoluciji 1905. i Boljševičkoj revoluciji 1917), a sami poslanici nisu imali nikakvih povlastica zbog svoje političke dužnosti – „javni poslovi će se obavljati za radničke nadnice“. Ovo je bila nova država. Ona stara, koja je počivala, kako je Lenjin rekao, „u krajnjem slučaju na nasilnom sputavanju većine“, bila je u Parizu zamenjena jednom vrstom vladavine koja nije bila ni odvojena od većine niti iznad nje, nego joj je bila podređena. Ovo je bila diktatura proletarijata kakvu je Marks imao na umu mnogo ranije.
Tokom jedva dva meseca njenog života, komunarke i komunari nisu imali dovoljno vremena da uspostave novi poredak – da se okrenu oslobođenju žena, da ukinu eksploataciju, da stvore javne strukture društvenog života. Kao što je Marks rekao, „najveće postignuće Komune bilo je sâmo njeno postojanje“. Iz toga je izvukao svoj možda najdalekosežniji politički zaključak:
„Radnička klasa ne može samo preuzeti već postojeću državnu aparaturu i koristiti je u svoje svrhe.“
Buržoaska država postoji kako bi branila i održavala vladavinu kapitalističke klase; društvu posvećenom preraspodeli bogatstva, jednakosti i okončavanju eksploatacije potrebna su sopstvena oruđa moći – radnička država. U Parizu, tokom ta dva meseca, istorija nam je dala kratki pogled na to kako bi društvo moglo da izgleda, kako bi se organi radničke demokratije mogli izgraditi, kao i kolika je užasna cena poraza.
U Skupštini Komune bilo je sedamnaest članova Internacionale (od kojih je samo mali broj njih sledio Marksa). Devedeset dva člana Skupštine obuhvatali su široku lepezu pogleda i nije se baš znalo šta dalje, osim odbrane Komune i osude reakcionarne Republike. Prudonovi sledbenici su se podelili – neki od njih su čak sedeli na rukama u Versaju tokom ovih događaja.
Bilo je Blankijevih sledbenika, kao i sledbenika Mihaila Bakunjina, ruskog anarhiste koji će kasnije osporavati nasleđe Komune i na kraju dovesti Prvu internacionalu do propasti. Bakunjin je bio oduševljeni zaverenik i zakleti neprijatelj države – ali nikako nije bio prijatelj radničke klase. Bakunjin je uistinu tvrdio da radnička klasa ne treba da se organizuje niti da pripremi sopstveni napad na vlast – to bi bio oblik autoritarizma. Umesto toga – ovde je prava ironija – napad na državu treba da vrše tajne zavereničke ćelije koje nisu odgovorne ni onima za koje tvrde da ih predstavljaju!
Ono što je važnije je činjenica da je Bakunjin dovodio u pitanje najbitniji i najdragoceniji od svih Marksovih principa – da oslobođenje radničke klase mora biti delo same radničke klase. Bakunjin je na sledećem Kongresu Internacionale, 1872, napao ideju centralizovane i disciplinovane organizacije. Marks i Engels su nedvosmisleno odgovorili: Internacionala je „moćna pokretačka sila revolucije, a ne debatni klub… to je društvo organizovano radi borbe a ne radi lepih teorija“ (Nimc, str. 231).
Komuna je izrazila hrabrost i kreativnost radničke klase, pružila nam je pogled na to kakav bi bio novi socijalistički poredak i pokazala nesumnjivu potrebu za ukidanjem buržoaske države kako bi se to postiglo; u njenom porazu i strašnoj osveti prestrašene vladajuće klase (desetine hiljada komunarki i komunara je pobijeno)[i] , mogla se sa zaslepljujućom jasnoćom uvideti potreba za Internacionalom.
Marks je tvrdio da je Komuna propala „zato što se revolucionarni pokret koji bi odgovarao velikom ustanku pariskog proletarijata nije pojavio u svim centrima, u Berlinu, u Madridu itd.“ (Nimc, str. 231). Zadatak za budućnost je bio naučiti lekciju i osigurati da sledeći put pobuna bude mnogo šira.
Unutrašnja podela između Bakunjina i Marksa je jasno upućivala da ova Internacionala neće biti to oruđe. Marks i Engels lično su „uspavali zver“. Do 1876. godine, Internacionala zvanično nije više postojala.
Marks je umro u martu 1883. Njegove poslednje godine su, paradoksalno, bile oslobođene finansijskog pritiska koji je njegov život sa Dženi i decom učinio tako neizvesnim. Međutim, iako je bilo nekih uteha u starosti, ništa nije moglo zameniti smrt njegove dece i Dženinu pogubnu bolest dve godine ranije. Engels je, naravno, bio na njegovoj samrtnoj postelji, baš kao što je pratio Marksa na svakom koraku njihovog revolucionarnog puta još od prvog sastanka. Engels je poživeo još dvanaest godina, koje je posvetio širenju rada svog prijatelja, saradnika i druga. Sa osobenom skromnošću, Engels je izjavio da je s Marksovom smrću „čovečanstvo skraćeno za glavu“. Još je rekao za svog starog prijatelja:
„Marks je pre svega bio revolucionar. Njegova istinska životna misija bila je da doprinese, ovako ili onako, svrgavanju kapitalističkog društva i državnih institucija koje je kapitalizam izrodio, da doprinese oslobođenju savremenog proletarijata… Borba mu je bila u biti, i borio se strastveno, istrajno i uspešno kako samo malo ljudi može“ (dostupno na engleskom na www.marxists.org/archive/marx/works/1883/death/burial).
[i] Trideset hiljada komunarki i komunara je ubijeno nakon pada Komune, mnogi su proterani i smešteni u najrazličitije zatvore, a Pariz je bio pod vojnom upravom narednih pet godina, tokom kojih su doneti i zakoni o zabrani osnivanja organizacija na levici.