Kao što smo pokazali u prethodnim poglavljima, mreža manjine revolucionara i revolucionarki mora naći načine da se udruži sa širim delovima radničke klase. Mnogi među takvim radnicima i radnicama već će biti organizovani u okvirima političkih partija koje su generalno, politički govoreći, protivnice revolucionarne organizacije – najpre su to socijaldemokratske partije, poput Laburističke partije u Britaniji.
Potreba za ovim jedinstvom je očigledna: radništvo je najjače kada je ujedinjeno, i postoje mnoge borbe koje moraju da se vode pre nego što se dostigne revolucionarna situacija, kada će se većina radnika i radnica slagati sa revolucionarnim idejama.
Ukoliko revolucionarni radnici i radnice dozvole da ih političke razlike odvoje od drugova i drugarica koji podržavaju socijaldemokratske partije oko pitanja sindikalne borbe, ili antiratnih kampanja, ili borbe protiv fašizma, vladajućoj klasi biće lakše da nas sve zajedno pobedi. Lav Trocki se ovom temom veoma odlučno bavio tridesetih godina prošlog veka, kada je savetovao revolucionare i revolucionarke u Nemačkoj oko toga kako da se suprotstave rastućoj pretnji koju su predstavljali nacisti predvođeni Hitlerom.
Nemačka Komunistička partija (KPD), koja je dobijala uputstva od Staljina, odbila je da se ujedini sa Socijaldemokratskom partijom (SPD). Socijaldemokrate su, po mišljenju komunista, podržavale kapitalizam, a upravo je kapitalizam dovodio do fašizma. Kako možemo pobediti fašizam, pitali su, ukoliko se ne suprotstavimo kapitalizmu? A socijaldemokrate podržavaju kapitalistički poredak, stoga, mi se ne možemo ujediniti sa njima. Ta politika je išla toliko daleko da su pripadnici SPD-a nazivani „socijal-fašistima“.
Kako bi odgovorio na ovakve stavove, Trocki je koristio adaptaciju jedne Ezopove basne:
Trgovac stokom je jednom prilikom odvezao nekolicinu bikova u klanicu. Kada ih je prodao, ka bikovima je krenuo mesar sa svojim oštrim nožem.
„Zbijmo redove i nabodimo ovog dželata na naše rogove,“: predložio je jedan od bikova.
„Dopustićete, na koji način je mesar išta gori od trgovca stokom koji nas je ovde doveo tukući nas usput?“: odgovoriše ostali bikovi, koji su političku teoriju učili od Dimitrija Manuilskog [jedan od vodećih staljinista u tom periodu].
„Ali, moći ćemo da se osvetimo trgovcu nakon što završimo sa mesarem!“
„Ni slučajno,“ – odgovoriše bikovi, odlučni u svom stavu: „Vi pokušavate da zaštitite naše neprijatelje s leva; vi ste običan socijal-mesar.“
I tako su odbili da zbiju redove.
Tragično, ova priča se ispostavila kao predskazanje propasti i smrti. Iako je prost zbir glasova KPD-a i SPD-a (da ne govorimo o političkoj organizovanosti i snazi) bio viši od podrške koju su nacisti uživali u trenutku kada je Hitler došao na vlast, njihov neuspeh da se ujedine doveo je do propasti nemačkog radničkog pokreta, do Drugog svetskog rata i Holokausta.
U svom pozivu na jedinstveni front, Trocki je koristio lekcije koje je naučio tokom Ruske revolucije. Tokom nje, uspeh revolucije bio je rezultat uspešnog ujedinjenja. Odlučujući događaji odigrali su se tokom leta 1917. godine.
Slabost Privremene vlade koja je preuzela vlast u Rusiji nakon Februarske revolucije razočarala je radništvo i seljaštvo, koji su je podržavali, a osokolila njene carističke protivnike. Na leto 1917. godine, ta vlada, u tom trenutku pod vođstvom umerenog socijaliste, Aleksandra Kerenskog, bila je suočena sa pokušajem desničarskog vojnog udara koji je predvodio caristički general Lavr Kornilov.
Tokom čitavog leta, Kerenski se obračunavao sa revolucionarnim levičarima i levičarkama – Trocki je utamničen, a Lenjin primoran da se skriva. Ovakvi potezi vlade dodatno su ohrabrili zaverenike oko Kornilova. Zaista, do poslednjeg trenutka, Kerenski je direktno podržavao udar. Jasno je da su mnogi boljševici bili nevoljni da brane vladu Kerenskog. Međutim, Lenjin i Trocki tvrdili su da je Kornilovljev udar veća i neposrednija opasnost, i da se boljševici moraju ujediniti sa pristalicama Privremene vlade kako bi on bio ugušen.
Trocki je kasnije tvrdio da bi, da je Kornilov bio uspešan, svetski usvojen termin za fašizam bila reč na ruskom jeziku. Ali, boljševici se jesu ujedinili sa pristalicama Privremene vlade. Kroz radničke sovjete zajedno su organizovali odbranu revolucije, što se najpre ogledalo u naoružavanju radništva, i Kornilov je, na kraju, pobeđen.
Ovaj uspeh radničkog pokreta pomerio je ravnotežu snaga na dva načina. Prvo, moć se prebacila sa obogaljene Privremene vlade na radničke sovjete. Drugo, revolucionari i revolucionarke dobili su mnogo veći politički uticaj, nauštrb umerenih socijalista poput Kerenskog.
Kao što je Lenjin rekao u žaru borbe:
Čak i sada, mi ne smemo podržavati vladu Kerenskog. Ovo bi bilo neprincipijelno. Moguće je da ćemo biti upitani: zar se nećemo boriti protiv Kornilova? Naravno da se moramo boriti! […] Borićemo se, borimo se protiv Kornilova, kao što se bore i trupe Kerenskog, ali mi ne podržavamo Kerenskog. Naprotiv, mi otkrivamo i ukazujemo na njegove slabosti.
Uspeh odbrambenog jedinstvenog fronta protiv Kornilova utabao je put Oktobarskoj revoluciji. Međutim, ovo je bilo moguće samo zato što su boljševici zadržali sopstvenu posebnu i nezavisnu političku organizaciju u okviru jedinstvenog fronta.
Jedinstveni front predstavljao je ograničeni politički dogovor oko zajedničkog delovanja, a ne program opšteg političkog ujedinjenja ili rastapanja Boljševičke partije u širu koaliciju radničke klase.
Boljševici su, zapravo, istrajavali u svojoj kritici vlade Kerenskog čak i dok su sarađivali sa njom protiv Kornilova. Da nisu to radili, Kerenski bi iz borbe protiv Kornilova izašao ojačan i ponovo bi se okomio na boljševike. U trenutku kada je zajednički cilj postignut, boljševici se nisu stideli (niti je trebalo) da se vrate sopstvenom, nezavisnom političkom programu.
Primer koji bi trebalo da služi kao opomena bili bi tzv. „narodni frontovi“ 1930-ih. Spočetka, kada je Trocki pozivao na stvaranje jedinstvenog fronta svih organizacija radničke klase kako bi se borilo protiv fašizma, staljinističke komunističke partije (KP) napravile su ultralevi zaokret, odbijajući bilo kakvo jedinstvo sa glavnicom radničkog pokreta, koju su otpisali etiketom „socijal-fašizma“.
Međutim, kako je postalo očigledno u kakvu propast je vodila takva sektaška i razdorna politika, KP su se okrenule za 180 stepeni i usvojile politiku narodnog fronta.
Trockijev jedinstveni front bio je poziv na jedinstvo radničkih partija, najpre Komunističke i Socijaldemokratske partije u Nemačkoj. On je, dakle, nameravao da ujedini sve radnike i radnice čiji je klasni interes ležao u borbi protiv fašizma, bez obzira na to da li su se svi slagali kako doći do socijalizma.
Nasuprot tome, narodni front težio je da zbliži radničke organizacije i srednjoklasne, liberalne i buržoaske partije – to je bio front „naroda“, a ne radništva. Opasnost ovakvog pristupa je jasna: delovi srednje klase mogu imati privremeni interes da se suprotstavljaju fašizmu, ali za razliku od radništva, njihov opstanak kao klase nije bio pod pretnjom. To je načinilo srednjoklasni otpor fašizmu mlakim i nestalnim.
A cena nije mogla biti veća. Narodni front ograničavao je aktivnosti radničke klase tako što ih je podređivao njihovim buržoaskim saveznicima – koji bi često bili uplašeni radikalizmom i borbenošću sukoba.
Svaki masovni jedinstveni front može biti privlačan pojedincima i strujama iz srednje klase – ali oni ne smeju određivati niti nadgledati politiku, akcije i usmeravanje fronta. Pitanje je ko koga predvodi. U jedinstvenom frontu, partije radničke klase određuju pravac kretanja; u narodnom frontu, one su svedene na prirepke politike buržoaskih partija.
Koje su lekcije naučene na osnovu ovih primera? Pre svega, revolucionari i revolucionarke moraju da nastoje da se ujedinjuju sa najširim snagama u okviru radničke klase. Takođe, moraju se opirati zvaničnim savezima sa buržoaskim organizacijama, koje teže da ograniče delanje radničke klase. Konačno, oni uvek moraju da održe sopstvenu nezavisnost, pritom težeći da utiču na druge radnike i radnice i pridobijaju ih u borbi protiv zajedničkih neprijatelja.
Ovo može da se uradi samo ukoliko se istovremeno radi na stvaranju jedinstva radničke klase i na izgradnji revolucionarne organizacije.