Organizovana skupina revolucionarnih socijalista i socijalistkinja, koja je oslobođena svakog uticaja sem uticaja koji na nju vrši borba radničke klase, nezaobilazan je preduslov svake revolucionarne strategije.
Bez ovog vida organizacione nezavisnosti, revolucionari i revolucionarke biće vezani za konzervativnije slojeve radničke klase i, samim time, podložniji uticaju vladajuće klase i njenih ideologa koji se nalaze u srednjoj klasi i među birokratama u radničkom pokretu.
Međutim, čim se ovakva nezavisna revolucionarna organizacija koja počiva na najnaprednijim delovima klase stvori, ona mora pronaći način da se uključuje u šire borbe za radničke interese.
U godinama nakon Ruske revolucije, Lenjin je podsticao revolucionare u Italiji da raskinu sa Turatijem, koji je bio vođa reformističke Socijalističke partije (SP) u Italiji, i da naprave sopstvenu nezavisnu Komunističku partiju (KP).
Ipak, Lenjin je shvatao da će mnogi dobri radnici ostati u Turatijevoj partiji i da se neće odmah priključiti KP. Insistirao je na tome da italijanski revolucionari nastave da sarađuju, grade odnose i komuniciraju sa ovakvim pristalicama SP, čak i kada oni ne bi hteli da se pridruže komunistima.
Lenjin je ovako savetovao italijanske revolucionare: „Vi morate raskrstiti sa Turatijem kako biste se ujedinili sa Turatijem.“ On ovo nije rekao zato što je verovao u samog Turatija; naprotiv, Lenjin je želeo da se italijanski revolucionari bore uz pristalice socijalističke partije kako bi podrivali njihovo poverenje u Turatija.
Ovaj primer ukazuje na dve opasnosti sa kojima se suočava svaka nezavisna revolucionarna organizacija: likvidatorstvo i sektašenje.
Ukoliko se ne bi odvojili od Socijalističke partije, revolucionari i revolucionarke rastopili bi se u okviru socijaldemokratske ili reformističke partije i na taj način prestali da budu nezavisna snaga. Svakako, oni bi bili u stanju da drže revolucionarne govore i da prave predloge koji bi odražavali njihove ideje u okviru SP. Mogli su da se nadaju da je to način kojim bi, dugoročno, privoleli sebi većinu ljudi u Socijalističkoj partiji. Roza Luksemburg je pre 1914. godine zauzimala ovakav stav radeći u okviru nemačke Socijaldemokratske partije.
Međutim, ono što bi im zbog toga nedostajalo – ono što bi nedostajalo i italijanskim revolucionarima da nisu napustili SP i stvorili nezavisnu organizaciju u skladu sa Lenjinovim savetom – bila bi mogućnost za nezavisnu akciju. Roza Luksemburg je bila, kao što bi bili i italijanski komunisti, zatvorenica u socijaldemokratskoj partiji. Opasnost u takvoj situaciji ogleda se u tome što se aktivnosti revolucionara i revolucionarki oblikuju prema ritmu i pravcu izborne i reformističke politike, a ne prema zahtevima klasne borbe.
Međutim, da Lenjin nije insistirao na tome da revolucionari moraju tražiti svaku priliku za zajedničku akciju i ujedinjenu borbu sa pristalicama SP čim stvore sopstvenu organizaciju, moguće je da bi oni pravili dijametralnu ali jednako opasnu grešku sektašenja. To znači da bi pokušavali da se izoluju od konzervativnog uticaja i da stvore „čistu“ socijalističku organizaciju bez dodira sa većinom radničke klase.
Marks je ovu opasnost predvideo još 1848. godine, napisavši u Manifestu komunističke partije:
Komunisti nisu neka posebna partija prema drugim radničkim partijama. Oni nemaju nikakve interese odvojene od interesa celokupnog proletarijata. Oni ne postavljaju nikakve posebne principe u koje bi hteli da ukalupe proleterski pokret.
Na prvi pogled deluje kao da je Lenjinova zamisao revolucionarne partije u suprotnosti sa ovom Marksovom misli. Ipak, ovaj zaključak je valjan samo ako se zanemari antisektaški cilj Marksove opaske. Sektaški bi bilo da, na primer, revolucionari odbijaju da se priključuju radničkim sindikatima zbog toga što oni nisu socijalističke organizacije i zato što se ne bore za slom kapitalizma već samo za bolje uslove rada i više plate. Radništvo mora biti ujedinjeno oko najosnovnijih ekonomskih zahteva. Stoga, upravo socijalisti i socijalistkinje moraju biti najbolji i najrevnosniji sindikalci, a ne oni koji stoje sa strane i propovedaju potrebu za alternativom kapitalizmu.
Budući da radnici i radnice najčešće postaju svesni ograničenja sindikalizma i potrebe za socijalizmom upravo kroz iskustvo sindikalne borbe, socijalisti i socijalistkinje koji se ne nalaze u samom centru sindikalne borbe ne samo da sektaše već se ponašaju potpuno kontraproduktivno proklamovanim ciljevima.
Poslednjih godina u Britaniji često se mogao videti veliki broj malih levičarskih grupa koje se nisu uključivale u antiratni pokret ili su zauzimale sektaški stav prema njemu zbog toga što, po njihovom mišljenju, on nije dovoljno antiimperijalistički. Ove grupe pod time podrazumevaju činjenicu da u antiratnom pokretu učestvuju ljudi koji nemaju principijelno negativan stav prema imperijalizmu kao globalnom sistemu. Kao što je rečeno, činjenica je da takvi ljudi postoje, ali ukoliko se sami socijalisti i socijalistkinje ne uključe u antiratni pokret, kako će drugačije uspeti da ubede antiratne aktiviste da je dosledna antiimperijalistička politika najbolji način da se suprotstave ratu?
Toni Klif, pisac izuzetne biografije V. I. Lenjina, često je koristio sledeći primer da ilustruje opasnosti sektašenja i likvidatorstva. Zamislite na sekund da učestvujete u radničkom štrajku, i da radnik koji stoji pored vas načini nekakvu rasističku opasku. Postoje tri načina na koje možete da reagujete.
Prvo, možete da ignorišete to što je rekao i da sa njim pričate o sportu. Ovo je neprincipijelno i likvidatorski – upravo ste kompromitovali sopstvenu antirasističku politiku i ignorisali opasku kojoj je trebalo da se suprotstavite.
Drugo, možete da se pobunite oko toga što je rekao i da arogantno odšetate sa štrajka. Ovo je sektaški, jer iako ste pokazali svoje principe, odlaskom ste oslabili štrajk i olakšali da se on razbije.
U ovakvoj situaciji biste ispravno postupili samo ako biste ušli u raspravu sa osobom koja je načinila rasističku opasku i ostali da učestvujete u štrajku. Takođe, ukoliko se štrajkbreheri pojave, trebalo bi da se uhvatite ruku pod ruku sa osobom sa kojom ste raspravljali kako biste ih zajedno sprečili da prođu. Ovo stvara vezu solidarnosti koja vam može olakšati da ubedite druge u ispravnost sopstvenih argumenata.
Ovo je jasan primer činjenice da sektašenje i likvidatorstvo potiču iz istog korena: nestrpljenja po pitanju brzine kojom se razvija svest radničke klase. Likvidator želi da skrati dugačak put ka podizanju borbenosti i radničke svesti tako što će se stopiti sa klasom u njenom trenutnom stanju. Sektaši ignorišu trenutno stanje klasne svesti tako što se izoluju od klase i zatvaraju u čauru revolucionarnog čistunstva.
Oba ova vida nestrpljivosti daju isti rezultat – stanje u društvu ostaje isto.