Sindikat lekara i farmaceuta Srbije je 19. juna održao konferenciju za štampu, motivisan lažima o stanju u zdravstvu, a u vezi sa epidemijom koronavirusa, erozijom radnih prava zdravstvenih radnika/ca, kao i skandaloznim uslovima u kojima medicinari/ke rade i u kojima se svi mi zdravstveni osiguranici/e lečimo. Sastavili smo izveštaj sa najupečatljivijim porukama s konferencije za štampu. Preporučujemo vam da pogledate ceo snimak konferencije, kao i da pratite rad Sindikata lekara i farmaceuta Srbije putem njihovog sajta i Fejsbuk stranice.
Manjak zaštitne opreme
Po pitanju situacije u zdravstvu tokom epidemije koronavirusa, iz sindikata su naveli da su lekari/ke radili (i rade) u stravičnom manjku zaštitne opreme. Kao posledica toga zaraženo je i preminulo nepotrebno mnogo zdravstvenih radnika/ca. Pored toga, javnosti nije iznesen stvaran broj lekara preminulih i zaraženih tokom epidemije: do pres-konferencije, 15 lekara je preminulo, a vest je objavljena samo za njih pet; 600 ih je obolelo, dok je zvanično objavljeno da ih je 200.
Iako je nedostatak zaštitne opreme problem o kome se otvoreno govorilo u svim zemljama koje su se suočile sa epidemijom koronavirusa, samo u našoj zemlji to je bilo zabranjeno reći. Članovi kriznog štaba isprva su tvrdili da zaštitne opreme ima dovoljno, a kasnije tokom epidemije priznali da su lagali u vezi sa količinom zaštitne opreme, „jer su procenili da je tako bolje za ljude“.
To što nema zaštitne opreme ima za posledicu, između ostalog, i to da operativni program ne može da se obavi po onom rasporedu po kom bi trebalo, produžavaju se liste čekanja, a zdravstveni osiguranici ne dobijaju adekvatni i blagovremeni medicinski tretman.
Na konferenciji je navedeno da je u nekim ustanovama postojala zvanična zabrana zaposlenima da nose zaštitnu opremu, čak i onu koju su sami kupili. Tokom konferencije podeljena je fotografija zvaničnog dokumenta iz bolnice „Dr Laza Lazarević“ koji iznosi navedenu zabranu.
Postavlja se i pitanje gde je završila zaštitna oprema koja je donirana? Da li je završila u privatnim apotekama gde se prodaje po višestruko većoj ceni nego pre epidemije, uprkos tome što je donesena (i nije implementirana) odluka da se cena maski vrati na staru?
Doduše, i sa doniranom zdravstvenom opremom koju su bolnice dobile nije baš u svim slučajevima sve bilo u redu – jedna bolnica dobila je samo desne rukavice, dok je druga dobila samo leve; postojao je i slučaj bolnice gde je rok trajanja opreme istekao 2011. godine.
(Predizborno) obećanje – ludom radovanje
Prosečna starost lekara/ki u Srbiji je 55 godina, i većina njih imaju neke od hroničnih bolesti koje ih svrstavaju u grupu pod rizikom u ovoj epidemiji. Istovremeno, uoči zvaničnog početka epidemije u Srbiji, na birou se nalazilo 2600 lekara bez posla, koji ili ne rade, ili godinama volontiraju (leče ljude besplatno), ili plaćaju volonterske specijalizacije (nezaposleni, plaćaju da bi radili i nakon 4–5 godina tog aranžmana postali specijalisti, bez garancije zaposlenja).
Iako je bilo obećano da će se oni koji su bili zaposleni na određeno zaposliti za stalno, kao i da će se zaposliti oni koji su volontirali, to se nije dogodilo. Ti ljudi su radili sa pacijentima sa koronavirusom, i nakon toga većini nisu produženi ugovori – drugim rečima, obmanuti su. To se vidi po tome što je sada na birou 2300 lekara (samo 300 manje nego pre epidemije). Jedno od obrazloženja koje su mladi lekari/ke dobili na pitanje zašto im ne važe novi ugovori za stalno jeste i to da za te ugovore nije dobijeno odobrenje Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, već samo Ministarstva zdravlja; samim tim, nema novca za njihova radna mesta i plate, zbog čega su ugovori de facto nevažeći.
S druge strane, iako nisu zaposleni oni kojima je to obećano, nakon završetka vanrednog stanja započeo je novi talas zapošljavanja „100 najboljih studenata“ – za koje se utvrdilo da, zapravo, mnogi nisu tih 100 najboljih, već „podobni“. Sindikat iznosi informacije da su im se javljali svršeni medicinari/ke s prosekom koji ih svrstava u 100 najboljih a koje nisu zaposlili; s druge strane, iznose da imaju dokaze i prepiske o dogovaranju radnih mesta za „podobne“ koji, suprotno zvaničnoj priči, to nisu zaslužili svojim uspehom na fakultetu.
Povećanje plate medicinarima od 10% je laž i nije se dogodilo. Samo su neki lekari dobili naknadu u vrednosti od 10% plate, dok odluka o povećanju plata medicinarima (za razliku od svih odluka donesenih tokom vanrednog stanja) nije potvrđena u Skupštini.
Laži, proklete laži i kreativna statistika
Nekoliko dana nakon konferencije izašao je uznemirujući tekst BIRN-a o smanjenju zvaničnog broja umrlih. Međutim, na konferenciji je takođe izneseno da, iako se tvrdi da se epidemija gasi, izbori i utakmice su bezbedni, a vanredne mere su ukinute, anesteziolozi iz opštih bolnica po Srbiji dobijaju naređenja da idu u tercijarne centre više od 50 km udaljene od njihovih domova kako bi lečili pacijente sa koronavirusom – bez ikakvog dokumenta, potvrde, rešenja koje obrazlaže tu naredbu. Zašto se to dešava ako je sve u redu i epidemiološka situacija je stabilna?
Brojke koje se objavljuju nisu ni blizu stvarnom broju obolelih, a dodatno su pooštreni kriterijumi za testiranje, tako da sada o trošku države mogu da se testiraju samo oni koji imaju određeni set simptoma. Više se ne testiraju kontakti, što dodatno umanjuje broj zaraženih koji je poznat javnosti.
Na konferenciji je objašnjeno i da je dodatni problem taj što postoji niz populacija koje treba testirati, a ne testiraju se. Na primer, koronavirus može da uđe u ćelije zida krvnog suda, što kao kasnu komplikaciju izaziva trombotične događaje (embolije, infarkte). To znači da bi mlađe od 60 godina sa takvim manifestacijama trebalo testirati na koronavirus, adekvatno lečiti i izolovati od ostalih pacijenata.
Za šta ima, a za šta nema novca u zdravstvu?
Iako nema novca za zaštitnu opremu, ima novca da se u bolnici u Subotici zaposli istoričar koji se nikada nije ni pojavio na poslu. Na konferenciji je prikazana fotografija iz te bolnice gde se skafanderi za jednokratnu upotrebu oprani suše ispred bolnice. Praksa zapošljavanja nemedicinskih radnika koji se ne pojavljuju na tim radnim mestima znači da se za njihove plate troši novac koji bi mogao da se koristi za zaštitnu opremu, lekove, odnosno za dobrobit zdravstvenih osiguranika.
Kada se već govori o nenamenskom trošenju novca u zdravstvu, podeljena je i fotografija Opšte bolnice Pančevo sa hodnikom prepunim kofa, poplavljenim vodom usled prokišnjavanja. Ta bolnica je sveže renovirana, za ogromnu cifru od oko milijardu dinara, a već prokišnjava. Gde je taj novac? Kako renoviranje šok-sobe u Kraljevu (koje podrazumeva 30 m2 pločica i krečenje) košta 3 miliona dinara? Kako mutni tenderi izvlače novac iz zdravstvenog sistema? Taj proces je tokom konferencije detaljno opisan.
U skladu sa time, i nabavka ventilatora uoči epidemije bila je puna problema – nabavljeni su nestandardni ventilatori (kakvi su iz Velike Britanije npr. vraćeni) i postavilo se pitanje zašto su naši pacijenti prevashodno stavljani na te ventilatore, kada je bilo još slobodnih starih, standardnih ventilatora sa kojima su naši anesteziolozi iskusni.
Iznesena je još jedna značajna stavka za koju nema novca u zdravstvu – anesteziološka oprema na mnogim mestima nije adekvatno i blagovremeno atestirana, servisirana, što dovodi pacijente u životnu opasnost, a lekare u opasnost od krivičnog gonjenja i zatvora u slučaju ugrožavanja života pacijenta.
Šta u takvom stanju u zdravstvu rade oni iz „podobnih“ sindikata? Iz sindikata Nezavisnost naveli su da bi „sindikati trebalo da kritikuju, ali nemaju šta“.
Studenti, stari, kultura naših domaćinstava
To što kod nas broj umrlih u odnosu na broj zaraženih nije toliko veliki nije jer smo mi mnogo dobri doktori, nego zato što, kulturološki, narodi Balkana ne vole da smeštaju svoje najstarije u domove, već ih radije čuvamo u okviru porodice, u domaćinstvu. To je poseban problem sada kada su studentski domovi postali nova žarišta – studenti/kinje su mladi, imaju lakše oblike bolesti, po novim, oštrijim kriterijumima se ni ne testiraju, a kako su studentski domovi Srbija u malom, ti isti studenti se uskoro, na kraju ispitnih rokova, vraćaju u svoja domaćinstva širom Srbije, u kojima žive u zajednicama sa starim roditeljima, bakama i dekama. Zato se zaposleni u zdravstvenoj zaštiti studenata, uprkos preporukama, bore i testiraju maksimalan broj studenata da bi neutralisali navedene efekte.
Studentski domovi su i svet u malom – puno je stranih studenata za koje više nema rešenja što se tiče zdravstvenog osiguranja u slučaju da se zaraze koronavirusom, iako je u javnom interesu da se svi koji su prisutni na našim prostorima leče. Na konferenciji je, između ostalog i na ovom primeru, opisano kako se zaboravlja šta je javni interes.
Čitavo iskustvo epidemije koronavirusa u Srbiji, ali i drugde u svetu, pokazuje da je zdravlje nužno tretirati kao javno dobro. To podrazumeva ne samo opštu dostupnost i kvalitet zdravstvenih usluga, već i dužnost da javnost bude obaveštena o svemu što je relevantno za naše zdravlje. Lažne brojke i obećanja privremeno spasavaju režim koji ih plasira, ali na živote ljudi od kojih taj režim u krajnjoj liniji zavisi ostavljaju duboke i razorne posledice. Zato je borba za unapređenje i očuvanje javnog zdravstva ujedno i borba protiv poretka koji pristaje da budemo njegove nepotrebne žrtve. To je borba sindikata zdravstvenih radnika/ca, ali i svih nas.