Kuda dalje, nakon Sirize? Pogled sleva u Jugoistočnoj Evropi (feljton): Zaključno poglavlje[21 min. za čitanje]

Nakon više decenija na marginama, radikalna levica u Evropi vraća se na scenu. Prošle godine je, po prvi put nakon pada Berlinskog zida, na vlast stigla partija iz komunističke tradicije – Siriza u Grčkoj. Njeno kratko iskustvo na vlasti uzdrmalo je redove radikalne levice širom sveta. Ali ona je nastavila da raste. Podrška ukazana Berniju Sendersu prvi put je stavila socijalizam na političku mapu SAD. U Britaniji je dolazak antiimperijaliste, Džeremija Korbina, na kormilo Laburističke partije uzdrmao političku scenu te zemlje. U Španiji je koalicija Podemosa i Ujedinjene levice uzela više od petine glasova. Svuda se postavljaju slična pitanja: kako do vlasti i šta na vlasti? Zato smo odlučili da prevedemo i objavimo tekst našeg člana Vladimira Unkovskog-Korice, izvorno objavljen na sajtu Counterfire kao pamflet. Tekst se bavi specifičnim okolnostima u Istočnoj Evropi i lekcijama zapadne levice za levicu u našem regionu. Ovde će biti serijalizovan svakog četvrtka. Primerak celog pamfleta biće uskoro dostupan na našem sajtu u PDF formatu.

Linkovi ka ostalim poglavljima: P, U, 1, 2, 3 i Z.

Od idućeg četvrtka čitajte naš novi feljton „Dve duše socijalizma“.

Još jednom o širokoj partiji, revolucionarnoj partiji i jedinstvenom frontu – Istok i Zapad

Prethodno navedeni problemi ne mogu biti rešeni ni „muvmentizmom“ niti propagandizmom. Iako RLS ne predstavlja dominantnu reformističku snagu u istočnoevropskom radničkom pokretu, on i dalje predstavlja značajnu i većinski progresivnu tendenciju. Oni na levici koji žele da je ignorišu, odbace ili napadnu, loše razumeju trenutnu globalnu i lokalnu situaciju. Za sve one koji žele da razviju samoorganizovanost i (samo)svest radničke klase, kao stub svakog narodnog pokreta protiv dužničkih ekonomija i mera „štednje“ koje lokalne vladajuće klase sprovode, RLS je trenutno bitna saveznica.

A ukoliko želimo da razvijemo borbene organizacije radničke klase, za današnjicu i za sutrašnjicu, moramo krenuti od toga koji je položaj radničke klase danas, i koji je položaj levice danas. Ujedno bi trebalo da proizvodimo nezavisne marksističke analize odnosa snaga u društvu i da se usredsredimo na one delove klase i levice za koje smatramo da mogu delovati kao manji zupčanici, koji onda pokreću veće zupčanike u točku klasne borbe, usmeravajući ga ka tački obračuna sa vladajućom klasom. U društvima u kojima se najveći deo radničke klase još nije pridigao nakon nokauta koji joj je zadala kapitalistička ofanziva i gde je dužnička ekonomija uništila radna mesta i prepustila ljude socijalnoj pomoći, bitno je da odgovori na kapitalističku krizu budu klasno utemeljeni. RLS je u tome odlična, i nesumnjivo će nastaviti da utiče na studentske i akademske krugove, budući da je sposobna da razume njihove specifične potrebe i probleme. Iako do sada nije imala naročitog uspeha u privlačenju sindikata, izgledno je da će se i to s vremenom menjati – RLS je počela da obučava borbene sindikalce i sindikalke u Nemačkoj i drugde, čime pravi protivtežu kursevima AFL–CIO (Američke federacije rada i Kongresa industrijskih organizacija), kao i Fondacije „Fridrih Ebert“ (Friedrich Ebert Stiftung), koji se najviše usredsređuju na „društveni dijalog“. Utoliko bi proračunat odgovor revolucionarne levice trebalo da podrazumeva pomoć i podršku ovakvim naporima, povezivanje s akterima i nuđenje konstruktivne i otvorene kritike tamo gde se jave neslaganja. Jasno je da treba da uspostavimo dugotrajniju saradnju sa svima koji omogućuju konkretne pomake za radništvo – kao što to čine ogranci RLS-a i NVO-ovi koje RLS finansira – ukoliko težimo stvaranju stabilnih odnosa na levici, a ne samo privremenim taktičkim savezima.

Uprkos tome, potrebno je i da što pre odemo dalje od isključivog oslanjanja na NVO levicu. Revolucionarna levica ima zadatak da regrutuje i izgradi kadrove orijentisane ka spolja, vođene marksističkom politikom, organizovane oko sajta ili novina, koji će intervenisati kroz izgradnju stvarnih, konkretnih borbi. I dalje smo daleko od tog cilja, ali moramo ga imati pred sobom kako bismo mogli da ga ostvarimo: mnoge samozvane revolucionarne grupe ostaju na nivou apstraktnih, programskih debata.

Ključno za uspeh revolucionarne levice jeste da osmišljava i u praksi sprovodi svoju politiku kroz izgradnju masovnih pokreta, koji ne samo da prevazilaze uspostavljene leve institucije, već i čitavu parlamentarnu politiku. Do prestrojavanja na levici moglo bi, i trebalo bi da dođe u vezi sa velikim pitanjima našeg vremena – ali ovo bi trebalo da proistekne iz uspešnih primera zajedničkih borbi i kampanja, a ne iz apstraktnih poziva na jedinstvo. Akciono jedinstvo levice obuhvatalo bi sve one njene delove koji idu dalje od „izgradnje široke partije“, i koji žele da uključe čitav radnički pokret. Naravno, široke partije nisu nužno u sukobu s ciljem izgradnje jedinstvenog fronta – na to upućuje i intervju Luiđija Volfa sa Berndom Riksingerom, kopredsedavajućim u nemačkom Die Linke-u, čiji prevod možete naći na našem veb-sajtu. [1] Uspeh nemačkog Marx21, revolucionarne struje u Die Linke-u koja je organizovala široke antifašističke marševe zajedno sa muslimanskom zajednicom u Nemačkoj – primera radi, povodom godišnjice bombardovanja Drezdena u Drugom svetskom ratu, ili u okviru pokreta Blokjupaj (Blockupy) sa autonomističkim levim snagama – pokazuje da je moguće istovremeno biti deo široke partije i na terenu graditi jedinstveni front.

Problem širokih levih partija jeste što politički pluralizam često ostaje rezervisan samo za „niže ešalone“, bez naročitog uticaja na zvaničnu liniju celokupne partije; primer za to je italijanski Rifondazione, koji se uprkos aktivnom učešću u pokretima urušio iznutra. To znači da je partijskoj birokratiji ostavljen znatan manevarski prostor. Štaviše, preovlađivanje „muvmentističkih“ ideja na svetskoj levici tokom dvehiljaditih i 2010-ih često je omogućavalo partijskim birokratijama da se ne bave pitanjima kao što je odnos partije i društvenih pokreta. Kada se partija i pokret shvate kao „dva para rukava“, „politika“ – shvaćena u svom uskom, parlamentarnom smislu – uglavnom biva prepuštena „partijama“, dok se pokretima prepušta da utiču na „vanparlamentarne“ stavove. Time pitanje državne moći ostaje izvan jednačine, a moć države ostaje neupitna. Iako je u teoriji dolazilo do usvajanja levih političkih programa, konkretne strategije i taktike ostajale su „decentralizovane“ i, samim tim, suštinski (levo)reformističke. Kako su objasnili Aleks Kalinikos i Kris Najnham, ovo je odigralo ključnu ulogu u gašenju socijalnih foruma, jer su se reformističke vođe služile autonomističkim jezikom u svojim napadima na levicu. [2]

Kada bi se u parlamentu pokrenula pitanja koja su se direktno ticala državne moći, partije poput Rifondazione-a shvatile su da je teško izbeći logiku parlamentarnih blokova. To je dalo prostor socijal-liberalima da izvrše pritisak na desno krilo široke partije, a ono je potom izvršilo pritisak na levo krilo da o određenim pitanjima ćuti, sve u cilju sprečavanja povratka desnice – oličene u Berluskoniju – na vlast. Ova logika ne samo da je uništila Rifondazione, već je i omogućila Ciprasu da za tako kratko vreme preobrati Sirizu iz partije koja je u sebe uvlačila najbolje delove grčke radničke klase u socijal-liberalnu partiju koja primenjuje mere „štednje“ i saziva prevremene izbore da bi istisla svoje levo krilo. Činjenica da Ciprasov desni zaokret još od 2012. godine nije temeljno preispitan od strane levog krila partije upućuje na zaključak da su mnogi upali u zamku elektoralističkog i parlamentarističkog partijskog pristupa, umesto da su iskoristili potencijal Sirize da postane borbena partija koja predvodi borbe „odozdo“.

Čak ni one grupe koje nisu ćutale o Sirizinim greškama, kao što je Internacionalna radnička levica (DEA), nikada nisu ponudile „narodni ‘Gregzit’ [izlazak Grčke iz EU]“ kao alternativu, već su se opredelile za ekonomistički pristup, sadržan u paroli „Nijedna više žrtva za evro“. Ovo je levicu ostavilo praznih ruku kada se našla licem u lice sa prinudnim „Gregzitom“. Pobuna protiv Ciprasove kapitulacije uspela je da zahvati najveći deo „srednjih ešalona“ partije, ali je Cipras uspeo da ostane na njenom čelu – delom zahvaljujući svojoj poziciji u izvršnoj vlasti, a delom i zato što se leva opozicija Ciprasu, kako unutarpartijska tako i ona van Sirize, nikada nije organizovala oko plana B za Grčku: narodnog „Gregzita“, otpisivanja grčkog duga i sl. Cipras je uspeo da, barem privremeno, ubedi članstvo i glasače Sirize da je on bolja opcija i od „Gregzita“ i od povratka desnice. Već smo rekli da ovakav scenario nije neizbežan: relativna borbenost Die Linke-a, uprkos manjem broju društvenih borbi u Nemačkoj, ostaje značajan kontraprimer, iako i Die Linke ima svojih ograničenja. Bez izgradnje masovnih pokreta „odozdo“ kroz saradnju sa vođstvom, odnosno pojedinim delovima vođstva masovnih radničkih organizacija u okviru jedinstvenog fronta, nijedna leva partija niti vlada neće doživeti uspeh. Videćemo da li će Die Linke izdržati test vremena i uspeti da izađe na kraj sa svojim problematičnim pristupom parlamentarizmu i Evropskoj uniji.

Naravno, ne postoji jednostavno organizaciono rešenje za ovaj problem. Postojanje nezavisnih stožera levice izvan Sirize – konkretno, Komunističke partije Grčke (KKE) i Antarsije – slabo je uticalo na Sirizino skretanje udesno. KKE se prema Sirizi držala neskriveno sektaški, iako je s pravom bila skeptična prema Sirizinom elektoralističkom, proevropskom (pro-EU) programu; no, zbog ovakvog stava, ostala je na marginama levice u Grčkoj. Odluka Antarsije da ostane izvan Sirize i ne pruži joj podršku takođe se malo isplatila. Ipak, njen generalno ispravan programski pristup pitanju evra (o čemu smo preveli tekst, dajući i svoju analizu krize) još uvek je čini potencijalno važnim političkim faktorom u nastavku krize. [3] To da li će Antarsija postati značajan politički faktor zavisiće i od njenog odnosa sa Narodnim jedinstvom, levim krilom Sirize koje se protivi evru i koje je nakon Ciprasove kapitulacije napustilo partiju.

Odbijanje Narodnog jedinstva da se ujedini sa delovima Antarsije koji mu se nisu pridružili na izborima 2015. godine odražava možda preveliku samouverenost vođstva Narodnog jedinstva da će im ljudi pohrliti sada kada je Sirizina neprincipijelnost postala očigledna. Nevolja je u tome što nedostatak uverljive alternative Sirizi stavlja njenu neprincipijelnost u drugi plan. U slučaju Narodnog jedinstva, ta neuverljivost nije posledica manjkave intelektualne analize. Tako je, na primer, Kostas Lapavicas, jedan od vodećih članova Narodnog jedinstva, ponudio sjajnu analizu neuspehâ evrozone, kao i dostojnu (iako ne u dovoljnoj meri „narodnu“) alternativu u vidu „Gregzita“; on, međutim, nije objasnio koje bi političke mere bilo nužno preduzeti da bi izlazak Grčke iz EU išao u prilog većini naroda u Grčkoj. Pored toga, Narodno jedinstvo zaglibilo je u duboko „parlamentarističkoj“ poziciji: ono kao da nije razumelo da se borba za plan B ne vodi samo na ideološkom planu, već podrazumeva mobilizaciju čitave klase, kojoj je, pak, potrebno više od nekoliko nedelja pripreme kako bi stekla potrebno samopouzdanje u svoju sposobnost da se suprotstavi vladajućoj klasi u Grčkoj i izbori se za „narodni ‘Gregzit’“.

Iako je Antarsija u pravu kada kritikuje vođstvo Narodnog jedinstva po ovom pitanju, njena vlastita nesposobnost da u godinama koje su prethodile izgradi širi pokret za borbu protiv mera „štednje“ upućuje na zaključak da je Antarsija samo delimično usvojila politiku jedinstvenog fronta, koja je u potpunosti razvijena na Četvrtom kongresu Kominterne 1922. godine. Izgradnja snažnog pokreta izvan Sirize nije lak zadatak, imajući u vidu relativno malobrojne snage revolucionarne levice; ipak, ukoliko levica želi da utiče na događaje u predstojećim godinama, ovo je od izuzetnog značaja – ne samo u Grčkoj, već i širom Evrope. Antarsija je, međutim, najveći deo vremena nakon uspona Sirize 2012. godine provela osuđujući partiju, bez obzira na očiglednu popularnost koju je Siriza uživala među radničkom klasom. Iako je nastavila da poziva na zajedničku akciju sa Sirizom protiv mera „štednje“, njena odluka da na izborima 2012. godine bude protivkandidatkinja Sirizi, kao i ton osuda koje su usledile, navode na zaključak da pozivi na jedinstveni front sa Sirizom nisu bili ništa više od konkretne propagande s ciljem da se razotkrije neprincipijelnost vođstva Sirize. Ipak, učešće Antarsije u predreferendumskoj kampanji 2015. godine za nedvosmisleno „NE“ zahtevima kreditora znači da će možda ispraviti svoju grešku iz 2012. godine. Vreme će pokazati da li će dalja prestrojavanja na grčkoj levici za rezultat imati stvaranje šire i promišljenije revolucionarne struje koja će biti iskrenije posvećena politici jedinstvenog fronta.

Ova politika podrazumeva i sukobe i saradnju sa reformističkim vođama: ona treba da uključi što šire mase koje imaju poverenje u reformističke organizacije, kako bi se povećalo samopouzdanje eksploatisanih i potlačenih, ali i da istovremeno pokaže veću efikasnost revolucionarnih taktika borbe „odozdo“ u odnosu na taktike kojima se služe reformisti. To se u praksi postiže dokazivanjem da su reformisti skloniji bespotrebnim kompromisima. Revolucionari i revolucionarke u jedinstvenom frontu trebalo bi da budu najenergičniji i najuspešniji zastupnici zahteva oko kojih je front izgrađen, ali bi trebalo da budu spremni i na nezavisno političko delanje onda kada se javi potreba za tim. Ova debata bila je od ključnog značaja za razilaženje Socijalističke radničke partije (Socialist Workers Party, SWP) i Internacionalne socijalističke organizacije (International Socialist Organization, ISO) kasnih 1990-ih godina – kao i mlaka pozicija ISO-a prema imperijalizmu – o čemu piše Aleks Kalinikos u pamfletu koji je i dan-danas vredan čitanja. [4] Jedinstveni frontovi više su od pukog zbira svih delova postojeće levice; često, oni mogu biti izgrađeni samo ako delovi revolucionarne levice povedu odlučnu akciju, čak i protivno ostatku „trenutnopostojeće“ levice, čije partikularističke i konzervativne predrasude neretko predstavljaju prepreku masovnom političkom angažmanu.

Odlične primere politike jedinstvenog fronta pružaju SWP tokom dvehiljaditih i Counterfire tokom 2010-ih, nakon što je SWP 2008. godine napustio politiku jedinstvenog fronta i doslednog antiimperijalizma. Naročito je značajna inicijativa SWP-a da se osnuje koalicija „Zaustavimo rat“ (Stop the War Coalition). SWP je, rame uz rame sa levim krilom Laburističke partije i sa Komunističkom partijom, nakon 11. septembra 2001. godine inicirao masovni pokret protiv imperijalističkih ratova. Ova akcija sprovedena je mnogo jasnije i odlučnije u odnosu na odgovor vođstva SWP-a na ekonomsku krizu 2008. godine. Uspesi koalicije Stop the War ne mogu se meriti jednostavno na osnovu toga da li je uspela da zaustavi ratove u Avganistanu i Iraku. Nije, i to se kasnije neminovno odrazilo na broj ljudi koji je uspevala da mobiliše. Ipak, Stop the War i dalje predstavlja ogromnu kampanju zahvaljujući kojoj su stotine hiljada ljudi protestovale protiv rata u Gazi, a politika protesta u Britaniji ponovo je zaživela nakon 1990-ih. Zahvaljujući Stop the War-u, javna svest u Britaniji u značajnoj meri se pomerila ulevo. Ovo je doprinelo prekidu rata u Siriji 2013. godine, kao i izboru Džeremija Korbina za prvog antiimperijalističkog vođu Laburističke partije još od tridesetih godina prošlog veka.

Što se Counterfire-a (CF) tiče, on nije jednostavno preuzeo pozicije levog krila laburista ili Komunističke partije, za šta su ga optuživala vođstva SWP-a nakon 2008. godine. Bez obzira na to što je pokrenuo jedinstveni front protiv mera „štednje“, pod nazivom People’s Assembly Against Austerity (Narodna skupština protiv mera „štednje“), i što je sve vreme blizak sa figurama poput Džeremija Korbina – kako u okviru Stop the War-a tako i u okviru People’s Assembly-ja – CF nikada nije pao na reformističke pozicije. Svoju sposobnost da mobiliše i unutar i izvan Laburističke partije CF duguje upravo svojoj revolucionarnoj nezavisnosti – on je izuzet iz unutrašnjih mahinacija i makartističkih napada desnog krila laburista na Korbina. Tako je CF mogao da zauzme čvrst stav da Korbin ne bi trebalo da dozvoli unutrašnje glasanje o nastavku rata u Siriji, uprkos tome što je sam Korbin na kraju odlučio da dozvoli glasanje. Ipak, lobiranje CF-a za vođstvo Laburističke partije pomoglo je Korbinu da neutrališe napad desnog, blerističkog krila i suprotstavi se desnici u „kabinetu u senci“. Sve u svemu, uprkos tome što nisu odneli prevagu na svakom polju, pristupi jedinstvenog fronta koje su dvehiljaditih i 2010-ih praktikovali SWP i Kaunterfajer pokazali su da revolucionari i revolucionarke mogu da ostanu relevantan činilac, čak i kada su mali u poređenju sa masovnim reformističkim organizacijama. Pokazujući potpuno zajedništvo sa reformističkim vođama u ciljevima koji se tiču ključnih pitanja radničke klase, kao što su mere „štednje“ ili imperijalistički ratovi, ali i sposobnost da primene taktike drukčije od reformističkih, tako zadržavajući organizacionu nezavisnost, revolucionari i revolucionarke dokazali su da ravnotežu klasnih snaga mogu da pomere u korist radničke klase.

Ovakva politika javlja se i u drugim slučajevima u Zapadnoj i Istočnoj Evropi; po svojoj prirodi, prepisuje se kao univerzalni recept, prilagodljiv specifičnim nacionalnim uslovima. Jedan takav primer bio je rad Internacionalne socijalističke grupe u okviru Radikalne kampanje za nezavisnost (Radical Independence Campaign, RIC) u Škotskoj. Rečima Krisa Bamberija, RIC je ujedinila „levo krilo Škotske nacionalne stranke ( Scottish National Party, SNP), uključujući one koji su je napustili nakon što je podržala članstvo Škotske u NATO-u, zatim ‘zelene’, laburiste, radikalnu levicu i, iznad svega, narod koji ne pripada nijednoj partiji… RIC je spajala tradicionalne postupke kampanje, konferencije, javna okupljanja i proteste sa bogatstvom drugih inicijativa. Njen stav je bio ‘neka cveta hiljadu cvetova’ i izrazito efektno je koristila društvene medije. Njena istorija bi trebalo da bude zapisana negde, za dobrobit svih nas… No, možda najbitnija stvar koju je RIC prouzrokovala bila je masovna podrška radničkih zajednica i naselja na rubu velikih gradova.“

Ova kampanja je iznudila nacionalnu debatu o tome šta nezavisnost znači, postavljajući ona pitanja koja zvanična kampanja „Da, Škotska“ ( Yes, Scotland) i SNP nisu, čime ne samo da je iskoristila masovno raspoloženje gneva prema neoliberalizmu, već je i iglu političkog kompasa u Škotskoj pomerila ulevo. Štaviše, doprinevši slomu uticaja laburista na radničku klasu u Škotskoj, stvorila je prostor za novu levicu ne samo u Škotskoj, već i u Engleskoj. Popularnost čelnice SNP-a Nikol Sterdžon, koja je na opštim izborima u Velikoj Britaniji 2015. zauzela levi kurs, odrazila se na Guglu, posle njenog nastupa u okviru debata vođa partija, koje su bile televizijski prenošene: pitanje da li će i oni koji nisu žitelji i žiteljke Škotske moći da glasaju za SNP bilo je jedno od najpretraživanijih. To je doprinelo razumevanju da laburisti nisu izgubili zato što su skrenuli ulevo, već zato što to nisu uradili u dovoljnoj meri, time pomogavši Korbinu da postane vođa Laburističke partije. Borbe u maloj Škotskoj su onda mogle da utiču na borbe u Engleskoj: bio je to internacionalni trijumf, koji, ukoliko se bude pravilno koristio, može umnogome da najavi budućnost.

Još jedan impresivni trijumf za revolucionarnu levicu uključuje uspeh inicijative Ne bazama (Ne Základnám, No to the Bases Initiative) u Češkoj, koja je prikupila 170 000 potpisa i doprinela tome da se američki predsednik Barak Obama prinudi da objavi kako odustaje od planova SAD da u Češkoj postave radar za protivraketnu odbranu (PRO), a u Poljskoj protivvazdušne rakete 2009. godine. Češka revolucionarna socijalistička grupa Socijalistička solidarnost odigrala je značajnu ulogu u uspostavljanju koalicije i pokazala da levica može pobediti u Istočnoj Evropi, ukoliko se služi razumnom politikom i jezikom koji je razumljiv velikom broju ljudi. Uprkos medijskoj blokadi, zvaničnoj političkoj sceni od 1989. naklonjenoj Vašingtonu, te masovnim iluzijama u vezi s novim predsednikom, Obamom, demonstracije i protesti razlili su se češkom prestonicom, Pragom. Ovakva mobilizacija pogurala je socijaldemokrate da usvoje jasnu politiku protiv PRO radara, ali je takođe doprinela da se „zeleni“ izdvoje iz vlade. Bio je ovo još jedan primer toga kako klasno zasnovana i razumna politika izgradnje masovnih pokreta može da prevaziđe nacionalne granice i utiče na globalna dešavanja. Štaviše, čuvena parola „Ni Vašington, ni Moskva, već međunarodni socijalizam“ predstavljala je korisno usmerenje, nasleđeno od hladnoratovske međunarodne levice. Ostavila je Socijalističku solidarnost u boljoj poziciji da sačuva stvarno prisustvo u izgradnji koalicija protiv mera „štednje“ nakon 2008.

Politika je, dakle, značajnija od organizacionih pitanja – ona proističu iz nje. Revolucionari i revolucionarke na Balkanu trebalo bi da uče iz ovog primera. Jesmo li ili nismo deo široke leve partije, taktičko je pitanje. Očuvanje nezavisnosti revolucionarne struje ostaje strateški prioritet, u smislu izgradnje glavnog instrumenta koji će pomoći da se podigne nivo samopouzdanja i samoorganizacije radničke klase, putem metoda jedinstvenog fronta. Ipak, uspostavljanje stabilnih odnosa s drugima više je od taktičkog pitanja: ono zahteva moć strateške procene i izgradnju odnosa tokom dužeg vremena, kao što je objašnjeno u važnom tekstu Kaunterfajera iz januara 2013. [5]

Moramo nastaviti da koristimo sve postojeće leve platforme koje su nam dostupne – bilo da su u pitanju one koje postavljaju NVO-ovi finansirani od strane RLS-a ili sindikati – da diskutujemo i debatujemo sa levicom i unutar nje, da se zalažemo za novu partiju sa najradikalnijim mogućim socijalističkim programom, i to takvim koji će pružiti odgovor na pitanja u vezi sa zavisnošću formiranja domaće vladajuće klase od stranog kapitala, te na ona koja se tiču imperijalističke dominacije (a, na Balkanu, i njenog preplitanja sa nacionalnim pitanjem, te uspostavljanja regionalne federacije kao jedine prave alternative, kako su to pokazali Andreja Živković i Matija Medenica u svom tekstu za LeftEast). [6] U eri neoliberalne „finansijalizacije“, ovo podrazumeva borbu protiv mera „štednje“ i privatizacije, nacionalizaciju i uspostavljanje radničke kontrole nad bankama i komandnim položajima u ekonomiji, odbijanje stranog duga, kao i regionalno jedinstvo protiv imperijalističkih spajanja i nacionalističkih razdvajanja. Ovo bi, takođe, trebalo da predstavlja lekciju za levicu u Grčkoj, koja je isuviše često bila nevoljna da poveže pitanje „narodnog ‘Gregzita’“ sa sponama koje postoje između Grčke i Balkana. No, za revolucionarne grupacije u regionu takođe je nužno da razumeju da su snaga NVO-ova na levici, odnosno slabost sindikata obrnuto srazmerni snazi radničkog pokreta i klasične levice. Ako su NVO-ovi u regionu i dalje uspešniji od pokreta organske levice, ili ako sindikati traže dogovore s vladom, beskorisno je i kontraproduktivno osuđivati takvu situaciju i svirepo osipati paljbu na RLS ili etiketirati sindikate kao policijske sindikate. Trebalo bi, umesto toga, da budemo dorasli situaciji.

Zbilja, organska levica bi trebalo da traži načine da prevaziđe svoje slabosti, uključujući finansijsku oskudicu, pa otuda, u mnogim slučajevima, i preveliko oslanjanje na novac iz NVO-ova za finansiranje vlastitih aktivnosti. Da bi to učinila, moraće da testira svoje strategije i taktike kroz stvarne pokušaje organizovanja borbi, a da bi to učinila, moraće da zadrži svoju političku nezavisnost. Oslanjajući se na politiku jedinstvenog fronta, snage organske levice trebalo bi da uzimaju u obzir RLS i sindikate, ali i više od toga – da grade masovne pokrete čiji je koren u radničkoj klasi i potlačenima, kako bi se zajedno suočili s posledicama ekonomske krize, imperijalističke prevlasti i nacionalnih podela u regionu. Umesto zapadanja u „muvmentizam“ ili propagandizam i umesto pukog rastakanja u različite oblike levog reformizma, organska levica bi trebalo da iznađe kreativne načine da se poveže sa radikalizujućim elementima radničke klase, istovremeno držeći skele za izgradnju nove borbene organizacije revolucionarne levice u borbama u koje se uključujemo sada i u koje ćemo se uključivati u budućnosti. To je zato što izgradnja revolucionarnog kadra nije tek zadatak apstraktnog obrazovanja ili programa, već zadatak koji podrazumeva strategiju, taktiku i različite vidove konkretne akcije, a koji se odigravaju u jeku klasne borbe, menjajući ravnotežu klasnih snaga i ubeđujući većinu da je drugačiji svet moguć – i da može biti izgrađen samo kroz „nasilan prevrat svih postojećih uslova“ od strane same te većine. [7]