Rast globalnog pokreta za pravdu u poslednjih nekoliko godina je doveo do povećanog interesovanja za radikalne kritike kapitalizma kakve je izneo Karl Marks. Ovaj koncizan i konkretan vodič nudi kratak, pristupačan uvod u razvoj Marksovih ideja, od njegove analize toga šta pokreće korporativnu globalizaciju, do diskusije da li je i kako moguće postići ljudsko oslobođenje. Original je pisao Majk Gonzalez za Bookmarks, 2006. godine, pod naslovom „A Rebel’s Guide to Marx“. Pročitajte ovde osmo poglavlje novog feljtona Marks21. Izlaziće, sada već tradicionalno, svakog četvrtka.
Linkovi ka ostalim poglavljima: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9 i 10.
8. Kriza i prilika
Marks je na 1848. gledao kao na vreme kapitalističke krize koje je proizvelo revolucionarni odgovor. Iako ishod nije bio onakav kakvom se on nadao, pokazao je jasno i moć radničke klase i okrutnost njenih vladara. Ovo su bile bitne lekcije koje je valjalo preneti u sledeću krizu – krizu koju je Marks u svojim izučavanjima otkrio kao neizbežnu posledicu anarhične prirode kapitalizma. Sledećeg puta, pokret radničke klase bi trebalo da bude spreman.
1857. godine dogodila se ekonomska kriza. Za Marksa je ovo svakako bilo ironično, s obzirom na to da je godinu dana ranije Dženi primila malo nasledstvo koje im je omogućilo da podmire dugove i presele se u bolje okruženje. Kriza 1857. nije dovela do oživljavanja borbe; ipak, bilo je tragova nove aktivnosti, naročito u Evropi. Radnička klasa je brojčano narasla u Francuskoj i Nemačkoj i novi politički izrazi su popunjavali prazan prostor koji je nastao posle propasti najradikalnijeg izraza radničkog organizovanja – čartizma.
U Britaniji su 1863. održani masovni radnički skupovi kao podrška Severu u Američkom građanskom ratu i kao znak protivljenja Britanskoj vladi koja je nameravala da interveniše u ratu na strani robovlasničkih južnih država – što je za Marksa imalo duboke i dalekosežne nagoveštaje. Italijanski radikal Garibaldi je bio dobrodošao na skupovima; vatreno su podržali i pobunu u Poljskoj; štaviše, sve ove skupove organizovao je Savet londonskih sindikata, koji je više godina sarađivao sa Marksom i Engelsom.
U septembru 1864, ista grupa radničkih vođa organizovala je međunarodni skup s ciljem da se iskaže solidarnost izvan nacionalnih granica i obezbedi da radnike/ce različitih nacionalnosti kapitalisti ne nahuškaju jedne protiv drugih. Iako nije bio jedan od osnivača onoga što će ubrzo postati Međunarodno udruženje radnika, Marks je bio pozvan da učestvuje. Nije se mnogo uključivao u bilo šta u godinu ili dve dana koje su prethodile, ali je iskoristio priliku jer su, kako je sam rekao, ovoga puta organizatori bili „ljudi koji se stvarno računaju“, tj. radničke vođe – iako oni koji su prisustvovali skupovima nisu svi bili pripadnici/e radničke klase po bilo kom osnovu, niti su svi bili posvećeni međunarodnim radničkim ciljevima.
Kada su ga zamolili da napiše pravila i načela pokreta, Marks je morao da bude oprezniji nego ikad; čak su i oni koji su priznavali njegovu ključnu ulogu i pitali ga da li bi učestvovao, sumnjali u socijalizam i bili krajnje neuvereni u nužnost revolucije. Engleski sindikalci su težili da pobede na glasanju u ime svih radnika/ca. Prisutni poslanici iz Francuske su bili pod snažnim uticajem Prudona, Marksovog starog protivnika. Među Italijanima je vladao Macinijev radikalni nacionalizam.
Ovo je bila izvanredna politička prilika da se izvrši bitan uticaj na vođe radničkog pokreta i da se oni tako pridobiju za revoluciju, iako je na ovom stupnju pokret izgledao kao da je tek u povoju. Međutim, Marksova izučavanja razvoja kapitalizma za Kapital doprinela su njegovom shvatanju načina na koji je cvetanje evropskog kapitalizma vreme u kome će se radnička klasa uvećati, a sukobi između kapitala i rada neizbežno produbiti. Njegovo svedočanstvo o iskustvima radničke borbe u Obraćanju Internacionali pokazuje kako se to razvilo od 1848. Iz toga je usledilo apsolutno važno uverenje da je internacionalizam radničke klase, čak i na ovom stupnju, nezamenljiv u borbi za socijalizam.
Postoji, u pravilima, jednostavno Marksovo razjašnjenje da na različite delove neće biti primenjivana jedinstvena i centralizovana pravila – međutim, bilo je podjednako jasno i Marksu i Engelsu da će potreba za centralnim i jedinstvenim usmerenjem postati očigledna u raspravama unutar Internacionale. Zaista, u početnoj izjavi u novom skupu pravila odzvanja ta najvažnija od svih Marksovih ideja:
„Oslobođenje radničke klase mora biti delo same radničke klase… borba za oslobođenje radničke klase ne znači borbu za klasne privilegije ili monopol, već za jednaka prava i obaveze i ukidanje klasne vladavine uopšte…“ (Fernbach, David [ed], Karl Marx, The First International and After, Harmondsworth, 1981, str. 82).
Obraćanje ističe da je cilj „osvajanje političke moći od strane radničke klase“, što je izraz koji su razni učesnici različito shvatali. Ovo je dalo prostor za manevrisanje i raspravljanje. Međutim, kada su godinu dana kasnije neki francuski poslanici doveli u pitanje opravdanost Marksovog prisustva, poslanik iz engleskog sindikata ih je podsetio da je „građanin Marks posvetio čitav svoj život trijumfu radničke klase“, a drugi je zahtevao da „svima koji su političku ekonomiju izučavali sa stanovišta radničke klase treba dozvoliti da dođu na naše Kongrese“ (Nimc, str. 185).
Marksu su se protivili Prudonovi sledbenici, od kojih su većina bili radnici, ali uglavnom ne iz većih industrija novog kapitalizma. Njihova osnova bio je stručni zanat, i još uvek ih je privlačila Prudonova ideja mutualističkog društva kao alternative kapitalizmu. * Ovo je bilo potpuno suprotno Marksovom upornom zahtevu za stvaranjem revolucionarne radničke organizacije koja bi bila spremna da ozbiljno dovede u pitanje buržoasku klasnu moć i izgradi drugačiji društveni poredak, u kome bi interesi većine prevagnuli, a profit ne bi bio ona pokretačka sila koja oblikuje čitavu društvenu organizaciju.
U Nemačkoj se bitka vodila protiv sledbenika Ferdinanda Lasala, dok je stvaranje Socijaldemokratske radničke partije pod Vilhelmom Libknehtom bio veliki korak napred za „Marks-partiju“.
* Bitno je obratiti pažnju na Prudonovu tvrdnju da je ženski rad „degeneracija“ i da je ženama pravo mesto kod kuće. Marks se iz korena protivio ovom stavu i naposletku ga je pobio.