Poslednji rusko-ukrajinski energetski spor ostavio je većinu Evrope bez zaliha ruskog gasa na više od dve nedelje. U potpunosti ovisne o ruskom gasu, Centralna i Istočna Evropa pretrpele su najveće posledice, sa milionima ljudi koji su, na spoljnim temperaturama ispod nultog podeoka, ostali bez grejanja, i sa industrijom u zastoju.
Poslednji rusko-ukrajinski energetski spor ostavio je većinu Evrope bez zaliha ruskog gasa na više od dve nedelje. U potpunosti ovisne o ruskom gasu, Centralna i Istočna Evropa pretrpele su najveće posledice, sa milionima ljudi koji su, na spoljnim temperaturama ispod nultog podeoka, ostali bez grejanja, i sa industrijom u zastoju.
Spor između Rusije i Ukrajine leži mnogo dublje od uspostavljanja cene gasa – on odražava preporod Rusije u svom “komšiluku” i, samim tim, pojavu nove zone konflikta velikih sila, na istočnim granicama Evrope i u Centralnoj Aziji.
Ipak, pogrešno bi bilo ovaj konflikt posmatrati kao sliku velikog ruskog medveda koji zabada kandže u jednu od bivših sovjetskih republika. Ostati na tome značilo bi slepo prihvatiti tvrdnju da je u eri globalizovanog tržišta i demokratije, jedino nedemokratska Rusija ta koja pokušava da dominira stranim tržištima i državama. Ova bajka skriva činjenicu da je Rusija deo internacionalnog sistema ekonomskog i vojnog nadmetanja između država. Oni koji žele da govore o ruskom imperijalizmu ne mogu ćutati o celini imperijalističkog sistema.
Baš kao što je, u XIX i XX veku, slom Otomanskog Carstva na Balkanu stvorio imperijalni vakuum koji su Rusko i Austrougarsko Carstvo pokušali da ispune, tako su i SAD pokušale da ispune vakuum stvoren kolapsom Sovjetskog Saveza, šireći članstvo NATO-a na istok. Koristeći nemoć Evropske unije tokom građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji, SAD su ušle na scenu kako bi dokazale da mir u Evropi zavisi od njihove vojne moći. Veče pred izbijanje rata na Kosovu, NATO je svoje članstvo proširio dublje u centralnu Evropu (na Češku, Mađarsku i Poljsku). Novi Pax Americana je na Balkan doneo nametanje neo-kolonijalne uprave u Bosni i na Kosovu, kao i čitav lanac vojnih baza SAD-a, od Jadrana do Crnog mora.
Bilo kako bilo, sve je ovo služilo stvarnom geopolitičkom cilju – opkruživanju i izolaciji Rusije, na potezu od Baltičkog do Crnog mora. Proširenjem članstva na baltičke države, Sloveniju, Slovačku, Bugarsku i Rumuniju, van NATO obruča oko Rusije ostale su samo zemlje zapadnog Balkana i crnomorske države Gruzija i Ukrajina. Glede zapadnog Balkana, SAD su NATO sporazume o saradnji proširile na Hrvatsku, Srbiju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Albaniju i Makedoniju. Glede Gruzije i Ukrajine, SAD su 2003, odnosno 2004. godine, finansirale takozvane “obojene revolucije” koje su na vlast dovele anti-ruske režime; podržale, ako ne i podstakle, gruzijsku invaziju Južne Osetije; i nedavno potpisale vojne sporazume sa obe, kao preduslov za njihovo članstvo u NATO-u.
Ambicije Sjedinjenih Država se protežu mnogo dalje od vojnog opkruživanja Rusije. Iza Rusije se nalaze naftna i gasna polja Kaspijskog basena u Centralnoj Aziji, nekadašnjeg integralnog dela Sovjetske imperije. Opkruživanje Crnog mora od strane NATO-a predstavljalo je takođe i pokušaj SAD-a da iskoristi svoj vojni potencijal zarad kontrole nad najvećim izvorištima nafte i gasa izvan Bliskog Istoka.
Ovo takođe zbog toga što najdirektnije rute za transport kaspijske nafte (od obalom oivičenog Kaspijskog jezera) ka zapadnim tržištima vode upravo kroz Crno more.
Još 1999. godine, tokom bombardovanja Kosova, na aprilskom samitu NATO-a Gruzija, Ukrajina, Uzbekistan, Azerbejdžan i Moldavija formirali su GUUAM. U pitanju je savez sa SAD, čija je svrha, kako komentariše Fajnenšal tajms, “razvijanje bogatih naftnih i gasnih rezervi koje u toj oblasti postoje, uz isključenje Rusije”.
Budući da je Rusija kontrolisala sve cevi za transport koje idu od Kaspijskog jezera, prvi plod GUUAM-a bio je alternativni naftovod koji je sponzorisala Klintonova administracija i koji je zaobilazio Rusiju: od Bakua u Azerbejdžanu, preko Tbilisija u Gruziji, do Cejhana na turskom delu jadranske obale. Ipak, BTC naftovod, pušten u rad 2006. godine, i dalje je prolazio kroz oblasti pod turbulentnim uticajem Moskve, poput Čečenije i dve gruzijske otcepljene provincije, Abhazije i Južne Osetije.
Da bi osigurale kontrolu Sjedinjenih Država nad snabdevanjem naftom, Klintonova i Bušova administracija su obezbedile stotine miliona dolara vojne pomoći za Gruziju. To ju je stavilo ispred svih bivših sovjetskih zemalja prema kriterijumu dobijanja oružja i vojne opreme od SAD. Koristeći se situacijom nastalom nakon 11. septembra, Džordž Buš je, potom, proširio lanac vojnih baza SAD oko Rusije, na države Centralne Azije.
Poniženje Rusije, kao i gas i nafta iz Centralne Azije, shvaćeni su kao prvi korak ka dominaciji Evroazijom. U tom svetlu, invazije na Avganistan i Irak, pokušaj da se prigrabi i ponovno privatizuje iračka nafta, da se nametne hegemonija SAD na Bliskom Istoku u svrhu kontrole nad najvećim rezervama nafte i gasa na svetu – nije iznenadno zastranjenje, već radikalizacija tehnike uvedene od strane predsednika Buša Starijeg i Bila Klintona. Ovde je konkretno reč o korišćenju vojne nadmoći SAD u ime zaustavljanja relativnog ekonomskog pada u odnosu na njene konkurente (EU, Japan, Kinu) i nametanje sopstvenog ekonomskog i vojnog vođstva širom sveta. U ovom svetlu moramo, takođe, posmatrati i vaskrsenje ruskog imperijalizma.
Nakon 2000. godine, Putinov režim je nemilosrdno koristio državnu moć i energetski bum kako bi stvorio “autoritarni kapitalizam”, skoncentrisan na državno kontrolisanim naftnim i gasnim kompanijama. Nakon korumpaških privatizacija, lošeg upravljanja i pljački energetskog sektora tokom devedesetih godina, država je intervenisala da bi efikasno renacionalizovala svoje ključne energetske resurse (npr, preuzimanje “Jukosa” od strane “Rosnefta”, koji sada kontroliše oko 55% ruske proizvodnje sirove nafte), i da bi se ograničilo učestvovanje stranih multionacionalnih kompanija (“Britiš petroleum” je bio prisiljen da povuče svoje anglo-ruske investicije, dok je “Šel” uguran u ogromni gasni projekat “Sahalin-2” na Dalekom Istoku).
Ovo odslikava stratešku ulogu ruskih energetskih i metalurških giganata u tranziciji od autarhijske državnokapitalističke ekonomije sovjetskog perioda, ka tržišnom kapitalizmu pod upravom države, kojim dominiraju državnokapitalistički trustovi u potrazi za investiranjem i osvajanjem globalnih tržišta.
Na temelju visokih cena robe široke potrošnje, došlo je do povećanja ruskih prekomorskih direktnih investicija za gotovo osam puta – sa samo 20 milijardi dolara, koliko su iznosile 2000. godine, na 170 milijardi u 2007. Tokom istog perioda, ruski udeo u prekomorskim direktnim investicijama u tržišta u razvoju povećao se sa 2.5% na 9%, pretekavši Kinu i postavši drugi najveći izvor direktnih prekomorskih investicija na tim tržištima, odmah iza Hong Konga.
Primeri ruskih investicija u Zajednici nezavisnih država (ZND) uključuju državnog energetskog snabdevača “RAO UES”, koji je investirao u lance distribucije energije u Jermeniji, Gruziji, Moldaviji i Ukrajini. Tu je naravno i “Gasprom”, monopolista nad prirodnim gasom, koji kontroliše infrastrukturne resurse u Kazahstanu i Moldaviji.
Udeo ruskih direktnih investicija u države članice ZND pokazuje opadajući trend od devedesetih godina, odslikavajući rastući internacionalni doseg ruskih korporacija: do 2007. godine, Zapadna Evropa je postala vodeća destinacija, sa 52% ruskih spoljnih aktiva, praćena ZND-om sa 22% i Istočnom Evropom sa 11%.
Razvoj državnokapitalističkih trustova reflektuje ambcije ruske vladajuće klase da napravi preokret u ruskom padu i ponovo postane globalni ekonomski i vojni igrač. Zbog toga su ruske korporacije poput “Gasproma” sredstva strateških, vojnih i ekonomskih ciljeva ruske države, koju bi i samu trebalo posmatrati kao vertikalno i horizontalno organizovani, naoružani, državnokapitalistički trust. Naravno, Putinova Rusija i dalje ostaje samo bleda senka globalne sile. U 2006, nacionalni dohodak SAD iznosio je 13 biliona dolara, Kine 2.67 biliona, Britanije 2.34 biliona, a Rusije neznatnih 990 milijardi dolara. Ruska potrošnja na odbranu je u odnosu na SAD majušna (24.6 milijardi naspram 582 milijarde dolara u 2005.).
Osim toga, ekonomski rast Rusije zasnivao se na vrlo ograničenoj osnovi visokih cena robe široke potrošnje na međunarodnom tržištu. Sa aktuelnim padom cena robe široke potrošnje, smanjenom međunarodnom potražnjom i nedostatkom kredita za tržišta u razvoju, slabosti ekonomije koja se zasniva isključivo na izvozu sirovina i energije izložene su svetskoj ekonomskoj krizi.
Ipak, kombinacija zavisnosti Evrope od ruskih energenata i ruskog arsenala nuklearnih projektila i ogromnih konvencionalnih oružanih kapaciteta, omogućava joj da se takmiči sa SAD i EU, kako bi povratila svoj regionalni uticaj. Ruska pesnica je takođe ojačana krizom američke imperije u Iraku i Avganistanu i otvorenim neslaganjem NATO sila oko pitanja nezavisnosti Kosova i predloga za učlanjenje Ukrajine i Gruzije u NATO.
Ovo je bila osnova za ponovno uspostavljanje određenog stepena nezavisnosti ruske spoljne politike, od protivljenja “nezavisnosti” (tj. EU i SAD starateljstvom) Kosova, do napada na Gruziju. Stoga je oživljavanje ruske moći delimično, i lokalne je prirode, zasnovano na relativno klimavom temelju. Ipak, ono predstavlja reakciju na, ali i pozajmljivanje strategije od, SAD: kombinacije ekonomske (kao tokom skorog gasnog pitanja) i vojne (npr. u Gruziji) moći da bi se umanjio ekonomski pad i ponovo učvrstila regionalna dominacija.
Ključ ruske politike je upotreba gasne i naftne moći, kako bi se potvrdila ekonomska i vojna kontrola nad onim što je predsednik Medvedev nakon rata u Gruziji nazvao “privilegovanom sferom interesa”, odnosno prostorom između Rusije i istočne granice sa EU.
Rusija je do sada tri puta prekidala snabdevanje gasa Ukrajini: u januaru 2006, martu 2008. i januaru 2009. godine. Rusija se suočava sledećim problemom: raspad Sovjetskog Saveza ostavio je preko 80% gasovoda ka unosnom zapadnoevropskom tržištu u rukama Ukrajine. Nakon 1992, jedan za drugim, režimi u Ukrajini su odbijali da plate zvaničnu dostavu gasa i krali su gas koji putuje ka Zapadnoj Evropi.
Rešenje ovog problema bila je privatizacija trgovine gasom i stvaranje niza mutnih posredničkih kompanija (poput “Rosukrenergo”), da bi se gas prodavao ukrajinskim korisnicima ispod tržišnih cena. Ove kompanije su namakle milijarde dolara profita od trgovine gasom, slivajući te dobitke u džepove ruskih i ukrajinskih elita.
Putin sada želi da eliminiše ove posrednike i prisili Ukrajinu da sa “Gaspromom” ugovori plaćanje tržišnih cena za gas. Očekivano, ukrajinska elita koja se basnoslovno obogatila od pljačke gasa putem posrednika – setite se samo “demokratske”, pro-zapadne premijerke Julije Timošenko, koja je zaradila 11 milijardi dolara na “Ujedinjenim energetskim sistemima Ukrajine” koje je sama osnovala i koji od devedesetih godina kontrolišu trgovinu gasom sa Rusijom – nije bila rada da pristane na transparentnu strukturu formiranja cena i distribucije gasa.
I prelazak na komercijalnu cena gasa (sa 179 na 250 dolara po kubnom metru u 2009, što se približava projektovanim evropskim cenama za 2010.) i zvanični sporazumi, napravljeni su tako da bi povećali ekonomsku kontrolu Rusije nad ukrajinskom infrastrukturom distribucije gasa. Gasni dug i pretnja komercijalnim cenama takođe su korišćeni kao poluga koja je naterala Belorusiju i Gruziju da predaju polovinu svojih gasovoda u zamenu za cene gasa niže od komercijalnih.
Sticanje 50% deonica “Beltansgasa”, beloruskog gasovodnog operatera, dalo je Rusiji kontrolu nad preostalih 20% gasovoda koji povezuju ruski gas sa tržištem EU. Ukrajina je na isti način primorana na pregovore, pod uslovima koje postavlja Rusija. Ukrajinske žalbe da privatizacija nije na dnevnom redu odaju rusku igru.
Rusi takođe žele da Ukrajincima održe lekciju o ceni približavanja SAD-u. Uistinu, iako su mnogi predviđali da će početkom 2009. doći do spora oko gasa, to je postalo sasvim neizbežno onog momenta kada je ukrajinska vlada u decembru potpisala strateško partnerstvo sa SAD i kada je najavljena prva diplomatska misija SAD na Krimu, gde se nalazi uporište ruske mornarice.
Ukrajinska vlada je takođe izjavila da zakup Crnog mora koji ruska mornarica ima na 20 godina neće biti obnovljen 2017. Ako bi se ovo dogodilo, Crno more bi postalo SAD jezero. Primer ruske invazije na Gruziju dokazuje da Rusija neće sedeti prekrštenih ruku i pustiti da se ovako nešto dogodi.
Invazija je poslala poruku da je Rusija odlučna u nameri da čvrsto drži svoje šake na pojasu oko Kaspijskog jezera. Kao odgovor na to, SAD je momentalno potpisala sporazume o vojnom partnerstvu sa Gruzijom i Ukrajinom. Zemlje poput te dve postale su pioni u sve opasnijoj borbi velikih sila u zoni koja se proteže od Crnog mora do Centralne Azije.
Potencijal za tačke rasplamsavanja sukoba povećava se konkurencijom između suparničkih projekata za gasovode i naftovode, finansiranih od strane različitih velikih sila.
Četvrtina snabdevanja Centralne i Zapadne Evrope gasom direktno zavisi od ruskog gasa, što je cifra za koju se očekuje da će porasti na otprilike trećinu u 2010. Prema nekim proračunima, do 2020. godine iznosiće 70%.
Nakon rusko-ukrajinskog gasnog spora iz 2006, EU je tražila način da svoje izvore energije učini raznovrsnijim, ne bi li smanjila zavisnost od Rusije i sprečila je da koristi gas kako bi zemlje EU držala kao taoce. Ipak, postojeći projekti za nove gasovode će, štaviše, ovu zavisnost povećati.
“Gaspromova” dva gasovodna projekta – “Južni tok”, gasovod koji, preko Crnog mora i Balkana, vodi do Italije i “Severni tok”, koji ide ispod Baltičkog mora do Nemačke – otpočeti su sa ciljem smanjenja zavisnosti Rusije od gasovoda koji idu kroz Ukrajinu i Belorusiju (kao i kroz neprijateljske države “nove Evrope”) na putu ka evropskom tržištu. Rusija je do sada uspela da spreči razvoj zajedničke politike EU, tako što je ostvarila bilateralne odnose sa glavnim evropskim distributerima i tržištima, prvenstveno u Nemačkoj i Italiji.
Najskoriji gasni spor omogućio je Rusiji da Ukrajinu predstavi kao glavnu barijeru sigurnom snabdevanju Evrope gasom i iskoristi svoje uticaje uspostavljene bilateralnim odnosima kako bi prinudila EU da podrži njene projekte gasovoda.
Konkurencija dolazi od strane “Nabuko” gasovoda, koji bi trebalo da sprovodi kaspijski gas kroz Tursku, Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku i Austriju, na taj način zaobilazeći Rusiju. Industrijski izvori tvrde da nema ni približno dovoljno rezervi gasa da bi “Nabuko” zaživeo. Glavna meta na kojoj se planira punjenje ovih cevi gasom je Azerbejdžan, čije bi kaspijsko polje Šah Deniz II trebalo da postane dostupno 2013. godine, kada bi “Nabuko” trebalo da krene da pumpa.
“Gasprom” se žestoko nadmeće sa Evropljanima, nudeći cene gasa iznad tržišnih, dok Kremlj maše političkom šargarepom obezbeđivanja povratka sporne enklave Nagorno-Karabah pod kontrolu Bakua. Kaspijski gas nijedne druge zemlje trenutno nije dostupan. Turkmenistan je veliki proizvođač, ali pored činjenice da ima dugoročne poslovne sporazume sa Rusijom i Iranom, nema ni gasovodnu vezu sa Turskom. Kopnena ruta kroz Iran je nemoguća dokle god je Teheran pod SAD sankcijama. Kako su SAD sprečile Tursku da kupuje iranski gas, ruski “Gasprom” je iskoristio priliku da uskoči.
Ruska država je s liderima Kazahstana, Turkmenistana i Uzbekistana takođe potpisala i sporazume o izgradnji novog gasovoda kroz Rusiju do Evrope. Utvrđen i čvrst položaj Rusije u Centralnoj Aziji omogućava joj da kontroliše snabdevanje Evrope gasom; da balansira, ako ne i suprotstavi se vojnom uticaju SAD u tom regionu; i da proširi svoj ekonomski uticaj dalje ka Evroaziji, sve dok ne osvoji premiju: kinesko i indijsko energetsko tržište.
Nedugo po dolasku na vlast, Medvedev je značajno objavio građenje naftovoda koji će spojiti naftna polja Kazahstana sa Kinom (i koji bi takođe transportovao i rusku naftu).
EU je na mnogo načina pokušala da se suprotstavi javljanju Rusije kao energetske supersile. Gruzijski konfl ikt i gasna kriza primorali su češko predsedavanje Evropskom unijom da nastavi projekat tzv. Istočnog partnerstva, koji će Azerbejdžanu, Jermeniji, Gruziji, Moldaviji, Ukrajini i Belorusiji ponuditi sporazume o slobodnoj trgovini sa EU i postepenu untegraciju ruskog bliskog susedstva u ekonomiju EU.
Iako za krajnji cilj ima ekonomsku integraciju ruskog “komšiluka”, EU se vrlo pažljivo suzdržala od ikakvog eksplicitnog obećanja članstva u EU, kako bi izbegla otvorenu antagonizaciju Rusije (baš kao što su se vodeće zemlje EU usprotivile članstvu Ukrajine i Gruzije u NATO-u, na aprilskom samitu te organizacije prošle godine).
Što se tiče Balkana, EU je integrisala zemlje bivše Jugoslavije u zajedničko energetsko tržište, sa ciljem smanjenja energetske zavisnosti od Rusije i obezbeđivanja energetske sigurnosti.
Memorandum koji su objavile članice Energetske zajednice navodi: “Konfl ikti iz 1990-tih doveli su do dezintegracije jedinstvenog energetskog sistema koji se prostirao od Jadranskog, do Crnog i Egejskog mora. Ipak, bez obzira na granice koje su od izbijanja konflikta iscrtane na mapama, odvojeni entiteti se svejedno oslanjaju jedni na druge da bi obezbedili glatko funkcionisanje svog snabdevanja energijom.”
Tako je Energetska zajednica stvorena da bi omogućila svojim članicama saradnju na “ponovnoj izgradnji…energetskih mreža”. Takođe će “podržati i integraciju regiona u unutrašnje energetsko tržište Evropske unije”.
Integracija je povezana sa liberalizacijom. Zemlje članice su do januara 2008. morale da otvore svoja tržišta struje slobodnoj konkurenciji sa druge strane državnih granica (za sve kupce izuzev domaćinstava), dok za sve potrošače to moraju učiniti do januara 2015. Takođe, moraju da poštuju zakone EU koji zabranjuju monopole i kartele i strogo ograničavaju nacionalne subvencije energetskog sektora.
Smisao i struktura Energetske zajednice, uspostavljene 2006. godine, jasno ocrtavaju smisao i strukturu Centralno-evropskog ugovora o slobodnoj trgovini (CEFTA), takođe orkestrovanog od strane EU, u cilju formiranja dovoljno velike oblasti slobodnog tržišta koja bi bila privlačna evropskom kapitalu.
Kako smo ranije tvrdili, takva slobodnotržišna zona neće podsticati regionalne integracije, već će samo putem liberalizacije otvoriti balkanska tržišta evropskom kapitalu (vidi “Balkan i finansijska kriza”, Solidarnost, decembar 2008.). Upravo isto važi i za Energetsku zajednicu. Region u ovom trenutku trpi zbog nedovoljnog kapaciteta za proizvodnju, prenos i distribuciju struje, posebno preko granica, kao i zbog niskog nivoa energetske efi kasnosti.
Distribucija je mahom privatizovana – osim u Srbiji – ali države zadržavaju značajnu kontrolu nad kapacitetima za proizvodnju (udeo varira od 50% u Bugarskoj, do 90% u zemljama bivše Jugoslavije). Da bi se zadovoljile sadašnje i buduće potrebe za energijom neophodne su ogromne investicije. Pod strukturom Energetske zajednice, do njih je moguće doći samo putem liberalizacije energetskih tržišta, kroz privatizaciju državnih monopola i integraciju u evropsko energetsko tržište.
Ovo bi u praksi moglo da rezultira zamenom državnih monopola privatnim, uspostavljanjem trgovine energetskim zalihama između lokanih uvoznika i izvoznika, i, samim tim, veštačkim stvarnjem visokih cena za potrošače. Liberalizacija, tako, neće voditi regionalnom ujedinjenju, već ekonomskoj fragmentaciji i zavisnosti.
Ruski energetski sporazumi verovatno će dodatno povećati ekonomsku i političku zavisnost Balkana. 2006. godine, “Gasprom” je stekao većinsko vlasništvo nad “Jugorosgasom”, posredničkom kompanijom osnovanom 1996. da bi kupovala ruski gas za srpsko tržište. “Jugorosgas” takođe ima koncesiju na 25 godina za prodaju i tranzit gasa u južnoj Srbiji, uključujući Niš; izgradnju gasovoda Niš-Dimitrovgrad koji će povazati srpski sa bugarskim gasovodom; izgradnju gasovoda Niš-Priština; i za izgradnju skladišta za gas u Banatskom Dvoru. “Jugorosgas” će tako direktno kontrolisati distribuciju gasa u južnoj Srbiji, Kosovu i Crnoj Gori.
Ova predaja nacionalne gasne industrije je bila otplata za rusku podršku u kampanji protiv nezavisnosti Kosova. Koštuničina vlada je sprečila nacionalni naftni monopol NIS da kupi paket deonica koji bi mu dao jednako vlasništvo nad “Jugorosgasom” sa “Gaspromom”, čuvajući te deonice upravo za “Gasprom”. Rusi su zauzvrat zategli svoju gasnu omču oko Srbije. Kako Mlađan Dinkić otkriva, ruski uslov je bio “ili ‘Jugorosgas’ kao posrednik, ili nema gasa”.
Primoravši “Srbijagas” da gas kupuje isključivo od “Jugorosgasa”, Rusija je sada nadmoćna na srpskom tržištu gasa i cilja na to da preko gasovoda Niš-Priština obezbedi bazu političkog uticaja na Kosovu da bi se suprotstavila oružanim snagama SAD i EU koje su tamo raspoređene.
Dok je gasna zavisnost jasan rezultat političke zavisnosti srpske vladajuće klase od Rusije, ona je u velikoj meri pojačana liberalizacijom energetskih tržišta koju promoviše EU. U slučaju srpskog tržišta gasa, liberalizacija je rezultirala time da nekih 37 kompanija isisava 200 miliona evra godišnjeg obrta na konto trgovine pri snabdevanju.
Kao u rusko-ukrajinskom slučaju, posrednici u snabdevanju su omogućili poslovnoj i političkoj eliti da pljačka i državni novac i kupce. Simbiotičke poslovne strukture – “Srbijagas” sada poseduje 25% “Jugorosgasa”, a predsednik “Srbijagasa” je takođe i potpredsednik “Jugorosgasa” – čine povećanje profi ta “Jugorosgasa” interesom direktora nacionalne gasne kompanije.
Otud usklađivanje cene gasa u Srbiji sa cenama u EU, što je u 2008. godini dovelo do porasta cena za potrošače za 60%, kao i zahtev “Jugorosgasa” za isplatom 35 miliona evra, kao preduslovom za pregovore o gasnom ugovoru za 2009. godinu. Dakle, vidimo na koji način monopol na snabdevanje ide ruku pod ruku sa privatizacijom prodaje i distribucije, kako bi se veštačkim putem održavale visoke cene. Monopol na snabdevanje i distribcuiju na tržištu gasa je most za ruski monopol na drugim tržištima energenata. Srbija i Bugarska su potpisale partnerske sporazume sa Rusijom o izgradnji gasovoda koji će biti delovi “Južnog toka”.
Ipak, dok je Bugarska, kako se navodi, potpisala sporazum koji uključuje stvaranje zajedničkog akcionarskog društva koje će izgraditi, posedovati i rukovati svojim delom gasovoda, Srbija je prodala kontrolni interes svog naftnog monopola NIS. Tadićeva vlada je prodala NIS budzašto, u zamenu za investicije u modernizaciji NIS-ovih rafnierija, izgradnju skladišta gasa u severnoj Srbiji i poršci za pitanje Kosova.
U centralnoj poziciji, kao ključna energetska kompanija na Balkanu, NIS će Rusiji podariti nacionalnu kompaniju od koje će moći da se širi na susedne države, potencijalno uključujući tu i članice EU – Bugarsku, Mađarsku i Rumuniju. Rusko preuzimanje ključnog nacionalnog proizvođača i snabdevača energijom je, ironično, savršen primer verovatnog obrasca liberalizacije energetskog tržišta Balkana.
Nakon što je 2006. godine britanska vlada blokirala pokušaj preuzimanja britanskog gasnog distributera “Centrike” od strane “Gasproma”, ta kompanija očigledno pokušava da iskoristi Balkan kako bi na mala vrata ušla na evropsko tržište.
Kako je i sam Tadić priznao: “Srbija je na pola puta između Rusije i Evropske unije. Mi želimo da postane član Evropske unije i ubeđeni smo da je to korisno i za Rusiju, a ne samo za građane Srbije. Današnjim potpisivanjem ugovora (o prodaji NIS-a, prim. aut.) mi postajemo deo ogromnog energetskog projekta”. Ipak, ne postoje garancije da će “Gasprom” izgraditi gasovod kroz Srbiju i Bugarsku, niti da će one kao posledice toga dobiti jeftin gas ili energetsku sigurnost. Poslednja gasna kriza je, naprotiv, otkrila da su čak i ovi najomiljeniji partneri na meti ruskih hirova, kao bilo koji drugi. Sporazum, dalje, štiti “Gasprom” od pokretanja ekoloških parnica (setimo se samo sporazuma iz Rambujea koji štiti NATO trupe od krivičnog gonjenja za ratne zločine na teritoriji Jugoslavije).
Energetska kriza otkriva zavisnost balkanskih država od Rusije, uporedo sa promovisanjem prelaska sa uglja na gas, koju vrši Energetska zajednica. Ova zavisnost se mora smestiti u širi kontekst intervencija velikih sila u nacionalističkim borbama koje su rasparčale bivšu Jugoslaviju: uzmimo za primer rastuću zavisnost velikosrpskog nacionalizma od Rusije, koja je usledila po okupaciji i proglašenju “nezavisnosti” Kosova.
Pojačana intervencija Rusije po pitanju Kosova predstavlja deo njene borbe protiv stezanja vojnog i ekonomskog obruča od strane SAD, NATO i EU. Ova borba je sada dovela do energetske trke u kojoj je Balkan ponovo pion.
Hegemonija koju je uspostavila na srpskom tržištu energenata joj po prvi put otvara mogućnost direktnog proboja na Kosovo, što stvara opasnost manipulacije tamošnjom srpskom zajednicom, u ruskoj borbi sa SAD. Velikosrpski nacionalizam vladajuće klase je, tako, zapleo Srbiju u mrežu sa dva seta gospodara koji su u stalnom sukobu: sa EU/SAD i sa Rusijom. Ova nova faza u borbi velkih sila za dominaciju nad Balkanom potvrđuje analizu Marks21 da nezavisni razvoj Balkana leži u zajedničkoj borbi njegovih naroda protiv EU, SAD i ruskog imperijalizma.
Takođe, potvrđuje i naš argument da nacionalističke borbe između balkanskih vladajućih klasa dovode do njihovog oscilovanja između različitih imperijalističkih blokova, povremeno im dajući trenutne prednosti, ali ih ostavljajući sve zavisnijim od tih blokova. To dalje potvrđuje značaj koncepta balkanske federacije, čvrstog ekonomskog i političkog saveza, kao jedinog sredstva otpora spoljnoj dominaciji. Istovremeno, kao što smo tvrdili za CEFTA-u, promocija balkanske energetske zajednice od strane EU ponovo pokazuje da do ekonomskog razvoja regiona ne može doći otvaranjem slobodnom tržištu koje vodi jednostranim i perifernim odnosima sa velikim silama.
Mi, kao socijalisti, tvrdimo da CEFTA i Energetska zajednica treba da se transformišu od mehanizama ekonomske liberalizacije u asocijaciju nacionalizovanih industrija koja će služiti sabiranju resursa, kako bi se omogućili regionalna integracija i razvoj.
U svetlu gasne krize, mi socijalisti zahtevamo renacionalizaciju NIS-a, bez kompenzacije; da državni energetski resursi ostanu u javnom vlasništvu a ne u rukama drugih zemalja ili privatnika; da se proizvodnja uglja i struje u kratkom roku proširi, kao protivteža zavisnosti od gasa; da se javni resursi i naučna zajednica mobilišu u ime stvaranja ekoloških energetskih rešenja i promovisanja energetske raznovrsnosti. Vlada je pokazala da favorizuje politiku koja nas ostavlja na milost i nemilost stranih sila i da je zastrašujuće nesposobna po pitanju energetske sigurnosti.
Mi, dakle, zahtevamo da se naši energetski resursi stave pod demokratsku kontrolu radnica i radnika i pozivamo sindikalne aktiviste, naučnike i udruženja potrošača na stvaranje saveza u borbi za demokratsku kontrolu. Bes zbog ruske ucene i nesposobnosti vlada da prošire energetske izvore raste širom Balkana. Naš slogan bi trebalo da bude: “Energetski resursi Balkana narodima Balkana!”