Prajd je treću godinu zaredom zabranjen u pet do dvanaest. Samo nekoliko sati po objavi zabrane pred vladom i skupštinom održan je protest pod parolom „Ovo je Prajd”. Je li to najviše što možemo?
Sada već i vrapci znaju da se Prajd zabranjuje ili ne u zavisnosti od „političke volje”, tj. zavisno od toga da li njegovo održavanje vlastima odgovara u odnosu na druga politička zbivanja, uključujući i pitanje EU integracija. Kao i prethodne dve, i ove godine vlast je izvagala situaciju i odlučila se za zabranu.
Zašto? Ofarban u plavo i okićen žutim zvezdicama i najavljenim prisustvom zvaničnika EU imperije, Prajd je u narodu nepopularniji od ideje da planetom hodaju homoseksualci. To je jasno i uniji, pa je jasno naglašeno da Prajd neće uticati na proces EU integracija. Zato njegovu zabranu, kao i Dačićevo čuveno homofobno autovanje u danima koji su joj prethodili, možemo da shvatimo kao ponajpre populističke poteze kako bi se narod iole odobrovoljio u trenutku kada je sve izvesnije da vladu čeka gomila nepopularnih poteza: od pogoršavanja zakona o radu i štrajku, do mera štednje i rezova u javnom sektoru. Uz to otvoreno je i pitanje novih izbora na proleće. Vlast i opozicija trude se da se dodvore „običnom čoveku” tamo gde mogu, a prostor za to sužava se isključivo u domen podupiranja stavova najkonzervativnijih među nama.
Zato nema govora o novoj „kapitulaciji države” pred baukom huliganizma. Ali ima o tome da je LGBT populacija ponovo izigrana na takav način da su predstavnici organizacija sa kojima je javnost poistovećuje ostavili „političkoj volji” oportunista i kalkulanata na vlasti da povuče poslednji potez.
Ali zabrana Prajda nije samo zabrana Prajda. Podupiranje konzervatizma u trenutku mobilizacije ekstremne desnice protiv Prajda daje legitimitet upravo onima koje Ustavni sud godinama (kao) pokušava da zabrani. Tome u pomoć priskaču i mediji koji u ovo doba godine jedva čekaju da prenesu gomilu ekskluzivnog fašističkog đubreta iz usta predstavnika (Srbskog) Obraza, Dveri i kompanije. Vlast nastavlja da skreće udesno i vuče društvo za sobom, računajući s tim da će sva „preterivanja” na toj putanji lako rešavati represivnim aparatom. Država je izblefirala slabost da bi učvrstila kontrolu.
S druge strane, „mini-Prajd”, tj. protest koji je održan prošlog petka, ima ujedno i svojih dobrih i loših strana. Nakon zabrane Prajda putem sms-a organizovan je protest za 23h uveče ispred zgrade vlade, gde se skupilo nas oko 200 da izrazimo gnev zbog odluke države. Ovo je znatno radikalnije od postupaka koje je organizacija Prajda činila proteklih godina. Prošli smo od vlade kroz ulicu Kneza Miloša, ka skupštini, gde smo tokom stajanja u jednom trenutku čak i zajedno pevali Ay Carmela. Malo je reći da je kolona vibrirala ushićenjem, nešto što se nije dalo osetiti tokom izolovane šetnje 2010. godine.
U isto vreme, iako je svakako dobra stvar što zabrana nije prošla ćutke, ne treba izgubiti iz vida da organizacioni odbor Prajda sada može slobodno da kaže kako se nije povukao pred državom, kako je Prajd ipak održan, i da na taj način opere ruke od neuspeha da se to zaista i ostvari.
Tako gledano, ispada da su svi dobili šta su hteli. Desnica može da kaže kako je još jednom naterala državu da uradi po njenom. LGBT aktivisti i aktivistkinje mogu da kažu kako je Prajd ipak održan. Policija i službe bezbednosti mogu da kažu kako je donesena odluka koja je najbolja za bezbednost svih. Zarad te „bezbednosti” smo lišeni slobode, svog prava na okupljanje. Ono čime nas ti isti kljukaju poslednjih nedelju dana zaista je smešno. Izjava Tomislava Nikolića da se već od sutra kreće sa radom na Prajdu 2014. identična je izjavama njegovog prethodnika, a za cilj ima da stavi tačku na ovo pitanje do septembra naredne godine. Mere koje se preduzimaju za sprečavanje organizovanih grupa ekstremne desnice spremnih na nasilje kako se isti bezbedonosni problemi ne bi desili i sledećeg septembra (da ne pričamo o svim stvarnim i svakodnevnim bezbedonosnim problemima po one koji su percipirani kao gejevi, lezbejke ili transseksualci/ke!) su privođenje 17 osoba koje su slale preteće poruke putem Fejsbuka, a vođe ovih grupa šetaju se slobodno ulicama dokazujući još jednom sav besmisao Ustavnih zabrana. Kakva je onda ta bezbednost zbog koje je zakinuto Ustavno pravo?
Glavni uspeh svih dosadašnjih vlasti je ipak to da se pitanje LGBT borbe i oslobođenja postavlja kao kontradiktorno ekonomskim problemima. Država sprovodi zavadi pa vladaj politiku. Stvara se utisak kako nezaposlenost i homofobija jedna s drugom nemaju veze, dok koren represije nad LGBT osobama zapravo leži upravo u klasnom sistemu.
Stezanje kaiša i mere štednje utiču na sve. U isto vreme nam se zbog krize sve više nameće tradicionalni model porodice i LGBT populacija se suočava s rastućom homofobijom i nasiljem. Isto tako, bez obzira na našu seksualnu orijentaciju, kao studentkinje i studenti suočeni smo sa sve većim troškovima studija i težim uslovima upisa; radnice i radnici gube sve više prava, a veliki broj nas ostaje bez posla i ikakvih prihoda. Ono što nam je svakako svima zajedničko je da kad god se suprotstavimo ovim problemima, bivamo suočeni sa napadima fašista i državnom represijom, zabranama protesta i medijskim blaćenjem.
Jedini način da se uspešno suprotstavimo ovome je da se povežemo. Ovo znači da budemo solidarni i solidarne i podržimo se međusobno u borbama za naše partikularne zahteve, ali ujedno da upućujemo na zajedničke probleme. Onda kada se dugine zastave i parole solidarnosti budu viorile na radničkim protestima i kada podrška Prajdu stigne iz redova sindikata znaćemo da smo se konačno mrdnuli s mrtve tačke. Da li je levica spremna da se aktivno uključi u LGBT borbu i pogura ovaj proces igraće značajnu ulogu u izgradnji širokog pokreta oslobođenja od sistema koji nas sve ugnjetava.