Režim Aleksandra Vučića iz meseca u mesec sve više podseća na čamac koji propušta u jeku bure na otvorenom moru. Da li će se „kapetan lađe“ odupreti spoljašnjim i unutrašnjim pritiscima i očuvati vlast, ili će režim potonuti – i čijom zaslugom? Za novembarski broj Kontranapada piše Anja Ilić.
Dvostruki obruč steže se oko režima vladajuće stranke i njenog prvog čoveka. Rat u Ukrajini, koji se poput bombe sručio u središte evropske politike, ne jenjava ni osam meseci kasnije. Štaviše, deluje da su obe strane u ovom proksi-sukobu, i Zapad i Rusija, posvećene jedino udaljavanju od mirovnog ishoda. Pod teretom rata, produbljuju se i nerešeni uzroci krize kapitalizma koja je započela pre skoro 15 godina. Jasno je, međutim, da lađari krize – od onih koji upravljaju najvećim silama, do vladara u malim zemljama poput Srbije – ne znaju da uspostave povoljan kurs, već nas guraju ka ambisu.
Vučićev režim to radi u svom prepoznatljivom maniru: ubeđujući nas da je spreman da odoli svim pritiscima, iako se osipa na naše oči. Prvi jači udarac nakon početka rata režim je pretrpeo na biralištima u aprilu, premda je uspeo da preživi. Vučić je, doduše, sačuvao veći kredibilitet od svoje stranke, koja je kažnjena pre svega zdesna, ulaskom triju partija tvrde desnice (koalicije oko DSS-a i Dveri, te Zavetnika) u parlament. Ova dinamika jačanja tvrđih desnih snaga u zvaničnoj politici, pozicioniranja SNS-a kao novog centra i održavanja kakve-takve Vučićeve popularnosti u mršavoj konkurenciji političkih lidera pokazuje se kao presudna za unutrašnju politiku režima.
Posledice rata u Ukrajini, ipak, filtriraju se najpre kroz spoljnopolitički obruč. Režimska politika „svesvrstanosti“ tu pokazuje svoju protivrečnost: iako su njome ublažene, ili barem odložene, posledice eskalirajuće političke i društveno-ekonomske krize (koje radnička klasa u zapadnim zemljama uveliko oseća, zahvaljujući otvoreno proratnoj politici svojih vlada), ovo odlaganje dolazi s kamatom koju režim potencijalno neće moći da otplati. Naime, vlast se kocka s mogućnošću da izgubi naklonost bilo Rusije, od koje Srbija zavisi energetski i diplomatski (u skladu sa vizijom vladajuće klase o „srpskom Kosovu“), bilo Evropske unije, koja diktira ekonomsku i političku putanju svih režima u Srbiji još od početka dvehiljaditih.
Politika štapa i šargarepe svakodnevno se ispoljava u „svesvrstanoj“ sferi međunarodnih odnosa Srbije. Rusija, tako, jedan dan sklapa novi, trogodišnji ugovor o snabdevanju Srbije gasom, a već sledećeg koristi Kosovo kao argument za aneksiju okupiranih delova Ukrajine. Evropska unija pak donira 160 miliona evra pomoći kako bi Srbija prebrodila energetsku krizu, a istovremeno preti isključivanjem iz procesa evrointegracija ukoliko se ne uvedu sankcije Rusiji. Režim se za to vreme poslušnički koprca, u nastojanju da ne dobije šut-kartu ni od jedne strane u otvorenom imperijalističkom sukobu. Nevolja je što nastupa iz potpuno zavisne pozicije.
Pukotine u režimskom konsenzusu
Dodatni izazov za opstanak Vučićevog režima predstavlja podeljenost u njegovim vlastitim redovima. Ako je uoči predsedničkih izbora 2017. godine efektivno odstranjivanje sa političke scene Tomislava Nikolića, zajedno sa tradicionalnijom i za potrebe „svesvrstanosti“ zastarelom političkom vizurom koju je predstavljao, za Vučića bio relativno lak zadatak, suprotstavljanje „evropskijoj“ vizuri unutar SNS-a moglo bi da se pokaže kao veći izazov – pre svega usled razvoja ukrajinske krize. Zorana Mihajlović, koja je 2017. godine otvoreno podržala Vučića u SNS-ovom „sukobu generacija“, sada se otvoreno suprotstavlja krhkom zvaničnom kursu „neutralnosti“ između Istoka i Zapada, zagovarajući da se Srbija jasno opredeli za Zapad – kako u ratu tako i u miru.
Cenu tog odstupanja od partijskog konsenzusa Mihajlović je platila gubitkom pozicije u novom sastavu vlade, formirane gotovo sedam meseci nakon izbora. Iako se u novom sazivu nisu našla još neka prekaljena lica, poput Nebojše Stefanovića, Aleksandra Vulina ili Zlatibora Lončara, utisak je da su oni tek privremeno izmešteni iz političke žiže. Verovatno će ostati u senci dok se ne slegne prašina nad različitim skandalima u koje su prethodnih godina bili uključeni. Ražalovanje Mihajlović, međutim, ima potencijalno dublje i dalekosežnije posledice. Glavna poruka koju je odlazeća ministarka rudarstva i energetike poslala sa svoje oproštajne pres-konferencije bila je: bez SNS-a se može, bez Srbije na Zapadu ne.
Da li će se borba za politički kurs Srbije voditi prvenstveno na unutarstranačkom ili na širem planu, ostaje da se vidi. Nesumnjivo je pak da je Vučić svestan rastućeg bagaža koji SNS predstavlja i da će se, u cilju opstanka režima kojim rukovodi, možda poslužiti i drugim sredstvima. U tom kontekstu treba razumeti njegovu najavu osnivanja novog političkog pokreta u narednih pola godine.
Predsednikov rezon verovatno počiva na kolikom-tolikom poverenju koje mu je ukazano ponovnim mandatom, kao i na nadi da će uspeti da ponovi „SNS efekat“ iz 2012. godine. Naime, Vučić utvrđuje novu politiku centra, čiji bi idealan ishod bio da neutrališe zagrižene evropejce, vrati konzervativniju desnicu pod svoje okrilje i tako izbalansira novu „neutralnu“ poziciju. Jedini istinski predstavnik te pozicije, preferiran kako na biralištima tako i u međunarodnoj areni, trebalo bi, naravno, da bude njegov pokret – otvoren i ka Istoku i ka Zapadu, a vođen krilaticom „srpskih interesa pre svega“.
Narodna vlada?
Parola o odbrani interesa „svog naroda“ stekla je novu popularnost u kontekstu rata u Ukrajini. Njome se uspešno služe kako stabilokrate, poput Orbana i Vučića, tako i predstavnici krajnje, protofašističke desnice koji se u nekim evropskim zemljama, poput Švedske i Italije, upravo penju na vlast. Iako nije teško shvatiti zašto populistički slogani ovog tipa imaju odjek – naročito u poređenju sa agresivnim zahtevanjem američke i niza evropskih vlada da radnička klasa njihovih zemalja podnese ogromne žrtve u zamenu za ulivanje desetina milijardi vojne pomoći ratnim ciljevima u Ukrajini – ispod površine tobožnje brige za narod nema puno istine.
To je lako uvideti kada se pompezne proklamacije stave u odgovarajući kontekst. Uzmimo za primer hvalisave najave ponovo izabranog ministra finansija, Siniše Malog, o povećanju plata u javnom sektoru za 12,5% i penzija za najpre 9, pa 12%, a u kontekstu izuzetno osetnog povećanja troškova života. Inflacija je trenutno na 14%, pri čemu su najviše poskupeli hrana, stanovanje i transport – osnovne potrebe svakog čoveka. To znači da će novembarsko povećanje penzija od 9% svakako pojesti inflacija. Štaviše, ni kumulativno povećanje penzija od preko 20% ne zvuči podjednako atraktivno kao u vladinim najavama kada znamo da 60% penzionerki i penzionera u Srbiji prima manje od 31.000 dinara, koliko iznosi prosečna penzija. Nekoliko stotina hiljada njih živi na, u proseku, dvestotinak evra mesečno.
Ni povećanje minimalca na 40.020 dinara, koliko će iznositi (tek) od januara, u praksi ne znači ništa kada čak i sramna kategorija minimalne potrošačke korpe, prema poslednjim podacima, iznosi skoro 45.000; o prosečnoj potrošačkoj korpi od skoro 87.000 – koja će u narednim mesecima postajati samo skuplja – nema ni govora za većinu radnika i radnica u Srbiji, koji primaju manje od 58.000 mesečno. Mesijanske izjave o „brizi za svoj narod“ kriju, dakle, daleko prizemniju i, imajući u vidu od koga dolaze, licemerniju suštinu.
Represija i otpor
Toga su svakako svesni radnici i radnice koji su, s početkom jeseni, ponovo počeli da izlaze na ulice i stupaju u štrajkove. Razlozi variraju od loših uslova rada, preko neizmirenih obaveza poslodavaca i mobinga na poslu, do urušavanja kako preduzeća tako i radnih uslova „zahvaljujući“ partokratiji i klijentelizmu. Upadljivo je, pri tome, da preduzeća koja su konzistentno profitabilna potplaćuju ili uopšte ne isplaćuju svoje radnike. Znajući da su upravo oni tvorci tog profita, radnici Pošte uspeli su da svoju borbu za poboljšanje materijalne situacije – kroz isplatu zarada iz dobiti i povećanje plata – dovedu do relativno pozitivnog ishoda.
Takvom ishodu i dalje streme zaposleni u Aerodrom keteringu, kojima poslodavac nije uplatio doprinose, socijalno i zdravstveno skoro godinu dana. Oni su u nekoliko navrata stupali u generalni štrajk, prekidajući ga po dobijanju obećanja da će poslodavac izmiriti svoje obaveze. Borbenost njihovog sindikalnog vođe, Dragana Kabića, na proleće je kažnjena prinudnim otpuštanjem, usled čega su se radnici organizovali kroz prinudni štrajkački odbor. Iako je Ministarstvo za rad, zahvaljujući štrajku, bilo prinuđeno da reaguje i naloži vraćanje Kabića na posao, radnici su na oprezu i pripravni za ponovni štrajk ako se obećanja poslodavca ponovo ispostave lažnim.
Spremnost države da, do krajnjih granica, žmuri na kršenje sopstvenih zakona i da efektivno dozvoljava represiju nad radničkim organizatorima videli smo u bezbroj slučajeva – od Dragana Ilića, predsednika sindikata u Zastava oružju, preko Dragana Kabića, do Gorana Mladenovića, predsednika Ujedinjenog sindikata zdravstva Srbije, koji je otpušten istog jutra kada su zaposleni u klinici „Laza Lazarević“ organizovali svoj najnoviji protest protiv mobinga od strane direktorke. No, u duboko kriznim vremenima, država je spremna da potegne oštricu represije i na manje očekivane mete. Takav je bio slučaj sa ovogodišnjim Prajdom.
Bez obzira na njegov pretežno ceremonijalan karakter, na premreženost organizatora Prajda sa vladajućim strukturama, kao i na potrebu dodvoravanja EU, država je u zadnji čas zabranila prethodno odobrenu šetnju. Delom je to bio odgovor na desničarske litije protiv Prajda, ne bi li se tvrda desnica reintegrisala u režimske redove, a delom upozorenje i probna vežba za gušenje socijalnog bunta koji režim očekuje. Kao što nas je epidemija kovida-19 prethodno podučila, u kriznim okolnostima nema boljeg izgovora za represiju i davanje vanrednih ovlašćenja državnom aparatu od samih tih kriznih okolnosti.
Kriza i borba za prevlast
Ključno pitanje u narednim mesecima nije, međutim, da li će režim uspeti da se spase, već ko će biti vesnik njegovog dugo priželjkivanog pada. Ovo je prospektivno pitanje oko kog levica u Srbiji treba da se reorganizuje kako bi iskoristila mogućnosti koje produbljivanje krize otvara. Videli smo da tvrda desnica, kako parlamentarna tako i ulična, nastoji da konsoliduje sopstvene snage – iako sa promenljivim uspehom i pod teretom svojih unutrašnjih podela, na čiju kartu igra i sam Vučić. Ono što levica ne sme da dozvoli jeste da se desnica predstavlja kao branitelj i nosilac borbenih zahteva radnog naroda. Takvih pokušaja uzurpacije društvenog nezadovoljstva i besa izgledno će biti i više nego ranije.
Kao što je bitno da se režim ne ruši zdesna, nuđenjem još nazadnijih, reakcionarnih programa kao „alternative“, tako je bitno i da vladajuću garnituru ne zameni samo bolji serviser interesa vodećih aktera u međunarodnoj areni. Nerazrešivi konflikt u srži režimske politike „svesvrstanosti“ – naime, taj da se ne mogu zadovoljiti zahtevi međusobno suprotstavljenih imperijalističkih takmaca, naročito kada su oni u otvorenom ratu – znači samo da istinski nezavisan politički kurs postaje nužnost, a ne tek daleka mogućnost, za radni narod kako u Srbiji tako i širom Evrope i sveta.
Svetski kapitalizam skoro 15 nemilosrdnih godina tera radničku klasu širom planete da svojim životima plaća njegovu krizu. Jedini izlaz iz varvarske budućnosti u koju nas vodi jeste naše političko organizovanje kao radničke klase, a protiv svetskog imperijalističkog rata koji raspiruju velesile i njihove domaće sluge. Radnička klasa ima moć da izmakne tlo pod nogama svake vlasti i da povede društvo ka radikalno drugačijoj budućnosti – bez rata, kriza i eksploatacije. Od ostvarivanja te moći zavisi sutrašnjica čovečanstva.