Srbija se u ponedeljak probudila nakon održanih parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora. Generalni obrisi rezultata republičkih izbora bili su jasni i dobrano unapred, ali njihov konačni oblik nosi sa sobom i nekoliko iznenađenja. Za levicu je bitno da razgovara o uočenim trendovima i njihovim političkim implikacijama. Piše Pavle Ilić.
Jesu li izbori bojkotovani?
Centralno pitanje sukoba između vlasti i opozicije na ovim izborima bila je izlaznost. U pokušaju da delegitimišu režim, noseće snage takozvane demokratske opozicije (među koje, od pre godinu-dve dana, spadaju i tvrdo desničarske, ksenofobne Dveri) najavile su bojkot izbora. Rasprava o taktici bojkota obeležila je mejnstrim opozicionu retoriku i politički angažman od kraja proleća 2019. godine, kada su protesti #1od5miliona izgubili masovnost.
Ipak, manevar režima, koji je izborni cenzus spustio na 3%, uspešno je razbio opozicioni blok i značajno potkopao taktiku bojkota. Izlaznost na izbore 2016. godine iznosila je, prema podacima RIK-a, 56,07%, odnosno 3.778.923 glasa. Izlaznost na ovogodišnje izbore, kako navodi CRTA, iznosi 48–49%. Ista organizacija navela je da bi bez uočenih nepravilnosti finalna stopa izlaznosti iznosila oko 45%. Ipak, nezanemarljive faktore pada izlaznosti od, dakle, maksimalnih 11%, predstavljaju i strah od još uvek aktuelne epidemije koronavirusne bolesti 2019 (Covid-19) (za koju se ispostavlja da je u Srbiji daleko rasplamsanija nego što se dopuštalo da javnost sazna), i, u manjoj meri, loši vremenski uslovi.
U hipotetičkom scenariju u kom je opozicija uspela da nastupi kao jedinstvena lista (ili kao dovoljno mali broj paralelnih listi koji bi maksimalizovao njihove glasove) i da je, kao rezultat toga, izlaznost bila i koji procenat viša, teško je da bi ona uspela da osvoji preko 22,1% glasova, koliko je iznosio ukupni procenat glasova četiri opozicione liste koje su 2016. godine prešle cenzus: dveju frakcija nekada moćne Demokratske stranke, Dveri i pokreta Dosta je bilo. Taktika bojkota bila je, dakle, izraz slabosti opozicije, a uz to nije uspela ni da dramatično utiče na izlaznost.
Ipak, postavlja se pitanje šta će biti naredni koraci onih struja u građanskoj opoziciji koje su ostale pri taktici bojkota. Na prvom mestu to su Dveri i Stranka slobode i pravde Dragana Đilasa. Izvesno je da će one svoje resurse preusmeriti na vaninstitucionalni politički rad – ali koliko će u njemu uspeti da se snađu, barem sudeći po dosadašnjim eksperimentima, nije jasno. To je najpre zbog toga kako tumače društvenu bazu kojoj pokušavaju da se obrate, a potom i zbog toga što kao nezaobilazni akter političke promene u Srbiji posmatraju strane sile – Evropsku uniju i/ili Rusiju.
S tim u vezi, Beograd jeste pokazao znatno nižu izlaznost: oko 36%. S jedne strane, ovo pokazuje da opoziciona stranačka mašina još uvek usredsređuje glavnicu svojih snaga na glavni grad, ali pre iz navike i bezidejnosti nego na osnovu smislene strategije usmerene na osvajanje vlasti. Jedan od glavnih razloga te bezidejnosti jeste i njena zaglavljenost u ideološkim i političkim podelama uspostavljenim tokom devedesetih: sukobu između „progresivnih“ gradova i „nazadne“ unutrašnjosti (o protivrečnom odnosu koji Dveri gaje prema ovoj ideologiji trebalo bi napisati posebnu analizu).
Sve siromašnija i sve manja srednja klasa i gubitak bilo kakve kontrole nad onim slojevima radničke klase zaposlenim u javnom sektoru osujetiće bilo kakve pokušaje opozicije da oživi strategiju koju su neki od njenih današnjih predvodnika sprovodili devedesetih godina u borbi protiv Miloševića. Činjenica da je njihovo uporište čak i u Beogradu, a naročito u ostatku zemlje, sve manje, mogla se videti i na izborima za gradsku skupštinu 2018. godine, kao i u tome da je SNS na ovim izborima uspeo da preuzme kontrolu nad opštinom Stari Grad u Beogradu (uz izlaznost od 26%), te da se isto desilo i u Šapcu i Paraćinu.
Naposletku, na nižu izlaznost u Beogradu izvesno je uticala činjenica da je organizacija Ne da(vi)mo Beograd, koja se poslednjih godina bori za istaknuto mesto u okviru opozicije Vučiću, takođe pozivala na bojkot.
Nasuprot ovome, bojkot je delimično doveo do toga da u parlamentu neće biti gotovo nikakve opozicije – realne ili prividne (drugi faktor su katastrofalni rezultati plejade listi koje su na izborima učestvovale, o čemu će uskoro biti reči). To Vučiću nije po volji i to je jedina travka spasa za koju opozicija može da se uhvati u narednom periodu. Uz veliku dozu sreće, i umešnost koju nijedna njena strana u poslednjih nekoliko godina ne pokazuje, takva situacija mogla bi da se iskoristi za rast.
Slabi izgledi za ostvarenje takvog scenarija upravo su pokazatelj da opozicija ne nudi alternativu postojećem režimu. „Bili bismo pristojniji na vlasti“ nije politički program koji odgovara na pitanja koja većina stanovništva zemlje postavlja, a kamoli nešto što ga može inspirisati na pobunu.
Rušenje satelita
Druga stvar koja upada u oči kada se analiziraju rezultati republičkih izbora jeste i ogroman jaz između broja listi koje su na njima učestvovale (21) i broja listi koje su prešle ionako spušteni cenzus od 3% (takođe tri – SNS, SPS i SPAS Aleksandra Šapića).
Među podbačenima nalaze se i:
- Suverenisti (alias: Dosta je bilo) bivšeg Vučićevog ministra privrede Saše Radulovića (2,6%), čiji je zaokret u teorije zavere, antimigrantsku retoriku i slično mračnjaštvo uspeo da rastera većinu od 6,02% podrške koju su dobili 2016. godine, nastupajući sa programom koji je bio mešavina tehnokratskog i uslovno rečeno socijaldemokratskog pristupa;
- Pokret slobodnih građana, na čijem čelu se nalazi Sergej Trifunović, čiji su neuračunljivi nastupi u javnosti u jeku predizborne kampanje osigurali da ova lista osvoji samo 1,8% glasova;
- Lista „1 od 5 miliona“, čiji su predstavnici i predstavnice odbili poslušnost Savezu za Srbiju i pokušali da brend prošlogodišnjih masovnih protesta pretvore u izborni uspeh. Rezultat od 0,7% dovoljno govori o tome koliko su u svojoj nameri bili uspešni.
Širok ali beskonačno rascepkan blok čini i nemali broj listi s krajnje desnice koje su u većoj ili manjoj meri povezivane sa režimom u toku predizborne kampanje. U tu grupu ubrajaju se SRS (2%), POKS (2,7%), Zavetnici (1,6%), kao i Levijatan – Živim za Srbiju (0,8%). S opozicione strane, treba pomenuti i DSS-ovu listu Metla 2020 (2,4%), koja je pokušavala da animira isto glasačko telo.
Najveće iznenađenje predstavlja činjenica da je lista koja se zalaže za restituciju monarhije korišćenjem mehanizama parlamentarne demokratije na momente delovala kao da je blizu cenzusa, što bi trebalo da se čita kao pokazatelj degeneracije političkog diskursa s jedne i duboke krize legitimiteta čitavog političkog sistema s druge strane.
Ono što ohrabruje je da čak ni svesrdno potpirivanje antimigrantske histerije, dobrano potpomognuto od strane medija odanih vladajućoj stranci, nije dovelo do značajnog rasta glasa tvrdo i ekstremno desničarskih opcija. Ozbiljni simptomi, poput povratka parapolicijskih grupa (recimo „narodne patrole“ ili Levijatanovi timovi za otimanje ljubimaca) u politički život Srbije, nisu bili dovoljni da bi se krajnja desnica profilisala i značajno istupila sa margine na kojoj operiše od dvehiljadite godine naovamo.
Štaviše, u meri u kojoj su efekti kampanje Precrtaj fašizam – STOP Levijatanu, koju je nekoliko levičarskih organizacija, uključujući našu, pokrenulo u poslednje dve nedelje predizborne kampanje, uspeli da doprinesu relativno visokom broju nevažećih listića od 4% (spram 2,86% 2016. godine) i otežaju ulazak bilo koje od navedenih opcija u parlament, možemo biti umereno zadovoljni. Daleko bitnije jeste što pre stupiti u kontakt sa najvećim mogućim brojem ljudi koji su se odazvali ovoj kampanji, kao i sa svima onima koji su se slagali oko važnosti borbe protiv fašističke desnice, ali ne i sa taktikom precrtavanja listića kao načinom da se ona vodi u cilju jačanja antifašističkog organizovanja u Srbiji. Naročito povoljnu klimu za takvu vrstu rada nudi i trenutni antirasistički pokret koji se iz SAD prelio na Zapadnu Evropu.
Zanimljivo je videti i da se pomoć koju je SNS svesrdno delio brojnima među navedenim i nenavedenim listama kako bi obezbedio privid pluralizma na izborima nije prelila i u glasove, tako da su dve perjanice poslušne opozicije režimu Aleksandra Vučića – Vojislav Šešelj i Čedomir Jovanović – ostale bez skupštinskih fotelja. Čija će tačno lojalnost biti nagrađena mestom u kabinetu (Vučić je već najavio da će u pobedi biti velikodušan i u vladu uključiti neke od predstavnika i predstavnica listi koje nisu prošle cenzus), a ko će biti pušten niz vodu, saznaćemo u skoroj budućnosti.
Ipak, i uz oprobanu strategiju guranja nestranačkih ličnosti na istaknute pozicije sa kojih mogu biti smenjene u pokušaju simuliranja odgovorne vlasti, režim iz ovih izbora izlazi sa smanjenim manevarskim prostorom.
Utakmica na praznom terenu
Šta je sa listama koje su prebacile cenzus?
Aleksandar Šapić uspeo je da pretvori iskustvo rukovođenja Novim Beogradom (nad kojim je jedva zadržao kontrolu), kao jednom od opština koje se najbrže razvijaju, i relativno skromne javne nastupe sa idejom o formiranju umereno desničarske opozicije u, za ove izbore zavidnih, 4% podrške. Ipak, njegovi dosadašnji nastupi prema SNS-u ne najavljuju da će pružati žestok (ako ikakav) otpor vladajućem režimu.
Socijalistička partija Srbije poslužila se standardnom predizbornom taktikom – pseudolevim parolašenjem, koje je ovog puta imalo još izraženiju notu jugonostalgije i pokušaja da nadomesti vakuum na levom delu političkog spektra u javnom diskursu Srbije. Formalno gledano, ova partija osvojila je gotovo isti procenat glasova kao na prošlim izborima (10,9% naspram 10,95% 2016. godine), što u apsolutnim brojevima predstavlja pad podrške od, dakle, nekih desetak posto. To nije slučajnost.
Neizvesno je hoće li ona ostati u vladajućoj koaliciji. S jedne strane, njeno anemično slabljenje ide na ruku SNS-u i omogućava mu poslednji ozbiljan politički faktor na koga može da izmešta krivicu, te da preko nje gradi čvršće odnose sa Rusijom. S druge, SPS možda odluči da pokuša da oformi novo jezgro opozicije.
Konačno, SNS je ostvario svoj najbolji izborni rezultat do sada, osvojivši 62,6% glasova. Ukoliko je brojka od 2 miliona glasova verodostojna, to je uvećanje od gotovo 200.000 glasova u odnosu na parlamentarne izbore 2016. godine. Dobar deo njih verovatno čini prelivanje iz isušenih satelita, na prvom mestu SRS-a, a to znači da je teško da rezervoar potencijalnih glasova na koje SNS može da računa ima kapacitete da u budućnosti dalje raste. No, činjenica da je vladajuća partija uspela da poveća apsolutni broj svojih glasača uz naoko manje intenzivnu akciju potkupljivanja najsiromašnijih slojeva ukazuje na to da je uspela da pronađe još manevarskog prostora u predizbornoj kampanji i da brojne afere i katastrofalni potezi koje je njen režim vukao u odgovoru na epidemiju Covid-19 nisu uspeli da joj značajno naruše društvenu bazu. Potvrda stabilnosti režima došla je u formi čestitke Donalda Tuska, doskorašnjeg predsednika Evropskog saveta i glavešine Evropske narodne partije, najvećeg (i desničarskog) političkog bloka u EU.
Ipak, ne treba misliti da će udobna većina vlasti u parlamentu automatski značiti i da će joj naredni mandat biti lakši od prethodnog. Naprotiv. Iako sada imaju sve poluge vlasti, pripadnici režima više neće imati sa kime da dele krivicu na duže staze. Uz to, strani akteri sada imaju mogućnost da dovode u pitanje njegovu izbornu pobedu (a nagoveštaj ove mogućnosti vidi se u pismu Progresivne alijanse socijalista i demokrata, evropskih poslanika levog centra), što im daje i jače sredstvo pritiska na režim. Vlast se kladila na to da će spuštanje cenzusa osigurati široku i šarenoliku lažnu opoziciju. To se nije ostvarilo. Zapravo, četvrti (možda i treći) najveći procenat glasova predstavljali su nevažeći listići – protestni glas.
Ovo je kontekst u kom režim dočekuje drugi talas pandemije, sve dublju svetsku ekonomsku krizu i pritisak velikih sila da se pitanje Kosova reši. Nijedan od tih izazova ne bi bio lak sam po sebi. Na okupu, oni bi predstavljali pretnju i po daleko omiljeniju i ukorenjeniju vlast.
Videli smo da izvan ideologije Vučićeve stabilokratije ne postoji veliki narativ za kojim je masa ljudi spremna da krene. No, ni ona ne nudi naročito čvrstu osnovu za jedinstvo režima. Kao što je pokazala afera Krušik, i sam SNS podeljen je na interesne podskupove. Videćemo hoće li se oni zbližavati ili udaljavati pod spoljnim pritiskom.
Dakle?
Da bi se ovaj režim oborio, tačnije, da bi njegovo obaranje otvorilo horizont istinski boljeg sutra, mora postojati radnička, leva alternativa. Izgradnja takve alternative nije lak zadatak, čemu mogu posvedočiti svi oni koji na njegovom ispunjenju rade već deceniju, dve, ili duže. Ipak, potencijal za rast nije zanemariv. Lekcije pokreta u svetu, te proboji levice u društvenom smislu koji su se pretočili i u ozbiljne izborne nastupe (koliko god se oni u međuvremenu pokazali kao efemerni), pokazuju da nije nemoguće zaobići ni medijski mrak, ili čak otvoreno neprijateljstvo, u slučajevima u kojima su leve partije i organizacije direktno uključene u masovne borbe odozdo.
U Srbiji, takvih borbi je sve više, a postojeće leve snage već su u njih dobrim delom uključene. Prisustvo samoorganizovanja u političkom životu Srbije (i čitavog Balkana) raste skromnom ali postojanom brzinom. Odbrana krova nad glavom od najezde špekulanata; odbrana prirodnih dobara od obesnih investitora; odbrana žena od seksualnog zlostavljanja na radnom mestu i u društvu uopšteno; borba za bolja radna prava i uslove – poput inicijative za zabranu rada nedeljom; antifašistička borba za zaštitu najugroženijih; nebrojene samoorganizovane inicijative za zaustavljanje uništavanja javnih prostora, autonomnih kulturnih centara… Osnova za saradnju i jedinstvo po ovim pitanjima izuzetno je široka. Ako uspemo da se fokusiramo na njih, ne ignorišući ili cenzurišući ni one razlike koje među nama postoje, budućnost može biti naša.
Mera uspeha levice biće to koliko se čvrsto bude držala ideje da u ove borbe interveniše s ciljem da ih poveže u radničku opoziciju koja će se graditi izvan institucija: na radnim mestima, fakultetima, u lokalnim zajednicama i na ulicama.