Lav Trocki je jednom prilikom rekao da je sve što je ikada trebalo da zna o potrebi za socijalističkom organizacijom naučio od petorice radnika koje je upoznao na samom početku svog političkog života.
Suština Trockijeve anegdote može se svesti na ovo: jedan od te petorice radnika bio je zagriženi reakcionar – nikada se ne bi učlanio u sindikat, bio je rasista i seksista i, ukoliko bi se odvijao štrajk na njegovom radnom mestu, sigurno bi se pridružio štrajkbreherima. Drugi među njima bio je sušta suprotnost tome – dobar sindikalac, antirasista i socijalista koji je uvek bio spreman da stane na stranu potlačenih.
Između ove dvojice dijametralnih ljudi nalazila su se ostala tri radnika. Nekada bi ih zaveli argumenti reakcionara, kada bi socijalista ostajao izolovan, ali dešavalo se i da ih upravo njegovi argumenti ubede u nešto – u tom slučaju reakcionar bi ostajao bez podrške.
Trocki je hteo da ukaže na sledeće: revolucionarna organizacija mora tražiti i povezivati se sa manjinom socijalista i socijalistkinja, jer će upravo taj jedan u pet radnika, ako se uključi u mrežu koja proizvodi časopis, održava sastanke, razvija objašnjenje sveta i organizuje akcije, postati politički artikulisaniji, jasniji i nepokolebljiviji i, samim tim, sposobniji da utiče na druge radnike i radnice u svom okruženju.
Ova priča jasno ukazuje na dva ključna marksistička stava o borbi radničke klase. Ona naglašava nejednaku svest unutar radničke klase (o kojoj smo raspravljali u prošlom poglavlju) i pretpostavlja da je manjinska, odnosno „avangardna“ organizacija najefikasniji način da se ta nejednakost prevaziđe na progresivan način.
Najnapredniji delovi međunarodnog radničkog pokreta došli su do tog zaključka nakon Ruske revolucije 1917. godine. Generalizujući uspeh Lenjinovih boljševika, shvatili su da bi jedino „novi tip partije“ (koristeći termin novonastale Treće (komunističke) internacionale – Kominterne) mogao biti delotvoran u predvođenju radničkih borbi.
Mađarski revolucionar Đerđ Lukač iskazao je ovu ideju na najjednostavniji i najdirektniji način: „militantna manjina mora se okupiti u vidu organizacije“.
Ovo možda deluje kao prilično bazična tvrdnja, ali, u stvari, potpuno suprotna forma organizacije bila je gotovo univerzalno pravilo u radničkom pokretu pre 1917. godine, a do dana današnjeg ostaje najčešći vid radničkih organizacija.
Model organizacije kojem pripada engleska Laburistička partija namerno nije organizacija avangarde. Ona je široka partija koja nastoji da u sebe uključi većinu, ako ne i sve, stavove u okviru radničke klase. Ako je posmatramo u kontekstu Trockijeve metafore, to je partija koja nastoji da ujedini makar četvoricu od petorice radnika u istu organizaciju. Za razliku od avangardne organizacije, to sjedinjavanje obavlja se u okviru jedne te iste organizacije, bez obzira na to da li se ostali radnici slažu sa militantnijim socijalistom ili ne.
Partije tog tipa bile su prihvaćena norma u doba Druge internacionale, dakle između 1880-ih i 1917. godine. One su od tada nastavile da pružaju model po kojem se organizuju parlamentarne laburističke i socijaldemokratske partije širom sveta.
Snaga takvih partija je očigledna: one su velike. Ali njihova slabost je fatalna i potpuno potkopava snagu koju crpe iz veličine: one su politički podeljene između radikalne manjine i konzervativne ili, u najboljem slučaju, zbunjene i kolebljive većine. Ovo se nikako ne može izbeći u radničkoj klasi nejednako razvijene svesti. Svaka široka partija nužno će reprodukovati tu nejednakost.
Efekti otuđenosti, podvojenost interesa i svesti radničke klase, efekti medija, obrazovni sistem itd. dovode do toga da većina radnika i radnica, većinu vremena, neće deliti iste stavove sa radikalnom manjinom socijalista i socijalistkinja.
Ako na ovo dodamo konzervativnu birokratiju narodnih poslanika, odbornika, sindikalnih vođa i drugih funkcionera koji dominiraju na vrhu struktura parlamentarnih partija, možemo lako da vidimo zašto takve organizacije skoro uvek izdaju sopstvene principe u odlučujućim ili teškim trenucima u klasnoj borbi.
Upravo ovo se dogodilo partijama Druge internacionale na početku Prvog svetskog rata. One su decenijama objavljivale svoj otpor ratu i pretile jedinstvenim generalnim štrajkom međunarodnog radništva koji bi sprečio rat ukoliko bi se on činio neizbežnim. U trenutku kada je rat izbio, skoro sve nacionalne partije, a najpre najveća među njima, Socijalistička partija Nemačke (SPD), kapitulirale su i pružile podršku sopstvenim šovinističkim vladarima.
U Velikoj Britaniji možemo da učimo iz preko sto godina duge istorije Laburističke partije o neuspehu ovog tipa organizacije da nas približi socijalizmu. Zaista, jasno se vidi da je konzervativna većina partije najčešće uspevala da ućutka ili onesposobi radikalnu manjinu.
Upravo je to iskustvo dovelo revolucionarne socijaliste i socijalistkinje do zaključka da je nužno uspostaviti novi vid organizacionog odnosa između militantne manjine i ostatka klase. Pre nego da se nalazi u istoj organizaciji u kojoj je potčinjena konzervativnim snagama, manjina bi morala da stvori sopstvenu radikalnu organizaciju kako bi mogla slobodno da radi i da se organizuje.
Međutim, ovakav stav nužno povlači za sobom pitanje na koji način avangarda treba da se odnosi prema ostatku radničke klase, teži da ga organizuje i pridobije. Kako sprečiti to da manjina postane samozadovoljna sekta koja nikada neće biti u stanju da predvodi delotvornu akciju većine radništva?
Ovo je temeljni problem sa kojim se revolucija suočava. Jer ako je revolucija demokratski čin većine radničke klase, ako je ona, služeći se Marksovim opisom, „samooslobođenje radničke klase“, kako se organizacija militantne manjine odnosi prema ovom širokom pokretu?
Ovo je ključno pitanje kojim se bave revolucionarna strategija i taktika.