Suprotno ružičastom pogledu na dekolonizaciju, kraj britanske vladavine u Indiji je bio obeležen nemarom i dvoličnošću. Piše Šon Ledvit.
Dve dominantne južnoazijske nacionalne države će proslaviti 70 godina nezavisnosti na 14/15 avgust. Narodi Indije i Pakistana će se s pravom prisetiti velikog pobunjeničkog pokreta koji je kulminirao 1947. godine protiv dvovekovnog jarma britanske imperijalističke pljačke. Ipak, slavlje će biti obojeno gorčinom, usled cene koju su platili za svoju slobodu. Prethodno jedna država, kako je britanski Radž [1] njome vladao, Indija je razbijena na dve države kroz svirepo sektaško nasilje koje je prouzrokovalo do milion mrtvih i 15 miliona raseljenih lica.
Dominantna pozicija imperijalnih apologeta jeste da je podela bila neizbežna jer su se hinduistička većina i muslimanska manjina pokazale kao nesposobne da žive zajedno u nezavisnoj državi, bez britanskog nadzora. Međutim, istorijska realnost je da je sektaška podela koja je osakatila indijsku borbu za nezavisnost bila svesno podgrevana decenijama od strane Britanaca, kao i da je borba da se zbaci Radž svedočila o brojnim primerima multi-konfesionalnog jedinstva koje je moglo sprečiti katastrofu iz 1947. godine. Zahvaljujući dugovečnom uticaju filma Ghandimost Ričarda Atenboroa iz 1982. godine, na Zapadu se pokret za nezavisnost percipira kao da je vođen prvenstveno od strane Mahatme Gandija i njegovog prevashodno ruralnog protestnog pokreta. Ono što je manje poznato, jeste da su smrtni udarac Radžu zadali urbani štrajkovi indijske radničke klase, uz pobune vojnika i mornara.
Štetna nostalgija
Uz ove zablude stoji preovlađujuće shvatanje da je britanska vlast u Indiji generalno dobronamerna i da predstavlja lepšu verziju imperijalizma od one koju su praktikovale ostale evropske sile. Ova ružičasta nostalgija je još uvek primetna u odnosu britanske vladajuće klase prema „dragulju u kruni“, njenog izgubljenog carstva. Putopisna emisija o Indiji Džoane Lamli nesvakidašnje lamentira nad nemilosrdnim siromaštvom miliona ljudi u zemlji, bez priznavanja direktne odgovornosti njenih predaka za pogoršanje njihove mizerije. Slično, film „Denkerk“ Kristofera Nolana nije prepoznao doprinos indijskih vojnika u pobedi nad nacistima u Drugom svetskom ratu. Većina Britanaca je potpuno nesvesna jezivih masakara i gladi koji su se odigravali kroz dva veka kolonijalne vladavine. Imperijalstičko prekrajanje istorije znači da zločini britanske okupacije, poput ispaljivanja pobunjenika iz topova ili Čerčilovo dopuštanje da tri miliona ljudi gladuje tokom Drugog svetskog rata, ostanu potpuno nepoznati van Indije.
Indijski holokausti
Britanska, navodno lepša verzija imperijalizma se, u stvari, bazirala na gramzivom uništavanju i eksploataciji potkontinenta. U trenutku kada su Britanci, nadmećući se sa Francuzima, počeli sa upadima u Indiju u osamnaestom veku, zemlja je zapravo imala viši stepen razvoja proizvodnje pod Mogulima [2] nego bilo koja evropska država. Na početku istog veka, Indija je bila najveća svetska ekonomija, otprilike kao deset britanskih, čineći oko trećinu globalnog bruto društvenog proizvoda. Međutim, dinastija Mogula je bila u padu, da bi na kraju podlegla mahinacijama britanskih trgovaca, čiiji je najpoznatiji, notorno korumpirani izraz bila Istočnoindijska kompanija (EIC).
Još od sredine osamnaestog veka, EIC je inicirala nepravičan privredni odnos koji je obogatio Britance i prouzrokovao nazadovanje na potkontinentu. Indijska industrija ručnog razboja, koja je napredovala u periodu pre Radža, bivala je sistematski uništavana, a zemlja pretvarana u zatvoreno tržište tekstila za Britaniju, u kojoj je industrijska revolucija uzimala maha. Upravitelji i akcionari EIC-a su na silu preuzeli ovlašćenja prikupljanja nameta od mogulskih prinčeva i iskoristili ih da nagomilaju velike profite za sebe, gurajući selo u ekstremno siromaštvo. Britansko insistiranje u Bengalu da selo postane preusmereno na proizvodnju profitabilnih useva dovelo je do gladi 1770. godine koja je ubila 10 miliona ljudi. Marksistički istoričar Majk Dejvis je nazvao ovaj, kao i naredne slične događaje, Kasnim viktorijanskim holokaustima, koji su u velikoj meri izbrisani iz kolektivnog pamćenja Zapada.
Pobuna
Indijska pobuna iz 1857. godine je dovela do raspuštanja Istočnoindijske kompanije i njene zamene direktnom upravom britanske vlade, koje je ovaploćena u apsurdnom proglašenju Viktorije kao imperatorke Indije 1877. godine (na čije tlo nikada nije ni kročila). Marks je voleo da pobunu iz 1857. godine naziva Prvim ratom za indijsku nezavisnost, naglašavajući emancipatorsku dimenziju tog sukoba. Hinduisti, Muslimani i Siki su istovremeno ustali protiv nepravdi EIC-a i borili se protiv zajedničkog kolonijalističkog neprijatelja, pokazujući da nije bilo ničeg neizbežnog u podeli koja će nastupiti gotovo vek kasnije. Ovo je bila epizoda koje je svedočila o potpunom varvarstvu koje britanska armija može doneti ustaničkoj populaciji. Pored vezivanja zarobljenih pobunjenika za topove i njihovog raznošenja u paramparčad, osvetničke snage Istočnoindijske kompanije su čupale utrobe zatvorenika i skrnavile hramove. Marks je uključio izveštaje britanske vojske u svoj opis razbijanja ustanka:
„Oficir u civilnoj službi iz Allahabada je zapisao: „Mi imamo moć života i smrti u našim rukama, i uveravamo vas da je ne štedimo.“ Drugi, iz istog mesta: „Ne prođe ni dan a da ne obesimo između 10 do 15 njih (neboraca).“ Jedan likujući oficir navodi: „Holms ih veša s lakoćom, kao „ciglu“.“ Još jedan, aludirajući na brzo vešanje velikog broja domorodaca: „Tada je zabava počela.““
Istočnjačke barake
Pored toga što je dovela do raspuštanja Kompanije, pobuna je nagnala Britance da konsoliduju svoju poznatu zavadi-pa-vladaj taktiku koja će imati tragične posledice uoči nezavisnosti 1947. godine. Sektaški odredi su namerno formirani da podriju mogućnost još jedne široke pobune koja bi ugrozila kolonijalnu moć. Kolonijalni upravnik, Čarls Vud, otvoreno je predstavio plan:
„Želim da imam razjedinjen i takmičarski duh u različitim regimentama, tako da Sik može zapucati u Hinduistu, Gurka u bilo koga, bez ikakvih oklevanja u slučaju potrebe.“
Ovako reorganizovana indijska vojska je postala kičma Imperije u narednim decenijama, pokazujući značajnu sposobnost suzbijanja antiimperijalističkih ustanaka u ostalim oblastima, poput Avganistana i Egipta. Britanski premijer, Lord Salzberi, primetio je kako je istaknuti status Indije u Carstvu postajao sve više zasnivan na neizmernim vojnim rezervama: „barakama u orijentalnim morima iz kojih možemo izvući bilo koji broj trupa, i to besplatno.“
Seme razdora
Podela koja će se dogoditi nakon Drugog svetskog rata je na ciničan način već bila započeta od strane Britanaca u Bengalu na početku veka, kao direktan odgovor na rastuće zahteve za nezavisnošću. Kongresna partija je osnovana 1885. godine od strane srednjoklasnih indusa, sa inicijalno skromnim zahtevima za domaćom vlašću u okviru Britanskog carstva. Čak i ovakve ograničene reforme su bile previše za tvrdokorne kolonijaliste koji su počeli da dominiraju gornjim slojevima Radža. Provođenje službenih radnji po naredbama potkralja Kurzona je otkrilo da je svrha podele iz 1905. godine bila otvoreno skrojena da sabotira izbornu bazu Kongresne partije:
„Ujedinjeni Bengal je snažan, razjedinjeni Bengal će vući na nekoliko različitih strana. To je ono što vođe Kongresa osećaju; njihova iščekivanja su potpuno tačna i ona formiraju dobar deo zasluga za shemu…u ovoj shemi…jedan od naših glavnih zadataka je da razdvojimo i na taj način oslabimo čvrsto telo protivnika naše vladavine.“
Iznenađujuće je da su Britanci bili prinuđeni da napuste ovaj prototip podele šest godina kasnije usled zajedničkog protivljenja Hinduista i Muslimana. No, sama žeđ za razbijanjem opozicije nije bila napuštena, i neznatno pre izbijanja Prvog svetskog rata, Britanci su konačno pristali na demokratski sastojak u provincijskim izborima. Još jednom je kolonijalna sila posadila seme parohijalizma formirajući odvojene hinduističke i muslimanske izborne jedinice, zanemarujući složenu stvarnost u kojoj su regije poput Pendžaba i Bengala bile izmešane vekovima.
Državni terorizam
Okidač za nezaustavljivu kampanju za nezavisnost je došao na kraju Prvog svetskog rata, kada se dogodila još jedna zaboravljena epizoda britanskog državnog terorizma u gradu Amritsar, u Pendžabu. General Edvin Dajer je naredio svojim trupama da otvore vatru bez upozorenja na raznorodnu skupinu Hinduista, Muslimana i Sika, koji su se okupili da proslave početak verskog festivala. Nakon što su hladnokrvno pobili 400 ljudi, Dajer je izdao naređenje da Indusi u gradu moraju da puze na stomacima kao znak podređenosti. Začuđujuće je da je britanska vladajuća klasa bila podeljena oko moralnosti Dajerove surovosti; on je na kraju morao da se povuče, ali ne pre nego što je Gornji dom britanskog parlamenta doneo sledeću odluku:
„Da ovaj Dom osuđuje postupanja u slučaju generala Dajera kao nepravična prema ovom oficiru, kao i da ustanovljava opasan presedan koji preti očuvanju reda pred licem pobune.“
Horor u Amritsaru je otežavao borbi za nezavisnost da postane masovan pokret, ujedinjujući seljaštvo i radništvo, a ne samo cilj samoograničene srednjoklasne sekcije domaće buržoazije, organizovane u formi Kongresne partije. Gandijevo usvajanje izgleda indijskog seljaka i njegova podrška bojkotima britanskih dobara je pretvorila opoziciju kolonijalnoj upravi u autentičnu antiimperijalističku borbu. Pa ipak, Gandijevo insistiranje na nenasilnom otporu je poslužilo da obuzda radikalni potencijal za socijalnu transformaciju koja bi išla dalje od smene jedne vladajuće klase drugom.
Napolje iz Indije
Ideja neizbežne podele se i dalje činila nerealnom, samo 10 godina pre nego što se zaista dogodila. Muslimanska liga koja će tražiti stvaranje Pakistana 1947. godine je mogla samo da stekne manje od 5% podrške muslimanske populacije na lokalnim izborima 1937. godine. Tek će kriza britanskog imperijalizma, izazvana izbijanjem ponovnog globalnog rata dve godine kasnije, vratiti Indiju na tragičan put podele. Japanci su istisnuli britansku armiju iz jugoistočne Azije u prvim godinama Drugog svetkog rata, što je dovelo do masovnog otrežnjenja među indijskim vojnicima koji su, već drugi put u jednom veku, bili prinuđeni da ratuju za svoje imperijalne gospodare, a da ih pritom niko nije ni pitao. Jedna grupa od 40.000 indijskih ratnih zarobljenika, koju su Japanci držali, pristala je da učestvuje u mogućoj invaziji britanske Indije, pod vođstvom Kongresnog disidenta Čandra Bosea. Gandijeva kampanja „Napolje iz Indije“ koja je pokrenuta 1942, stavila je Britance u poziciju koja je na duži rok bila neodrživa.
Još jednom, dvoličnost britanske administracije je ta koja je podrila potencijal za ujedinjenu antikolonijalnu opoziciju da se razvije u potpunosti. Za razliku od Kongresa, Muslimanska liga je podržala britanske ratne napore. Nakon katastrofalnih izbornih rezultata 1937. godine, Liga je usvojila anti-zemljoposednički populizam, kako bi ojačala podršku među seljacima u Pendžabu i Bengalu. Britanci su prepoznali oživljene uspehe probritanske Muslimanske lige kao priliku da rasparčaju i oslabe predstojeću plimu indijskog nacionalizma. Dok je vođstvo Kongresa čamilo iza rešetaka tokom rata, Liga je ponovo uspostavila svoju bazu, tako da je na izborima 1946. godine, njena podrška među indijskim Muslimanima sa pravom glasa porasla na skoro 80%.
Alternativni put
Čak i u ovom slučaju, postojala je šansa da se podela izbegne. Britanci su bili neoprezni kada su odlučili da procesuiraju pripadnike projapanske vojske. Razgnevljeni odgovor naroda je još jednom ujedinio sve vere i doveo do odustajanja od postupka. Incident je postao okidač za masovnu pobunu u indijskoj mornarici koja je na kraju obuhvatila čak 20.000 mornara širom zemlje, koji su zahtevali nezavisnost bez odlaganja. Jedan od učesnika se priseća da je šest brodova ukotvljenih u Bombaju:
„spustilo zastavu Ujedinjenog Kraljevstva i razvilo tri zastave – Kongresa, Lige i Komunističke partije…dolazili smo iz najrazličitijih regiona…pripadali hinduističkim, muslimanskim, hrišćanskim i sikskim porodicama. Godine provedene u mornarici su ih načinile vojnicima Kraljevske indijske mornarice – Indijcima.“
Generalni štrajk podrške pobunjenicima je našao uporište u gotovo pola miliona ljudi u regiji. Ovaj primer je pokazao da je čak i veče pred podelu postojao potencijal da se spreči katastrofa razbijanja zemlje na dva dela.
Međutim, pobuna i štrajkovi su kasno ubedili Britance da je nezavisnost neizbežna i da je vreme za bežaniju. Početkom 1947. godine, Mauntbaten, poslednji potkralj, pomerio je datum za nezavisnost devet meseci ranije. Ovo je ostavilo Kongres i Ligu da se laktaju za uticaj u novoj državi. Džina, vođa Lige, smatrao je da se glas Muslimana ne može čuti u nezavisnoj Indiji – tek od tog trenutka formiranje Pakistana postaje neizbežno. Vođe Kongresa, uključujući Gandija, ubedili su protestante i štrajkače da napuste masovnu akciju, u strahu da će naslediti oružanu pobunu odozdo. Jedna imperijalna kolonija je prokrčila put dvema kapitalističkim državama koje će ići u rat jedna protiv druge tri puta u narednim decenijama. Ujedinjeni otpor u brojnim situacijama koje su prethodile 1947. godini je pokazao da su indijsko radništvo, seljaštvo i vojnici mogli trasirati alterenativni put ka slobodi.