Šta će se desiti sa svetskom (geo)politikom ako kriza prouzrokovana novim koronavirusom dovede do globalne ekonomske depresije?
- Neposredni utisak je da Zapad propada, a Istok nastavlja da se uzdiže, što je nastavak trenda koji je postao jasan nakon duge krize koja je započela 2008. godine. Kada se debakl SAD i Velike Britanije u odgovoru na trenutnu krizu (kao i haos u EU) uporedi sa odgovorom Kine, razlika je drastična. Kao i 1930-ih, to bi se moglo protumačiti kao neuspeh tržišta u odnosu na uspeh državnog planiranja, tj. kao razlika između Zapada nakon 1929. i Sovjetskog Saveza nakon 1929. godine. U ovome nema ničeg nužno „levičarskog“: autoritarne države nisu ono što levica želi, a bitka oko različitih tumačenja ovoga puta biće još otvorenija nego tada.
- Kao i 2008. godine, vlade i institucije na globalnom nivou počeće da posrću – kao kada se Arapsko proleće proširilo s periferije u centre globalne moći. Ponovo će se čuti zahtevi za demokratijom, jer će klasna moć iza liberalno-demokratske fasade postati uočljivija. Dok se ultrabogati povlače na svoja privatna ostrva, većina nas strahuje da li će se razboleti, žonglira obavezama od čuvanja dece do zarađivanja za život, i brine koliko će sve ovo trajati. Utiska sam da će zdravstvena kriza i propratne mere socijalnog distanciranja opstati, barem u nekom obliku, u rasponu od nekoliko meseci do čak dve godine, uz povremene prekide. Što duže ovakvo stanje bude trajalo, to će više rasti društveni i politički gnev.
- Još i više nego tridesetih, izazov će biti da se pokrene ekonomija – što se krajem tridesetih desilo samo kao posledica Drugog svetskog rata i opsežne državne intervencije kako bi se izgradili vojni kapaciteti za totalni rat. I sada ćemo se susretati sa stalnim pritiskom da se, na ovaj ili onaj način, vratimo na posao, ma koliko velike bile zdravstvene i sigurnosne posledice toga. Ali šta će pokrenuti ekonomiju? To je i dalje opasno pitanje. Levica može da argumentuje da koronavirus predstavlja sastavni deo neoliberalnog, globalnog kapitalističkog modela, koji proizvodi globalne klimatske promene, poremećaje prirodne sredine koji pomažu širenju virusa, kao i preovlađujuću političku atmosferu mera „štednje“. Urušavanjem zdravstvenih i sigurnosnih kapaciteta putem mera „štednje“, svi mi ostajemo bez zaštite kako bi se sačuvao koji dolar više za finansijski sektor. Ako se radikalnije varijante „novog zelenog dogovora“ (green new deal) udruže sa industrijskim borbama za zaštitu zdravlja i sigurnosti radnika i radnica, ovo može dati vetar u leđa alternativnom, globalnom socijalističkom odgovoru na krizu. Ali u isto vreme dok se zemlje bore da prežive, a države međusobno nadmeću u grabljenju prilika za vlastiti uspon, možemo očekivati i niz lokalizovanih – a možda i ne tako lokalizovanih – ratova.
- U ovakvim vremenima, ljudi poput Kira Starmera i Džoa Bajdena ne predstavljaju alternativu za sutrašnjicu. Oni se ponašaju kao ljudi prošlih vremena, igrajući svoje uloge u kolektivnoj svesti koja kaska za današnjicom. Ali svest će početi da sustiže vreme – negde postupno, a negde drugde u skokovima i oštrim zaokretima. Kada borbe koje se sada uzdižu iznedre nova lica i nove snage, ljudi jučerašnjice ostaće na smetlištu istorije. Oni će igrati ulogu odanih branitelja statusa kvo. Oni će igrati ulogu u odgovoru koji će zavađena braća unutar globalne kapitalističke klase, podeljene po nacionalnim državama i imperijalističkim blokovima, osmisliti kako bi u narednom razdoblju restrukturirali svet, naše živote i tela, naše uslove rada, naše gradove i pejzaže… tako da se uklope u njihovu borbu za moć i profit. Jedini način da ne uspeju je da revolucionarna levica doraste izazovu. Naša središnja ideja: da su svetu potrebne korenite i brze – REVOLUCIONARNE promene – verovatno će biti popularna, tako da bi u narednom periodu trebalo da budemo odvažni. Vremena će biti teža nego išta što su mnogi od nas doživeli ili mogli da zamisle – ali uveren sam da su pred nama događaji koji će promeniti svet.